Српски народ

Српски парод. 10 ]ула 1943

* почетку новог века домаћа Драма већ у првом замаху пру-. Жа једно добро дело. Била је то Смрт Уроша петог, последњег, цара србског. Ужасно жалосна нгра у пет дјејствија Г. С. Стефановича. Дело је први пут објављено у издању књижара Ко«стантина Каулицијуса 1841 у Новом Саду; после га је прештампао у Београду Ђорђе Стајић 1864, да би се у р^дакцији Ристе Одавића поново појавило на књижарском тржишту 1928, у издању Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду. Тиме се дело дефинитивно афирмирало и на савременој позорници и приликом сваког претстављања доживело примеран успех. До данас нема објашњења овој, за нас, тако чудној појави! Дело је написано још 1825 године, а у себи садржи готово све елементе модерне драме: циљ драме, контраст дијалога и природну везу заплета са расплетом. Ово је у толико интересантније јер је сам писац Стефановић још и данас скоро непознат. Све што се зна о њему остало је по сећањимг. његових посленцка. Па ипак, и то је вредно пажње. ПрвИ писмен траг о Стевану Н. Стефановићу нађен је у Летопису Ђорђа Магарашевића из 1826 године, где нам се претставЉа као песник ода. У овом часопису тада објавио је шест ода, и То: Доситеју Обрадовићу, Вуку Ст. Караџићу, Летопису Србском, Ода на Србље, Ода на рат, Позив на србске певце, док је последња и седма ода, која нам је остала од њега, објављена тек 1841 године у листу Бачка Вила, а носила је натпис Ода др. Јанку Шафарику. Све ове оде биле су писане старим начином, славено-сербским, једино је ода Вуку Ст. Караџићу писана новим правописом, који је тада био анатемисан, те је изазвала врло живу пажњу. Она је јасно сведочила да је песник био присталица новотарства: 1 ,',0, пливај даље, с таласи бори се, Славни ми пловче! онима поитај Бреговима, где Т' право Србство, Судије награда, вечнострогог Потомагва чека! И сумње заиста више није могло бити, јер се иза ових редака скривао таленат, родољуб и занешењак, који је у то време писао најбољим српским језиком, са највише идеализма, тако да се већ у то време сасвим приближио нашем раном романтизму, који ће доћи са Бранком Радичевићем. Стеван Н. Стефановић је рано почео да ствара, па је рано и нестао са животне позорнице, а није стигао да се ни отисне мало даље од свог родног места Новог Сада, (рођен 1806, а умро 1828). Истина, постоји детаљ да је био „нешто" и он странствовао (годину дана провео је на правним студијама у Јегри, а две године на техничким студијама у Будиму), али то је било све. Он није могао имати узора ни у домаћој књижевности, па ни у живој околини. А опет, како прича његов савременик Јован Рајић-млађи, преводилац Вертера кроз забелешку Јована Ђорђевића у листу Позориште из 1874, да нико од његових другова „по.

ПРВИ СРПСКИ ДРАМСКИ ПИСАЦ

СТЕВАН Н. СТЕФАНОВИЋ

књижевном таленту није био достојан да одреши ни ремен сапог његових!..." А када је умро, млади писац је имао свега двадесет И једну годину! Поред драме „Смрт Уроша V", наведених седам ода, познато је још једно Стефановићево писмо Адаму Драгосављевићу, које је у својој студији о Стефановићу изнео Милан Савић, преписујући гз из 188 броја Летописа Матице Српске, а затим и спомен о рукопису још једне драме која се звала Стеван Дечански, који је рукопис међутим нестао. То је било све! * * » Стефановић је у току свога рада, који је мало пре набројан, показао у суштини две особине: солидност спреме и високу националну свест. Своју драму о последњим данима последњег Немањића израдио је у целини према историском извору нађеном код архимандрита Јована Рајића. Он је најближи, управо документовано најлојалнији од свих писаца који су се овим проблемом бавили пре њега, па и после њега. А оваквих покушаја било је доста. Пре њега дали су у виду рецитативних сликовних промена ову тему Емануел Козачински и Јован Рајић, а поое њега у виду

фатума, судбоносног обрта и убедљиви доказ да друкчије није могло ни бити. Трагови грчког драмског стварања, као у Краљу Едипу. Тема о томе, да јачи имају првенство у животу, али само карактери се стављају за пример околини, имала је и тада доста присталица. Сва остала лица у комаду су споредна, тек један потстрек са стране да се ова два психолошка портрета јасније подвуку. Цар Урош је предао сву власт у руке Вукашину, као испробаном пријатељу свога оца, цара Душана. Међутим, овај када се осетио изнад цара, као нека врста мајордомуса, пожели да има и изворну власт, те почиње да снује о убиству цара Уроша. Радња целог комада је у тој психолошкој еволуцији. Ни часа се не добија утисак натегнутости, већ напротив изразите целине и интересовања за расплет. Дати заплет у комаду није ни мало тешко; али везати перипетијом овај за катастофу и данас је један од проблема који интересују драмске писце; већина долази до тог обрта и стаје, јер радња није доживљена. Стефановић је баш овај моменат умео да подвуче и расветли. Поред сценске динамике он пружа гледаоцима и једну душевну олакшицу, извлачи из људских о-

Театер на Ђумруку

Архив С. Н.

драме Матија Бан, Јован Суботић, Драгутин Илић и др. али једино је Стефановићу указана та пажња да му је дело преведено на^који стран језик. Године 1843 преведено је на немачки језик, а преводилац дела био је Теодор Јовановић. Од те године дело је неколико пута било приказивано и на немачкој сцени, са исто тако великим успехом као на српској, бар како нам то износи Риста Ј. Одавић. Исте мисли које смо нашли у одама, изнете су и у драми. Тема о пасивном херојству последњег Немањића била је некада врло популарна. Писац је са овим моментом нарочито и рачунао, па га је у последњем чину нарочито и подвукао. У том завршном чину, цар Урош, дотле доста феминизиран, добија последњу нијансу, самоодрицање ради очевог греха, један светитељски нимбус, те постаје мучеником. Тако и цела драма о злочину краља Вукашина добија израз

сећања оно што је добро и праведно. На пример речи Краљевића Марка у одбрану. Уроша, вероватно и овде дате под утицајем оне народне песме Марко дели правду, од значаја су, јер он не напада родитеља: „А ко нас задржава да ту змију не растргнемо? Ко се од нас боји њезина отрова? Хајдемо ко је рад, ко жели вечни спомен у роду, хајдемо тамо где тај убица, око Уроша робски пузећи, прети да вечно сахрани славу имена Немањића и славу Србаља! Јуначком десницом забоди му нож у оно погано срце, да бљујући отров изгуби худи живот и скотску душу!..." Ко.ји је син још овако говорио о родитељу, са толико опште љ>убави и праведности? Исто су тако маркантне племените Маркове речи којима он сам себе, као хероја, ниподаштава. То је једна посебна Стефановићева концепција вредна пажње. Мада је народна епопеја Марку дала све атрибуте мана и

врлина, ову црту још нисмо видели. Он одриче вредност јунаштва, ако поред њега нема човечанских права: „Зар да удави у срцу свом ону горду и срећног човека достојну част: Ја сам Србин, а ово је Србија?" већ да се понизи, те да теби и Немањићу робује?! Пе, тако ми Бога!..." У комаду Краљевић Марко игра ону већ добро познату улогу арбитра јавног морала, правде и поштења. Он ту није никако неки кавгаџија, као у већини народних песама, није брз и плах, он је одушевљен животом, чак и заљубљец (!) у Милицу кћер старог Плакиде. У ствари тс је исто тако нов моменат, који осветљава следећи, супротном аргументацијом, који се јавља из речи краља Вукашина: „Зар је правда твој Бог? (Громко) А знаш који Бог нада мном лебди? Све је дато човеку: може роб, а може свету и господар бити! Осећам у себи свети огањ који ме пали, да свету будем господар! Ето, то је мој Бог!..." Колика разлика између оца и сина! Али баш ти јаки контрасти и чине вредност драме овог квалитета. Као што се већ могло видети, са гледишта државног јединства и снаге, Вукашин је најздравији, бар по изгледу. Стефановић ни за час није изгубио, из вида да је овај краљ изгубио живот на Марици, и то баш за свој народ. Па стога ваљда, мада у комаду има најмрачнију улогу, он не оставља овакав утисак. Он је само Урошев антипод и ништа више. Допуна оног што Урош није имао. Што се тиче Краљевића Марко, он је идеализиран, као ослонац цару Урошу, који је био „нејак", не с обзиром на године, већ на свој недовољно мужевни став у то време, када се чојство и јунаштво највише ценило и поштовало. Вредност мучеништва наступа тек послб њега. Али у једној реченици, овај нови Краљевић Марко, Марко писца Стефановића и његових Другова с почетка прве четвртине XIX века, надмаша реалношћу све оне Вукашинове мушке поклике, када саветује Уроша: „Урошу, познао сам свет и људе. Ти си о њима само нешто начуо: код Србина треба својом вредношћу цену добити, ако хочеш да те обожава као свога цара... Златницима и -сузама не добија се Душан!" Овим у радњи настаје преокрет (трећи чин); она.ј меки Урош с часа на час расте, на гледаоце наилази катарза, и у часу када гине погођен стрелом са Вукашинова лука. он је већ херој који у етичком смислу надмаша и самог Душана — јер се жртвовао за очеве животне грехове. Умирући он опрашта ово дело и самом Вукашину, а Вукашин грца: „Прашташ?!..." „Прашташ?!..." као да се буди иза сна, несвестан ситуације. Време у коме је радио Стеван Н. Стефановић, било је доба препорода. Оно је дало доста

имена, али без .видног утицаја на развој књижевних врста. Две струје које су се почеле јавља« ти појавом Вука Ст. Караџића, једна „за" и једна. „против" но« вотарства у књижевности, својим политичким смером угуши-' вали су естетски моменат. Млади Јован Стерија Поповић, који је из тога времена после једини понео на себи марку објективне вредности, у време успешног ра-; да Стевана Н. Стефановића био је само обичан почетник, који се појавио са једним јединим де« лом, мало запаженим и' доста слабим Невиност, или Светислав и Милева. Остали књижевници, као: Јован Стејић, Јован Пачић, Лаза Лазаревић писац добре драме Пријатељи и Владимир и Косара, Кон-стантин Поповић, Исидор Николић зв. Џавер, Мојсеј Жи-; војновић, Димитрије Аврамовић, познатији као сликар него као! писац и Атанасије Николић, рач дили су из Скоро чисто педаго-1 гиске потребе. Његов биограф' Милан Савић пореди га, не не-: скромно, са младим Фридрихом Шилером из времена када је о* вај писао своје Разбојнике, па каже на крају студије: ј „Подела у пет чинова, одре« ђење главних драмских момената у своје чинове, обележење различних каратера и доследност, у њиховом даљем развитку, поч степено напредовање радње до; кулминације па затим до ката-. строфе, снажна дикција, природни и непретерани ефекти, па чак ,и разне епизоде — све нам то јемчи, да би се временом попео до велике висине и да би у књи-' жевности нашој заузео одлично место, те потоњем нараштају; служио као узор". , Да ли би баш тако било, није извесно, мада је закључак до-: следан. Овај књижевник, тако и* деализиран духовно, својим физичким саставом, бар га се тако сећа његов пријатељ Јован Рајић-млађи, био је висок, витак, плав, питоме и благе нарави. И-: мао је у себи једну одлику ко-: ја се данас све мање налази, а то је скромност^Као да се брани од ове паралеле којом се послужио Савић, он је певао у оди Др Павлу Шафарику: „Иди младости песмо још зелена, Пред њим стани исповеди стидљиво: Млади Србљин ево ме шаље, Веран јер ученик остаде ти; Не тражи силна у мени Шилера Не трпе скока закони природе! Та синуће и њему тај дан, Гордо кад ћб моћи стат пред тобом!" Тај дан је свитао у животу Стевана Стефановића, али није синуо. Преко сунца је прешао облак ифсе угасио још пре свитања. На тај начин и он долази у ред несазрелих талената, као велика већина наших књижевника, па на нама остаје једина дужност, да га се бар с времена на време сетимо. Богом дани таленти уздижу вредност читавој нацији. В. М. Алексијевић■