Српски народ
'Српсуи народ, 17 јула 1943
Оваки. како је приказан код иас Колш в крииптн и.ма много романтичгрског схвагања о уметнику, кога не признаје и спутава Једна бирократска или малограђанска средина. То Је већ довољно позната тема „непризнатог генијакоји из очајаша предаје се алкохолизму, тражећи у шеговим екцесима одушке за свој неуспех да сломи отпор једног друштва, које другојачијим очима гледа на уметника. Сликар Крамитон, професор на Академији уметности у једном провинциском граду, донекле је и сам Г. Хауптман, који је у ово своје дело унео Своје велико разочарење у уметничку бирократију из времена, када је помишљао да буде вајар и спремао се за тај позив на Уметничкој академији у Бреслави. Његов професор Крамптон, јака је уметничка личност, чије остваривање ометају ситничарство и неразумевање целе средине као и његове породице. Место да таленат, стваралачка моћ буде на првом месту на академији, како код професора тако и код ученика, овде се тражи послушност, ред и дисциплина, док се прави таленат запоставља и прогања из неразумевања и из суревњивости. Колегијум уметничке академије успева да онемогући рад професору Крамптону на школи и он, иако већ преко граница зрелога доба и са породицом, у побуни противу филистарства напушта све, оставља породицу И романтичарски бежи у подземни свет. У анонимности и пијанству он тражи заборав за ударце које му друштво наноси и склања се у један ћумез у некој псрифериској кафаници. Али његов најмилији ученик, млади Макс Штрелер, кога су избацили са академије и поред његове одбрана као младића рђавог владања, иако је неоспорно талентован, не оставља судбини професора Крамптона него чини све напоре да га пронађе и да га спасе. Поред племенитости његове душе, он се у томе руководи и љубављу, коју он има према ћерци професора Крамптона, младој Гертруди, која једино од породице разуме свпга оца и коју он воли изнад свега. Тако захваљујући овој двострукој љубави очајнички гест професора Крамптона не претвара се у катастрбфу и млади пар успева да избуче сликара из ћумеза и да му поврати вољу За стварањем. Несумњиво да судбина Калеге Крамптона у данашњим промеи>еним приликама у великој мери зависи од режије, која треба да прилагођавањем текста даНашњици, али поштујући основну замиСао писца, извуче битно и опште човечанско из дела и да задовољи потребе и укус данашње Публике. Управник народног позоришта г. Ј. Поповић, као редитељ пошао је тим путем, али је питање да ли у оправданој жељи да ослободи дело натуралистичких претераности није отишао и сувише далеко и упао неосетно у романтичарски сентиментализам. О томе би требало дискутовати са текстом у руци, што нам није у могућноети, али желимб да подвучемо изванредну усклађеност приказиваша Колеге Крамтона, у коме је сват детаљ прецизно и минуциоз-
ШШшу
ш.%
Г-ђа Ида Прегарац и г-ца Опга Спмридоновнћ у »Колеги Крамптону« Снимак С. Н .
ж
но обрађен и све потчињено општем утиску целине. Колега Крамптон на београдској сцеии у погледу режије, игре, сценографске опреме, сгила костима, техничке изведбе може да служи на част српској позоришној умеТности, стављајући је у раиг осталих европских позорница. Све улоге у Колеги Крамптону од главних па до споредних тумачене су истом савршеном убедљивошћу и студиозношћу у највећој дисциплини целине, у чему се осећало чврсто и доследно спровођење једне замисли. Сви су били беспрекорни, иако комедија жртвује готово све улсге на рачун главног протагонисте. У послератном уметничјком стварању г. Б. Николића поред Исидора Леша у комаду Посао је посао креација професора Крамптона претставља једну више консекрацију његовог великог талента, показујући још више његову способност продубљеног, ниансираног у тумачењу психолошки сложених личности, као што је професор Крамптон, која се креће између аутентичности генија и самоуверености „непризнатог генија", који громким Тирадама и оптужбама маскира своју алкохоличарску страст. Г-ца Олга Спиридоновић, изванредан глумачки таленат међу талентима најмлађе генерације, за кратко време свога уметничког Стварања знала је само за мање или веће успехе. Али њена Гертруда у својој чедности и верности некеврсте Антигоне претставља њен најлепши успех. Мада, и у осталим својим креацијама уметница и поред своје младости показу.је велику сигур,нбст у употреби геста, мимике и тона, у Гертруди она је још vсПеЛи.је савладала своју захвалну улбгу. Н>ена устрептала бомжљИвост из првог сусрета са МакСом наговештавала је раћање велике љубавн, а њен крик за оцем, Кбји бдлази. биб је ауббко прбДбран, пун истинекбг болз. кбји је небДбЉипб летовао. И стб такб у тренутнима младалачке раздраганости њен глас звон кб је певаб химну радбсти. Г. Милан ПбПбвић дав је Макса Штрелера пуног уздржљивости у његовом елану одушевљења за професором и његовом Гертрудом. Његова креација зна-
чи леп успех и изазива велике симпатије. Да ли је потребно наглашавати са колико је истинитости и човечности г. Фран Новакввић инкарнирао вернвст слуге, квји са својим гвспвдарем дели и добро и зло? Г-ђа Ида Прегарац као Агнеса била је необично симпатична, као што је г. Дрнић као њен брат био одличан као ббично. И сви остали, ма колико да су улоге биле споредног значаја, стари и млади, нови и стари чланови драме улагали су свој таленат да створе што складнију целину. То су били г. г. Милорад Душановић, М. Васић, .1. Николић, Сима Јанићијевић, Д. Величковић, А. Стојковић, В. Бошковић, Б. Брадоњић, В. Брковић, М. Живковић, П. Стојановић и г-ђа КапиталинЗ Апостоловић. И сам песник, господар речи, г. Сима Пандуровић дао је превод који тече глатко као оригинал. М. М. Милошевић
100-ГОДИШЊИЦА СМРТИ КЊЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ СРПСКА РЕАЛНА ЖЕНА
Лик књегиње Љубице: домаћи инстинкт. Значај књегиње Љубице: смисао за стварност. Вредност књегиње Љубице: народна жена.
ГТоводи, помена ради о стогодишњици смрти књегиње Љубице, нису ти што је она у својству владарке стајала на челу државне хиерархије, што је за доброчина дела располагала кнежевским срествима, ил што је повод да се она украси, како би и стране историје наше красније биле. Љубица Вуквмановић била је наше чељаде; наше чељаде оста ла је и као Љубица Обренввић. Босоного дете она је задихано за стадима трчала рудничким планинама; смиљ-девојка, она је знала само за разбој, за плетиво; каб жена за децу и двм; кав владарка за отачество. Љубичин живот, једноставно као стадо протекао од троношца па до трона, није знао за китњасте и сладострасне стране — толико уптивене у недрима просечних жена — већ за стране које Су сагоревале једном ватром — домаћим инстинктом. Наерен дом највећи је погром. Стамен над главом ко кров има, Рахат се играт може и мислима. ■Домаћица, чистуница, посленица, луг росни као оно гљивама, вас посута је и она била домаћим чулима. Домаћим чулом као ред, рад, послушност крвне заједнице; домаћим чулом каб оруђем за решавање свег и свачег традицијом; домаћим чулом степена смерна идеала друштвене заједнице. Друидске, а не историске, чини се да је имала црте наше чељаде — књегиња Љубица.
* * Љубица Вукомановић била је горштачко дете. Сред борја, дебла и гране дру ге су јој биле, на луч мирисала, уз поток крупњала, да као ®оса, преко стрништа ,прек0 бу-
Књегиња ЈБубица, жена кнеза Милоша Обреновића
Рођена је у селу Срезојевцима, у рудничком округу, од оца Радосава Вукомановића и матере Марије. 1805 удала се за Милоша. Живећи најпре у Брусници, у кући свога девера, Љубица је радила сваки посао који раде жене на селу. Мс.ни је казивао сам Кнез Михаило да .је она некад, до сванућа, по дванаест проја умеСила, испекла, па их после о себи, на обрамици, однела на њиву радницима. После несрећне године 1813, отишла је са свекрвом и децом у манастир Никољу, Милбшевом рођаку. игуману Танасију. За тим се опет вратила у Брусницу. Али, после Хаџипроданеве буне, Милошеви људи начине у Црнући, у Руднику, на брзу руку, нешто куће, и Љубица Се, с децом, пресели у то склонито место, где је и боравила до потоњег срећног преласка у Крагујевац године 1818. Она је родила с Милошем ви-
ше деце, а одржала је Петрију, Савку. Милана и Михаила. Гинула је за децом својвм, за то је нарочито и живела с њима, и бринула се о њиховом васпитању. Године 1839, пратила је сина Михаила у Цариград. А године 1842 прешла је и она са сином у Земун испред побуњенога нарвда, и, 14 маја 1843, у Нвввм Саду. више бд туге и жалбсти с несреће кбја је њену породицу снашла. него од етарости и болести, умрла је, Мили син њезин, Кнез Михаило. сахранио је свечано у фрушкогорском манастиру Крушедолу. Кнегиња Љубица била је средњега пораста, лепа, сНажна, радна, врло разумна, добра, штедљива. побожна. Кад ,је хтела, умела је дивно показати ко је и шта је, али је умела и љубазношћу задобИјати. Говврила је лепо, лако, кратко и убедљиво. Милан Милићевић
њишта ,за послом полети као за цвећем, на рукама, на раменима ведро носећ скромне дарове срп ске сеоске цивилизације. И тај горштачки дах, снев у конаке Топчидера, Љубичева, кнежевска раскош није је бацила у слободу, у покретљивест, у разузданост, од квјих простор мајчине сисе лагано али сигурно сахне. Како са коНзулима страним, тако и са ужичким кириџијама Љубица се опходила широким, такорећи атарским разумом српске сеоске цивилизације. Пупољ није што и цваст. Разуман није што и китњаст. Доба су само шарен опход. Све: — то је смерни плод. Била је и остала, дакле, горштачко дете српске сеоске цивилизације, где је од ине преслице до товне шаренице све рукотворно; где су пас, вез и јелек око мајсторско, рука мајсторска водили; српске сеоске цивилизаЦије — украс тај најлепши СрпСке жене уопиЈте. Јер ина преслица Љубичина, пораз на Љубићу у победу на Љубићу нретворила је. И тако, тај смисао за сарадњу степена мушких подвига, то петно упињање Да се непосредна стварност схвати — кад треба успори, кад треба убрза — нађе л' се у оваквим рукама женским, понес је и дика и саме суштнне матриархалнвсти. Љубичин смисао за одважно прегалаштво, Љубичин нагон за радену мудрост, Љубичин укус за стварност — пуно је оправдање лепоте и узвишености женског темперамента XIX века.
Као и друге, и балканске врлети познате су са својих свежина, са својих крепости; као и друге, и балканске долине познате су са својих топлина, Са својих слабости. Па ипак, циклон балканских интрига понесене није устању да однесе. И као што закон љубави као и сви велики природни закони — истиче из извора уравнотежевања супротности, тако је и Милоф био прек — Љубица смерна. Смерна, али како. Живећ по народном разуму, делујућ по народном срцу, од рудничког троношца па до београског трона, од сржи прошлости па до стандарта тЗдашњости, она је била и остала народна жена, смерна изиСтиНски, исконски, па тек онда Смерна Старински. Носилац закона љубави према дому, према атару, према отачеству, Љубица рођена Вукомановић била је и остаје српска реална жена — пример преноса виолентне енергије у раДену мудрост. Њене друидске црте већ добијају благу фосфоресцентност историје.