Српски народ

Српски парод, 17 Јула 1943

^лјемс.ја нр03 бетовенове симфоније

томе знаку. Али је мисао спорог става, иако херојског карактера, ипак јасно и упадљиво од оног другог света. Ипак и брзи и спори став на крају крајева у суштини казују једну исту ствар: снагу духа и кроз земаљску борбу и снагу духа кроз ослобођење од земаљских патњи. У овој симфонији Бетовен дефинитивно и победнички уводи скерцо место менуета. У Другој симфонији та новина је само наглашена. Кроз ова скерца Бе-

лази до израза само заигравање и заваравање судбине. У спором ставу долази предах, одмор, слатки заборав и бежаље од мука, притисака и тегоба. Док се у четвртом ставу појављује триумфална победа и ослобођење, јер генији као први љубимци Бога и природе, макакву борбу започели морају је окончати победом. Ова симфонија је средиште Бетовеновог симфонијског стварања, а у исто време у погледу форме и садржине и најбоља ње-

ЛУДВИГ ВАН БЕТОВЕН

Архив С. Н.

I Пољане моје, борови, белке ми овце, торови, живети значи волети све шуме наше и голети, где шаша, звонцад шумори, а јутро маглом сумори. Нек вије време, орлушина, нек хучи у грању ветрушина, смирено гледам у цветове, у сунце, у тичије летове, свирала ми самрт прогања да ми земља не јадујс и да се срце радује од сумрака до раздањ; ' II В&гар зло носи, класје ми коси, у црно увија вид; ал пролеће у роси живот доноси, светлости непрекид. Шире се недра цз лишћа једра, јер отац ми је храст. Коби пркосе, а душе просе дедова наших част. Смрт нека дрема, животу нема почетак ни крај, јер свака зима пролеће има а то је наше, знај! III Нек буде што јеоте одувек, земља је моја вечита. Свирка моја кроз облачине да буде призив јачине, молитва, и песма, и зов на љубав, на живот нов; плодна да буде, семена, светиња земље у сва времена. Без речи вековно нек је речита: — земља је моја вечита! ] СОФИЈА ОСТОЈИЋ Објављујемо још једну песму са нашег књижевног конкурса коју су запазили чланови жириа.

Лабријер опет у моди Познати француски писац Лабријер, чија је књига Карактери преведена на све европске језике, иако класични писац опет је сада у Француској постао јако у моди. Једна група сликара Лабријерову књигу Карактери на најразноврсније начине илустровала је и приредила изложбу. Као што је познато та Лабријерова књига садржи разне типове људи, карактере тврдице, галантног човека, мудраца, ласкавца итд., па су ови сликари сваку од тих врста људских карактера изложили у живим сликарским бојама. ИСПРАВКА У прошлом броју нашег листа у вести о археолошким радовима у београдском граду омашком је погрешно написано име угледног професора Универзитета у Берлину г. др Унферцагта.

Поводом честог извођења Бетовенових симфонија на концертима ове музичке сезоне, доносимо ову врло интересантну анализу тих симфонија, које су међу нашом публиком веома цењене и омиљене. Кад слушамо ове симфоније на мах се из садашњице преносимо у једно неодређено време које има своју нарочиту атмосферу, свој нароч.ити ток и своју нарочиту драж. Са првим њиховим звуцима ми почињемо да заборављамо на своје ја и на све грубости животне стварносги, почињемо да саосећамо са том великом и истинском уметничком стварношћу, од које постепено, али сигурно, постајемо питомији и бољи. Ове промене јасно се могу запазити и на лицима слушалаца, ако их пажљиво посматрамо и испитујемо за време извођења ових симфонија. Људи су тронути, меки, питоми и добри после слушања Бетовенових симфонија. Ова музика може слушаоца на махове толико да обујми и занесе својом дирљивом садржајношћу и својом тихом и ненаметљивом флуидношћу и мистиком, да се човек готово сз страхопоштовањем њој сав предаје, утапа се у њу и често пута зз време њеног трајања у најјачем интензитету губи појмове временског тока и свакидашњих просторних збивања. Бетовенов геније и његове инспирације остварили су у овим симфонијама такву магичну музику, која се прво обраћа на срце човеково, да га припитоми и задобије, затим му снажи и оплемењује душу, па тек онда просветљава и уздиже дух у ненадмашне и недостижне висине. Тих девет симфонија иду једна за другом као млазеви из непресушног извора, сваки за себе претставља велику духјвну вреднсст, а све заједно чине велики духовни ток и велику духовну заједницу. Прва симфонија у С-(1иг-у, кроз уздржаност и чедност наглашава великог и стихијског Бетовена. Ипак став у старом темпу ове симфоније достиже највеће музичке врхунце. Ова симфонија тако јасно и очито наговештава шта ће све доћи у осталих осам симфонија. Друга симфонија у п-с!иг-у, после веома чудног увода улази у брзи став, завитлан и раздраган, који неодољиво носи, да се затим заустави и расплине у спори став пун топлине, среће и блаженства. Овај брзи став већ у себи носи Бетовенску еруптивност и снажан замах, док је спори став сав натопљен блаженствима душе запојених најлепшим шумовима и одјецима са цветних и мирисних пољана. Ова симфонија магички радосно делује на расположење слушалаца. Трећа симфонија — Егојса — у Е$.-<1иг-у, сва презасићена снагом и ритмовима херојских осећања, духовно засићена и напрегнута, изазива величанствена осећања пуна снажних и изразитих лепота. Уводна музичка мисао првога става је сва у томе духу и у

товен је излио највише радости и највише бола и горчине. Нико није могао тако као Бетовен, да кроз смех и музику шалу излије толико тајанствености, мистике, па и демоније. Бетовен је у својим скерцима пречишћавао своје патње и своје личне односе са људима, природом и судбином. И увек је био победник. Ни један његов скерцо није подбацио. Четврта симфонија у В-с1иг-у је симфонија пуна фантазије и романтизма. Она је сувише лична .интимна. У њој као да се провлачи једна стална нит жудње за неком вишом и чистијом слободом: да овај свет пређе у царство потпуно разрешених и чистих снова. Пета симфонија у С-тоИ-у је сва у напрегнутој борби са судбином и демонима. Почетна музичка мисао у првом ставу састављена од свега четири ноте не значи никакво куцање судбине на врата Бетовенове собе, већ су то снажни откуцаји Бетовеновог срца и напрегнутаст његовог духа да се са судбином и демонима хвата у коштац. У првом делу симфоније та је борба оличена кроз снагу и плаховитост, али на моменте и кроз доброту и питомост. У скерцу до-

гова симфонија, иако је Девета симфонија опсежнија, замашнија и местимично музички продубљенија. Шеста симфонија у Р-(1иг-у. Пасторална симфонија носи у себи радост божију своје врсте, ону најлепшу радост, коју човек осећа када је у непосредном додиру са лепотама природе. Ништа се природније, лепше и изразитије не да замислити од ове симфоније. А све је у њој тако скромно, природно и просто: и њена музичка садржина и њена техничка обрада. Нико од познијих симфоничара, који су радили под утицајем Бетовена, ни.је смео да такне у ову симфонију поља и лугова, јер је она у својој савршеној изразитости, чедности и простоти толико јака и одбојна, да се мсже мерити са најјачим даровима које нам пружа лепота божанске природе. А све што је у простоти и једноставности савршено одбојно је и непропадљиво. Једино је готово самоуки и генијални Франц Шуберт могао у неким ставовима својих лирских симфонија да се у неколико приближи изразу ове Бетовенове симфоније. Шеста симфонија нам је нарочито драга и присна због,

својих главних музичких мисли и израза, који се кроз ово дело чаробно провлаче као богови, виле и духови кроз шуме и поља, које су наши прастари обожавали. Седма симфонија у А-<1иг-у. је полетна и дионизиски раздрагана. Све се заборавља и човек се предаје титрајима свога срца и трептајима своје душе. И код обичних људи често се јављају оваква осећања, само што они тада не компонују симфоније, већ се играју са децом, јагањцима или се без устручавања ваљају по трави и томе слично. Лагани став ове симфоније у ствари је широка и топла молитва захвалности Богу, што је човеку дао и те особине и преимућства, да се бар у извесним моментима може осећати чист и неупрљан као анђео божји. Осма симфонија у Р-(1иг~у. је сва дата у ведром и осунчаном оптимизму. Пуна је најлепших и најпитомијих осећања оивичених и осенчаних драгоценим и божан ским хумором. Почев од прве уводне музичке мисли првог става, па до завршетка последњег, става, све је у овој симфонији питомо и доброћудно. Бетовен је умео да буде и такав, али то иису врхунци његових надахнућа и његових остварења. Девета симфонија у (1-тоП-у, је највећа и најопсежнија Бето^ венова симфонија. Она и по форми и по садржини кида са традицијама и обликом класичне симфони.је и тиме даје могућности за даље форме и развој симфониске музике. Бетовен је овим делом у многоме утицао и на Рихарда Вагнера. Треба се само сетити оног широког и спорог става у такту дванаест осмина ове симфоније. Све је у овој симфонији логички замишљено и дубоко проосећано. Она је грандиозна како по садржини и изразу тако и по техничким остварењима. Први став нам износи и наглашава веома интимне трептаје душевне борбе човека који тежи да свој дух и душу ослободи од земаљских окова. Други став (опет скерцо) даје такву вратоломну и замахнуту игру расположења, да се човек са страхом пита да ли је могуће и да ли је то добро бити толико и тако лудо расп®ложен. Али то има и свога мистичног оправдања. Ово је последња Бетовенова симфонија, ово је последњи и уопште неиадмашни симфонијски скерцо. Сада долази трећи лагани и развучени став пун туге и најплеменитије осећајности. И затим четврти став који нам даје музичко остварење Шилерове „Химне радости", кроз које Бетовен ненадмашном музичком снагом и дубином напушта све што је свакидашње и грубо, и води нас у један свет и изживљавање најузвишенијег и најлепшег, што се може духом и умом човечјим замислити. У ову симфонију Бетовен уводи и човечји глас, који као труба Божја објављује свету радост, која кроз дух великих уметника струји и обузима цело човечанство.