Српски народ

'Српскп народ, 17 ]ул$ 1943

Стање виноградарства у српској привреди БЕЛИНОРРАМ ^ •/ А 1 1. С".рм гтпучн-»дк-л. мДлп № пних пре сто година

Ако би се за приказ стања вивоградарства у престогодишњој српској привреди п^служили саопштењима барона Диоића, добили бисмо слику о пуној развијености виноградарства и нреради вина која би код веће развијености културе могла нодмириги потребе деле Руси.|е. Дибић, који иначе претерује у својим саопштењима, и овде није био умерен. Његову неумереност правда његова мисија која је можда то захтевала. Он производе виноградарства, нарочито вино, увршћује у најглавније извозне продукте, који се одликују врло добрим квалитетом, (магим укуеом и јачином. 3 Приказујући распрострањеност српске виноградарске културе Вук је налазио да су се винограДи могли наћи свуда по Србији, осии у равној и баровитоЈ Мачви. Бело семедеревско вино би, по његовом мишљењу, код боље обраде винеграда и боље прераде вина по своме квалитегу :укло свако мађарско вино, сем Јокајског. Али ни Вук није био доследан. Дајући горњу слику о српском виноградарству он је у дамм деловима свога рада приказао стање виноградарства, нешто лошије него што је то учинио у његовим почетним деловима. Док у почетку рада говори о тогакој развијености виноградарске културе да је њу познавала цела Србија, сем баровите Мачве, дотле при крају идтиче да су се тада слабп гајили виногради за прераду и продају вина већ само онолико колико је било довољно за домаћу потребу. За доказ раније распрострањености виноградарске културе Вук је на водио многе парлоге који су у пуној мери сведочили о ранијој јачини ове културе и по Вуковој претпоставци били „забатаљени" за време вођених војних операдија. Исто се тако његова саопвдења не слажу ни у упоређењу српског вина са мађарским. јДок у почетку рада упоређује са мађарским вином само бело смедеревско вино (да га превазидази), дотле се при крају рада упоређење простире сем Мачве на сва српска вина (српска вина равна мађарским). Упоређење ове врсте изводио Је и инжењер Виљем Рихтер, који се налазио у књажевској служби. По њему код боље неге и савршени.јег подрумарства могло би се добити вино које би се мерило са мађарским производима те врсте. Квалитет вина требало .је развијати на рачун квантитета, јер су код добре бербе бурад била скупља од самога вина. Добро црвено вино без бурета могло се купити за 2 4 /а до 3 крајцаре. Још је горе стање од путописа и литературе са архивском грађом. И она не даје довољно података који би приказали јачину виноградарске културе, величину земљиигае површине под виноградима. Јер би то довело до упоређења ове пољопривредне гране са другим привредним гранама а нарочито воћарством. Пошто познато стање виноградарства седамдесетих година (1867) прошлога века не може објаснити прилике престогодишше привреде, за објашњење морају послужити разбацани фрагментарни подаци. Виноградарска култура је због своје осетЛ ј Ивости према штеточинама, другим утицајима и захтевима неге подложна лаким и наглим променама. Овоме као доказ служи стање виноградарства седамдесетих година прошлога века, које је већ осамдесетих година навалом филоксере у потпуности променило свој изглед. Кад се овде упоређење није могло извршити за један кратак десетогодишњи период како ,би се то могло учинити за престогодишњу привреду ко.ја је од 1867 одво.јена преко тридесет година. Ни етнографски испитивачи под воћством Јована Цвијића

не даЈу потпуне опнсе виноградарства. Они се у већини случајевима задовољавају да само код описа ове привредне гране констатују да је некада виноградар ска култура била развијенија не наводећи разлоге, када је, откуда је и због чега тако било. То исто чини и Вук. Стога се може поставити питање, да ли су описи виноградарства увек падали у доба његове слабе развијености, према бољој прошлости, или је нашим приказивачима као обично посматрана прошлост из доба описивања изгледала много лепша од саме садашњости у којој су живели. Зато се у истраживањима морамо вратити на престогодишње податке и тамо тражити објашњење за стање нашег виноградарства. И они нам га унеколико приказују. Занимљиво је да се данашње виноградима богате области истичу јаким виноградарством и у престогодишњој привреди. Виноградарске области Жупе, Крајине, Смедерева и Јагодине истицале су се и тада као изразито важна виноградарска места. Ма да је у то доба било винограда у Топчидеру, Ритопеку, Свилајнцу, Тимоку (Врбица и Јелашница), Бачини, Кушељеву, Београду на Врачару (1832), Великом Градишту, Бресју, Сврљигу, Мач ви (прот. Вук), Крушевцу и по многим мукадама, а њихова вина одликовала својим добрим квалитетом, та места ни у једно доба нису могла достићи продук цију поменутих виноградарских области. У тим областима привредна снага сељака претежно се одмеравала мотикама и дулумима, због заступљености виноградарске културе, поред бављења и другим пољопривредним гранама у чијим су културама делимично показивали своју привредну јачину. На шта су се трошили виноградарски продукти не може се тачно знати. Скелски извозни тефтери показују да се грожђе није извозило из земље. Вероватно је да се у сезони бербе један део трошио на селу а остатак по српским градовима од српског и турског градског становништва. Онда као и сада све су се сорте гајиле ради добијања вина. Изузев неких столних сорти, које су се виђале по турским трпезама. Турци су више од Срба јели грожђе у свежем стању. То показује украшавање турских ку ћа „османлијама" и „чардаклијама", очуваност назива појединих врста грожђа као и забрана пред виђена Кораном о употреби вина. Да се готово највећи део грож ђа прерађивао у вино има највише доказа. Још у првом устанку помињу се нека вина (стрмовско вино). Путописци и приказивачи Милошеве Србије кад пишу о виноградарству тога доба највише се задржава.ју на српском вину, често прецењујући и његов квалитет и коефициенат производње. На распрострањеност продукције вина поред осталог указују број механа, црерада вина на мукадама и извозни скелски тефтери. Механе су одувек била места, у којима се ггоред кућног газдинства од сеоског света највише трошили вино и раки.ја. У целој Срби.ји за Милошево доба било је просечно преко 1000 механа, што би, кад би се поделило на округе, на сваки округ дошло око 60. Кад се узме у обзир да се обична вина нису увозила, већ само извозила из земље, онда значи да су се по механама трошила само домаћа вина ' произведена по виноградарским областима и на мукадама, од којих се нарочито истицала Хаџибеговачка мукада у Смедеревској нахији. Најбоља страна вина: токајско („токајер"), шам-

пањац, бермет (1824) и малага појављују се већ тада у увозу Србије, виђају на Милошевој трпези и по рафовима угледних трговаца у Београду и Крагујев цу, али још увек остају предмет потрошње ужег круга градских потрошача. Иако ће Вук на ј 'едном месту тврдили да је сељак садио винограде, не толико ради прода.је вина колико ради подмирења домаћих потреба, ипак ће бити тачниЈ "а друга његова констатација да је вино као и ракија било предмет извоза. Неће бити основан ни доцнији исказ Карићев (1887) да се српско вино почело извозити тек „од скора" и то више као сировина а не као савршен производ подрумарства. Ако не толико и у оној мери као ракија, вино ће ипак бити предмет извоза. По свима дунавским и савским скелама, он-о ће се извозити у фучијама и продавати у заграничним пределима. Али ипак извоз неће имати такав замах да би могао привући пажњу кнеза Милоша. Оно неће у неким крајевима подмиривати ни домаће потребе, док ће га виноградарске области имати и на претек. По неким местима појављиваће се и винарски трговци, који одржавају пословне везе са иностраним откупљивачима од којих се један аустриски трговац помиње у Земуну још 1826 године. Сем прикупљања и продаје десетка и других сакупљених натуралних дажбина на 'винограде и вино, као што су то чинили и Турци, у трговини вином кнез Милош ни.је отишао даље од своје личне економије. На свој"им кнежевским добрима у београдском конаку и у Пожаревцу Милош Ј 'е гајио винограде и пре рађивао вино тако да ј 'е само топчидерска економија Ј 'едном приликом дала 5.000 окз кљука (1833). Још бољује личну корист могао имати од ритопечких винограда (1833) који су давали добро вино и на тргу уживали одличну прођу. Ако се изузму делимични покушаји на унапређењу виноградарства и издате начелне наредбе о начину гајења винограда (1837), виноградарство од времена турске владавине није много коракнуло. Истина, Милош је наређивао да се у местима где је обича.ј загрћу виногради одмах после бербе, да се орежу у цролеће од половине до средине марта пре него што запупоље и да се у једно време и свуда грожђе бере када потпуно узри. Ове су мере могле бити корисне за унапређење виноградарства, али .је та краткотрајна наредба изгубила сво.ју важност укидањем економа као што је било код осталих привредних грана. Тако је поред свих настојања виноградарству мало обраћена пажња, а сељаку остављено да га води по знањима која је стекао традицијом. Притом оптерећење виноградарства и винарства посебним натуралним дажбинама ниуколико није било лак ше од турске управе и ранијег Читлучког и спахијског система. И поред изричитих хатишерифа и наредаба о исељењу Турака српско виноградарство је још дуго задржало утицаје турског духа, турске управе и схватања. Под тим утица.јем оио ,је остало и после Милошеве владавине. Решење аграрног питања о коме се толико говорило није спроведено како треба и до краја. Виногради су, уколико су били својина Турака, одузети од њихових власника. На њима је при времено право управе стекла српска влада која је одлагала решење откупа у корист српскога сељака и на њих наплаћивала десетак и деветак. Десетак као спахијску дажбину, коЈ'а се раније . плаћала спахији. Деветак

као читлучку дажбину која се плаћала милксајбији кога је V овом случају заменило Српско „правитељство". А то ни.је било ништа друго до остајање на старом систему читлука, ко.ји је по својим последицама био много тежи за српскога сељака од спахијског турског система. Како су у појединостима изгледале ове дажбине показаће се из даљих излагања. Онако исто као што су код воћарства наплаћиване натуралне спахијске дажбине на воћњаке (десетак) и ракију (од казана) исто је тако виноград био оптерећен спахијским десетком а вино десетком од кљука или дулума („винарина"). Турци су од сваког винограда на мукади наплаћивали по један грош. То ј'е био виноградски десетак. Међутим, вински десетак („винарина"), који није био ништа друго до спахијска дажбина која се наплаћује на еминским спахилуцима (1830), наплаћивала се у износу од 24 или 26 пара од дулума или од кљука по једну или две паре на оку (1822). За основицу наплате служила је ока кљука, вина или дулум. То је било оно што се редовно и најмање тражило од српскога сељака. Али су турске спахиЈ"е ишле даље. Још тада донекле јак14 у својој моћи наплаћивали су поред десетка и главницу (1823), а винчански и ритопечки спахија десетак од винограда не по 24 или 26 пара већ много више. Те исте дажбине са наведеним читлучким примееама наплаћивао ј 'е и кнез Милош за свој лични рачун и то не само на мукадама него и на другим својим добрима. Покупљени десетак од свих винограда, који је наплаћивао и од турског становништва (1836 у Зајечару) смештао ,је по жупским подрумима (1836), доцни.је без икаквог надзора продавао у име српске владе по 20 пара од оке. Стога није ни чудо што је такво стање морало утицати на попуштање сељакове активности, на неизвесност и несигурност обраде винограда, на умањење приноса и на страх од убеглучења, тако да се виноградарству не може дати онај изглед који пружају поједини приказивачи и путописци. Најмање се могу усвојити она претеривања ко.ја су изложили Дибић и Рихтер у својим извештајима. Љ. Протић

Сем стручњака, мало је оних који изближе знају технику бе^ линограма. ! Пре свега потребно је да се нагласи разлика која постоји између телевизије и телеграфије путем белинограма. У телевизиЈИ имамо посла са преносом на даљину догађаја м сцена. Ту се слике једна за дру« гом ређају с кадеицом од 1/20" секунде, како би око могло до^ бити утисак акције. Према томе, свака реална слика треба да' иза-. зове потпуну репродукцију доч гађаја, а помоћу зрака дугог ра« змера (зрак електрона). До 1929 успело се да се добије 10.000 та* чака детаља (чији скуп даје пот-* пуну слику), док данас се може добити више стотина хиљада тих тачака детаља, што значи да је учињен огроман напредак у фи-: несама белинограмских апарата, данас у употреби. Сада није ш>. требно да се жури, да се добија у секундама кад се жели да пре-; несе нека слика на даљину. Еле* мент инерције, тако важан у те-: левизији, сада игра знатно мању улогу. Овјт технички проналазак и-: мао је дугу припремну фазу, још од пантелеграфа Казелија, који је у Француској употребљиван око 1860, али је ускоро због компликованости био напуштен. Немачки проналазачи после тога почели су да се баве његовим усавршавањем. Првјг белинограми, који су се појавили 1928, нанравили су велику сензацију. Наравно, бежична телеграфија већ је била припремила тереп и свет привикла на завојевање простора путем технике. Али, пошто је човек првенствено биће које воли да види, тј. очима гледа свет, овај проналазак нарочито га је обрадс.вао. Данас, 15 година по проналаску белинограма, ми смо навикли да по листовима и часописима гледамо слике, које су за трен ока пренесене са даљине од хиљаде километара. Читалац, који очима гледа удаљене догађаје, осећа се и сам ближи тим ; догађајима и има утисак да на тај начин боље упознаје своју епоху, која је ето постала видљива, захваљујући белинограм.у.' Хапс Хартман

НИКОЛА ЏАНГА: МАНАСТИР ВАВЕДЕЊЕ У ОВЧАРСКОКАБЛАРСКОЈ КЛИСУРИ