Српски народ

Српски народ, 24 Јула Т943

Позориште ведрине под ведрим небом

СА ИЗЛОЖБЕ НЕМАЧКЕ УМЕТНОСТИ У МИНХЕНУ

Калемегданска позорница Централе за хумор за време извођења »Минут послс десет« Архив С. Н.

Где је душе народне — ту је и ведрине, ту је и хумор. Нема живота без осмеха, без радости, без вере у боље дане. И, ма како тешке прилике да настану, српски народ није губио свој дух, своју српску духовитост, своју ведрину... Није Вук узалуд скупљао, и то у тешким данима борбе за самосталност, доскочице и поскочице — то цар ство ведрине наше нације — јер хумор је нешто најбоље подељено у српском народу. Та ведра традиција продужена је и данас. Ни данас није замро осмех на избразданом лицу Србиновом, јер осмејак је животна нада, жи вотна будућност, животна вера. Из свћх крајева у Београд су се слегли витези смеха и разоноде, да са своје стране одрже и нашу стару ведрину и напаћеном свету ублаже невољу. У том погледу може се рећи да је „Централа за хумор" постигла леп уметнички успех. Пре свега, у „Централи" се на-

лази Мића Димитријевић, већ и пре рата познат по својим духовитим козеријама и скечевима за бину и радио. Ту су наше уметничке величине: Жанка Стокић, Ана Паранос, Животић, Бранко Јовановић, Лаза Јовановић и други. И, ево већ скоро пуних пет месеци, како се са репертоара „Централе за хумор" не скида ратна"реви-комедија „Минут после десет" коју је веома ведро, духовито и занимљиво написао Мића Димитријевић, а коју с нај већим успехом изводи цео ансамбл овог позоришта. „Минут после десет" је комедија *увек радо гледана, јер она је, бар до сада, .једна од најбољих хумористичких дела писаних под окупацијом, чије збивање и чија се радња догађа опет данас, под окупацијом. Заплети и сцене у овој реви-комедији, тако су живи, радња се развија тако занимљиво да се комедија, гледа и по више пута, с истим уживањем.

КОСТА ТРИФКОВИЋ као позоришни рецезент

Није Коста Трифковић био^само морнар, адвокат, песник, приповедач и оно, по ч&му му је име углавном и сачувано у исто рији српске књижевности, комедиограф. Још се млади Трифковић бавио једним књижевним видом, свакако најмање познатим ширим читалачким кругови ма. Реч је о Кости Трифковићу као позоришном рецезенту. Да, Трифковић није писао само позсришне комаде већ их је, нажалост у мањој мери, и пропуштао и кроз свој критичарски суд. Наравно, није писао прика зе о својим делима, о својој „Избирачици" или, рецимо, „Школском надзорнику". Они о којима је писао били су странци чија су се дела приказивала у времену од 28 јануара 1872 до 12 фебруара 1874 године у Новосадском народном позоришту. Истовремено са оснивањем по зоришта покренут је и истоимени лист 1871 године, који .је доносио „кратке критике о свакој важни.јод претстави". Уредник листа био је Антоније-Тона Ха 1дић, један од на.јзаслужнијих за напредак позоришта у.Новом Саду, иначе бивши уредник Летог.иса Матиие српске, Младе Ср бадије и Зборника позоришних дела. Трифковић је живео за позориште и са позориштем. Он се кретао у најужем кругу људи коги су водили Новосадско позориште и није онда чудно што је узимао учешћа и у писању приказа у листу Позориште Додуше. није много V том смислу написано: свега девет приказа и то искључиво дела страних, француских. немачких. маћар ских. Ни о једном једином српском комаду није написао ништа,

иако су у времену његова писања ових критика приказивани у Новом Саду дела Андре Николића, Бана, Округића, Јована Су ботића, Ћуре Јакшића, Лазе Костића, Змаја, Милана Јовановића и Јована Ђорђевића. Али, не само Трифковић, већ и други наши књижевни делатници, као на пример Ђорђе Ма летић, који је тадашње своје позоришне критике посвећивао у већини странцима. На српске комаде није се обраћала потребна пажња, тражили су се узори у Шилеру. Скрибу и другим мање или више познатим именима. Укратко, Трифковић је писао о комадима писаца који су били средње вредности или уопште без вредности. Из самих приказа Трифковићевих може се, на пример, констатовати, да је он више волео мађарске комаде него француске. од којих .једино хвали Сардуа („Присни пријатељи"). У критикама Трифковић „једнако хвата недоследности, дискутује композицију, претреса карактере, додирује морал". „Записници ђаволови" Е. Арагоа и П. Вермона, „Париски кочијаш" Хајмана, „Париска сиротиња" Брисбара и Ни, „Нови племић" К. А. Гернера, „Тамница" А. Ј. Бенедикса, „Кућна капица др. Фауста" Ф. Хопа, „Циганин" Сиглигетиа и „Присни пријатељи" Сардуови јесу комади о којима је Трифковић писао критике у листу „Позориште". Осам комада — девет критика јер је о „Записницима ђаволовим" писао две критике.

Од прошле суботе ова популарна ратна комедија изводи се на летњој калемегданској позорници — сва три дела заједно (коју је обновила ове године „Централа за хумор") где се пу- блици пружа двоструко уживање: једно сз сцене,, пуне ведрине, а друго на чистом ваздуху мирисног зеленила. Београд цени напоре својих пи саца али и глумаца-уметника, који се заиста искрено залажу да тешке дане прошарају ведрином и животном снагом без којих нема ни вере у бољу будућНОСТ. I/.

А. ПАЦЕЛТ (БЕЧ): ДЕВОЈКА СА ВЕЛОМ Архив С. Н.

о земљи ра слушати. Не вреди ту ни залагање читавог села, које је прихватило гледиште младога Лудвига. (Колико има Темерлена код нас Срба?). У интервалима ове борбе развија се овде љубав између младага Лудвига и мале краварке Шелебеле. Умало да не долази до трагеди.је, али најзад стари признаје да син има право и да је време да се повуче, да је наступило ново доба њему страно и несхватљиво. Не помаже ту ни фламанска упорност. Ништа не може зауставити оно што наступа, јер ,је то закон Природе. Барлог је у Вегенеру имао сјајног сарадника. Тремелен, онакав каквог га ,је дао Вегенер, заиста је Тремелен. То је сељак свих земаља и свих народа. Паул Клингер, који је дош у разводу, дао де доказа свог великог талента, док де Бруни Лебел, као Шелебеле, велико откриће режисера Барлога. Н. Р.

ПЕДЕСЕТГОДИШЊИЦА СМРТИ ФРАНЦА ЕРКЕРА Будимпештанска опера прославила је педесетогодишњицу смрти Франца Еркера, творца мађарске националне опере. извођењем једног од његових нај омиљенијих дела, опере „Ладислав Хуњадин". Франц Еркер де био први мађарски музичар, коди је успео да повеже мађарски мелос са западно-европским облицима и хармонијама. Написао 1 'е девет опера, од кодих су чатознатије ..Ладисллв Хуњадин", „Банк Бан" и „Краљ Стефан". 1 НОВА ПОЗОРНИЦА У 1 КИЈЕВУ У Кијев^ је отворено ново украјинско позориште, чиди је директор шеф украдинске радиослужбе др Фрајбергер. Позориште има за задатак, да прикаже на сцени најбоља дела украјинских драматичара, као и немачке класике у преводу. Предвиђено је 30 нових кома* да из украдинске и еврдоске драмске књижевносик,

Један велики филм

Створити филм према неком познатом делу је врло тежак и одговоран посао. Ту је режисеруметник ограничен концепцијама писца-уметника. Али, када се, што је реткост, режисер саживи са делом, када он нађе пут и начин да реши захтеве филмске уметности и остане код стила и изражајне обојености писца, онда се с правом може рећи да се тада ради о сасвим новом уметничком делу које служи на част и писцу и режисеру. Узевши у обраду познати роман познатог Стијн Стревелса „Ланено поље" режисер Б. Барлог је показао поиличну смелост.

Радња филма тј. романа расправља више проблема: проблем старих и младих, вечити, праисконски проблем борбе деце и родитеља, борба у којој увек млади побеђују јер су у духу времена, јер инстинктивно стају у одбрану новог реда ствари и напретка, док су старији, чија се гледишта заснивају на искуству, противници новотарида и не воле експерименте већ иду готовим, .утртим стазама. Ту де проблем села и сељака као и један од најблагодарнијих проблема човека, проблем младеначке, искрене и величанствене прве љубави. и Бруни Лебел ( р о(о: Тегга-П1т)

јер је Стревелс један ол надчитанидих европских писаца (познат код нас измећу осталога и по збирци новела под на<;ловом „Жетва" — колекција „Бисери", издања „Југоисток") и разумљиво де да де великој већини гледалаца позната како садржина, тако и уметничка композиција дела ;— па је тако гледалац не само критичар, већ и бранилац писца и његовог дела. Исправним третирањем пишчевог дела и замахом својих погледа Барлог се претставио као уметник првога реда. Ми му не можемо ништа пребацити.

Садржај је овај: Лудвиг (Паул Клингер), син сеоског домаћина Термелена (Паул Вегенер), по завршетку студида у пољопривредној школи долази оцу у село. И син и отац воле земљу. Обојица сматрају да је треба најбоље обрадити и, као увек, бити и први у селу. Син хоће да примени најновије ствари које је у школи научио, отац пак, кришом чита пољопривредне књиге, али упорношћу кода је својствена само сељацима одбија да обделава земљу по књишким упутствима. Долази до сукоба. Отац је немилосрдан. Његова се реч мо-