Српски народ

Српски народ, 7 августа 1943

Д О Л А 3 и

1 Н О 1

* А С

РПСЈ

С А

КЊИЖЕЕ

& Н А ГЕНЕРАЦИЈА

ДУШАН ЂУРИЋ

„Наша земља, лепоте наших брда и шума, поља и њива, река и потока нису описане како треба, наши писци нису их опевали и аато, каже млади Душан Ђурић, добитник друге награде Српскога народа за приповетку, у страном свету често се не зна о нашој земљи. Међутим, да су С/Ни те лепоте описали, никад их не би могли заборавити они који би их прочитали". И он не .може да опрости своме земљаку, славноме Јанку Веселиновићу што је живео усред дивне Мачве и Подриња а у његовим причама и романима има тако мало од те лепоте. Описи природе су шч-ури, конвенционални и шаблонски. Можда је то било и неизбежно, јер док је човек исувише у природл' нема осећања за њене лепоте и чари. Изгледа да вештачки, градски живот ствара и развија смисао и осећање за природу. Зато ће наше нове генерације можда наћи речи и изразе да достојно опевају чароб ну лепоту српске земље. Ето, и сам Ђурић даје свој прилог својом награђеном приповетком На сплаву, у којој први пут Дрина живи животом реке, као какво биће које има свој живот заједно са људима крај ње. Он се родио ту крај Дрине, на њеној обали и у њеним пенуш:вим валовима провео је своје нпјмлађе године, пре него што је прешао у престоницу. , Али он је понео са собом носталгију за родним крајем, која долази до изражаја у његовом стварању. Са причама његове мајке, са народним песмама које је она деци откривала, то су, рекли бисмо прве и можда најважније побуде писања Душана Ђурића. Није то уосталом први пут да родни крај и мајка инспиришу једног писца, једног песника. И наш добитник почиње своје књижевно ствара-

ње под овим великим знамењима. После проведеног детињствау Лозници због очеве смрти породица Ђурић прелази у престоницу и млади Душан посећује IV београдску гимназију до че-

дину у којој живи, своје другаре из Јатан-мале и своје прве радове чита мајци и сестрама, које га храбре да настави. По њиховом наговору он чак једну приповетку из живота Јатаганмале Тако ми пегламо носи у

твртог разреда. Због материјалних прилика, мора да привређује и он напушта школу и одлази на типографски занат. Прелазећи из школске клупе на занат Ђурић није потпуно прекинуо везу са школом. Увече посећује приватне гимназије и учи не зато да би положио испите и ■стекао диплому, него да би проширио круг свога зндња и задовољио потребу духовног уоавршавања. Чита врло много, одабирајући готово инстинктивно оно што ј "е добро. И почиње увече, иако уморан од посла, да пише. Описује сре-

Душан Ђурић, добитник друге награде за најбољу приповетку Архив С. Н.

редакциЈ'у ј 'едног дневног листа. Али дани пролазе и приповетка се не објављује и једног дана седамнаестогодишњи типографски шегрт Ђурић одлази у редакцију, да чује пресуду и тамо му уредник, бацајући рукопис у кош, каже: „Ево, овако ми пегламо..." Али први неуспех није сломио вољу за писањем код Ђурића. Ако није успео да добије широку публику тог дневника, он има један други круг читалаца, истина мали, али тако осетљив. То су деца његове сестре, која грцају од плача кад им он чита увече доживљаје малих јунака

из својих прича. Охрабрен овим разумевањем, он наставља да пише. Доцније успева да му се штампају две приче у Графичару, органу њиховога удружења. То га још више охрабрује и он поред приповедака покушава да пише и романе На почетку и Ојађена срца. У овом последњем роману, више пихолошком, он износи живот једнога сакатог младића и његову љубав са туберкулозном девојком који се завршава у данашњем рату, у коме јунаци романа гину и на тај начио је нашао звршетак за с ~ у мучну историју. * » * Имали смо прилике да разговарамо са добитником друге награде, коме је сада 22 године и сада ради као обичан физички радник. Нашли смо у њему младића са схватањима и погледима новог Србина, који долази после националне катастрофе и спрема бољу будућност српској Отаџбини. Он има безграничну љубав за своју нацију и верује да ништа не може унцштити национално осећање супротно интернационалистичким учењима. Истом таквом љубављу он воли српске сељаке, за које каже да их нема таквих у свету, да живе у једном од најлепших крајева света, да су сачували старинске обичаје и да имају особине, као на пример гостољубље, које се нигде не може другде наћи. Ма да га вуче жеља да упозна широки свет, њега још више привлачи родни крај, обала Дрине, где би желео после рата да се врати и да се посвети земљорад њи, заједничком животу са сељацима, које би хтео да опише у њиховој стваралачкој епопеји у оквиру величанствене природе. Разговарали смо много са мла дим Ђурићем о његовом пореклу, о његовим књижевним узорима, како пише и какве су му наме-

ре за будућност у погледу књижевног стварања. Дознали смо тако да у њему има по мајци и крви нашега великог књижевног критичара Љубомира Недића и заиста кад се пажљивије загледа у његов младалачки лик могу се наћи нека обележја његовог претка: јаки истурени зуби и издужена брада, као и пла ве очи. Од домаћих писаца наЈ "више цени Алексу. Шантића, Дучића, Бојића од песника, а Лазу Лазаревића, Сремца и Бору Станковића од прозних писаца. У светској литератури има једну велику љубав, од кога највише воли Плодове земље, Мистерије и Глад. Као интересантан податак бележимо да од руских писаца цени Гогоља и Чехова, а много мање Толстоја, док Достојевскога никако није могао да свари. „Десет пута, каже Ђурић, покушао сам да читам Злочин и казну али нисам успео да се заинтересујем, ма да не бежим од дебелих томова." Сем књижевних дела млади Ђурић не чита много друге врсте књига било из друштвених или природних наука. Од живих приповедача највише цени Драгутина Илића-Јеја, за кога сматра да верно и са разумевањем описује мале људе из нашега живота. Ма да је живео у једној' средини, задојеној интернационалистичким схватањима, он није подлегао томе утицају него је остао Србин, јер како каже: „Такав је рођен и свој народ не може никада заборавити." Он мисли да му је мајка са народним песмама дубоко у душу усадила осећање за српски народ, кој"е ме мОже ништа избрисати. И он верује, рекао је на крају, да ће нова српска књи жевност заузети једно од првих места у европској књижевности, и да ће му оно припасти као народу који има такву своју поезију и такву душевну снагу.

Звали су га »Чуља«. Још као дете беше у игри изгубио десно ухо. Играла се деца, поред Дрине, на спремљеној грађи, коју је требало ускоро спустити сплавовима до Београда. Цикала, скакала преко дасака и балвана, скривајући се једна од других. Играли су »жмурке«. И Чуља се једном сакрио између дасака... Притаио се, чисто не дише, не воли он да га ухвате! Ослушкује, сигурно су већ пошли да га траже. Нечији кораци трупкају по даскама... Шкрипе греде, крцкају даске и, одједном, почеше га притискивати. Он није свестан тога шта се дешава, тешко му је, врло тешко. Не чује више гласове деце. Шта то бива с њим? Ох, њему је тешко, у ушима му зуји, а глава као да је од олова! И све се изгуби у далеком зујању... Деца су се јурила дуго не примећујући нестанак »Чуљин«. А он је, без свести лежао, под даскама. Крв је текла великим млазем са места где се налазила ушна шкољка... И престала је тећи. Сад је то била само безоблична груда усирене крви. Био је без свести и, сав згрчен под притиском тешке грађе, остао је непримећен до саме вечери. Његови другови су се разилазили и тек су тада приметили да »Чуља« није међу њима. Где ли се то он само изгубио? Отишли су кућама и бојажљиво испричаше да је »Чуље« нестало. Његова мајка, јер оца је давно изгубио у једном несрећном случају — био је »думенара на сплаву и при једној вожњи

НА СПЛАБУ

Приповетка од ДУШАНА ЂУРИЋА

сплав је, занесен брзом и плаховитом Дрином, налетео на подводне стене, разбио се, а сплавари се подавише. Кукала је сирота бусајући се у груди: »Јој сине, Драго, 'де си мајки!?« А кад су по ноћи уз припомоћ сплавара, нашли »Чуљу« затрпаног и једва приметно живог, она се, мислећи да јој је дете мртво, стрмоглави са обале у воду... Пљусну зеленкаста, брза Дрина и пригрли несрећну мајку... А »Чуља« остаде жив. Људи га повратише у живот и он преболе рану... Само је остао без десног уха и стога га прозваше »Чуља«... Оставши, после своје несреће, и без мајке »Чуља« је живео од помоћи добрих људи. Сви су га сажаљевали и радо га се сећали. Није имао своје куће где би се могао склонити, него га примише горосече, који су спремали грађу за градове. А он, осећајући да су му они сад најближи, заволе их као најрођеније... II Прошло је много година од несре^ног догађаја, који је »Чуљу« унаказио и отео

му мајку. Беше он сада одрастао младић. Снажног и опаљеног ветром и сунцем, виђали су га како мишићавим, маљавим рукама, као од шале, покреће велики »думен«, и управља сплавом, савлађујући плаховиту Дрину, која се хучно и вијугаво пробија између каменитог тла... Под његовом снажном мишицом шкрипао је »думен« тужно, као циликање какве старе виолине. Брза река је бистра, пенушава и хучна, попуштала под окретним замасима витког »думена«. И сплав је хрлио, разбацају&и у безброј сребрнастих капљица речну воду и, остављају^и за собом широку бразду, губио се иза многобројних окука, док су таласићи несташно узлетали на голи камењар, квасе^и шарене каменчиће, који би се, потом, опет сушили под врелим летњим сунцем. И »Чуља« је, као и отац му, постао сплавар. Волео је он тај позив! Ох, како га је волео! Још као дечак слушао је причање своје мајке, а доцније, и људи сплавара, који су познавали његовог »бабу«, о свом оцу, који је био најбољи сплавар Дрине... Причали су како је он

својом снагом савлађивао валовиту воду, пркосећи брзини реке, окукама и подводним стенама... Није се његов »»бабо« бојао непогода које би се ненадно по1авиле на хоризонту; није осећао страх од мрклих ноћи. .. Будним оком, као у какве ноћне птице грабљивице, и сигурном руком водио је гломазне сплавове, натоварене потребном грађом, између стрмих каменитих обала... Али једне ноћи, дивне летње ноћи, док је по небесном своду пловио насмејанога лика месец и док су звезде трепериле, стајао је Мијо, тако се звао његов отац, и посматрао: небесни свод, стрмените обале и тамо у даљини црне силуете високих планина; мисли су му летеле бескрајним простором васионе, у који су се губили распрштавајуки шумови воде и крици ноћних птица... На сплаву је било мирно, само кадкад зашкрипи »думен« и сплав, као понешен неком невидљивом руком, поскочи, а водене капљице распрште се као реп комете... Велео је Мија те летње ноки. У њему се буде сећања на жену и дете, које је оставио у врлетној насеобини покрај које је протицала Дрина. И, ето, он је и те номислио на њих. Замишљао је свог малог синчића који спава безбрижно у загрљају мајке. А његов »бабо«, ношен брзом речном струјом, у овој летњој ноћи, мисли на њих. Ех, треба се бринути о својима, а тешко је: земље је мало па поред Тога и неплодна, а живети се мора — и он је изабрао сплаварски позив — ту бар