Српски народ

Српсхи народ, 7 августа 1943

Марко гради... Под видом тобожње ослобо дилатае акције партизани шумски претварају у прах и пепео иародну имовину, иародни зној и муку. С којим правом они то раде? Да би напакостили окупатору. Да ли они одиста њему пакосте? Ни најмање. Пакосте српском народу, за чију се слободу тобож боре. Наш народ тачно каже: сачувај ме, Боже, пријатеља, а од непријатеља ћу се сам чувати. Ти тобожњи пријатељи српског нарбда стварно желе његово уништење. Или бар, до њега им није ни најмање стало. Маре они што ће голи зидови српских домова шгрчати у небо и што ће? српски народ гладовати! Маре они што за њихове злочине падају главе најбољих српских домаћина! То је и разумљиво, јер у партизанским редовима има свих других ,а најмање Срба. Уколико и има Срба, то су махом заблудели синови и за нешењаци, или обични пљачкаши и разбојници. Заблуделим синовима и занешењацима поручујемо: отрезните се! Сви смо ми Срби скупа шака јада, да би од нас зависио будући светеки поредак. Не унесрећујте даље и иначе унесрећени и уцвељени народ српски! Не палите, не рушите, не убијајте! Зар не видите да се и сам Бог смиловао, па нам је послао добру жетву? А ви хоћете да српски народ ипак гладује. Мало нам је ваљда свих тешкоћа које нам стварају црна берза и скупоћа! А ви, наши тобожњи ослободиоци, те наше невоље само још повећавате. Док се ми на једној страни паштимо да организованом ис храном српске деце спречимо будућу дегенерацију српског народа, дотле им ви одузима те залогај хлеба из уста. Зар не осећате колики је то злочин? Зар је у вама замро сваки осећај самилости? Ако сте Срби и људи, престаните са својим неделима! Или се бар не хвалишите да се борите за добро српског народа. Кажите отворено да вам до њега није стало. Можда је ипак непотребно да то кажете, јер је српски народ начисто с тим ко сте ви и шта сте. Види он пгга ми радимо, а шта ви радите. Сећа се он оног стиха из народне песме: „Марко гради, вила разграђује". Зато се српски народ и определио. Определио се за мир, ред и рад. Јер то једино може му дати снаге да преживи ово најтеже поглавље своје историје. И преживеће га, ако Бог да! ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

ВЕЧИТА КРАЈИНА

Тешка судбина српскога народа произлази поглавито из његовог геополитичког положаја. По своме доласку на Балкан нашао се на међама два света, на раскрсници најважнијих путева између Истока и Запада, која је неминовно морала бити поприште кров векове инвазија и сукоба разних народа, који су се кретали у једном или у другом правцу. Сав смисао наше историје састојао се у непрекидном напору да на овом ровитом тлу изукрштаних утицаја и интереса омеђимо територијално, полилички и културно наш домен. У току векова ми смо у тим напорима час по-стизавали велики успех, као што смо доживљавали и велике падове. Било је момената када смо своју индивидуалност у изграђивању могли да изгубимо, улазећи у оквир великих државних творевина или утапајући се у један од великих културних појасева Европе или Истока. Зато у току целе наше историје стварање и одржавање срп ске државе било је праћено великим тешкоћама и борбама, које су у нашој средини водили разни утицаји, разне тежње за превлашћу. То је најопштија карактеристика целе наше историје, како од њених почетака па до самих данашњих дана. Том чињеницом могу се објаснити врло велики број појава и догађаја нашег историског збивања. Овакав наш геополитички положај условио је не само у битноме смисао наше историје, него и многе особине нашег народа као и неке сталне појаве нашега националнот живота. Ми смо кроз векове били и остали смо гранична земља, нека вечита Крајина са свима последицама које из тога проистичу. Једанпут смо били најистакнутији бастион Европе у сузбијању навале са Истока. Други пут смо били база за поход Азије на Европу. А две цркве неуморно отимале су се да нас при веду у своје крило. Одиста, требало је много вештине и мудрости, много напора и жртава да се на таквом тлу и на таквом месту створи српска држава, срп ска црква и српска култура са својим посебним карактеристикама и својим властитим тежњама. Али такав наш положај граничне земље око које су се отимали или преко које су се сукобљавали разни утицаји и интереси оставио је дубок и неизгладив печат на цео наш национални живот. То је може бити била и наша највећа несрећа, јер су преко нас прелазиле туђе војске, јер су нас увек хтели други да искористе за своје циљеве. Тако смо ми често били оруђе у туђим рукама и на жалост борили се и под туђим заставама. Од увек је у центрима српске државе, који су се различито померали ка Истоку или ка Западу, било присталица разних стра них утицаја. Било је византофи ла, туркофила или мађарофила у ранија доба, као што је доцније било франкофила, русофила или англофила. Вођама и др-

жавницима једнога бројно мало га народа није било лако често да схвате где је права српска политика. А било је често још теже да служе само интересима српског народа, иако су знали где су они. Моћни суседи или друге силе које су биле бациле око на ове важне комуникације, које су пролазиле преко српске земље, нису допуштале једном малом народу да се развија само за своје дооро и своју ве шчину. Друга штетна последица овзквог нашег положаја у зависн-.сти од туђина, одржавала се на наш унутарњи национални живот. Одатле је долазило семе у нутрашњег равдора и неслпге, које су толико зла нанеле срхтском народу и због којих је он принео толико жртава. Пре н=го што је било код нас партија у данашњем смислу речи, које би се разликовале' по политичким, економским и социјалним пр >грамима, људи су се код на: делили по својим схватањимл наших односа са овом или оном суседном или светском силом. Тако је било код нас и у сре.'њем век^ тгк. је било одмах после ослоб-•рења, као што су и доцније све партије имале и то обележје. Па зар није тако и данас, када је духовно јединство српског народа потребније више него икада да би исправили погрешке прошлости и обезбедили себи будућност? Зар и дан^с по шумама и по градовима нема људи којима су пречи интереси Лондона или Москве, који спроводе своје империјалне циљеве под фирмом демократије или светске револуције, место да се руководе искључиво и једино са мо потребама српскога народа у једном од најтежих часова његове историје? Још једна негативност нашега живота, којој је исто порекло у нашем положају граничарске земље, јесте известан посебан менталитет, извесне навике и схватања које се стварају у једној таквој бемљи. У таквом друштву увек се нађе известан број људи који ће из користољубља служити туђину, бити његов експонент и ухода у својој роћеној земљи, извршавајући његове наредбе и откривајући му та ,ц »е своје земље. Исто тако овакав граничарски положај утиче неповољно, јер цела земља постаје као нека гра ница где се ствара један специјални менталитет, кријумчарски или шверцерски. Друга једнз вр ста људи хоће да искористи ту померљивост границе и да ради што веће личне користи и добити преноси с једне стране границе на другу разне предмете, не гледајући да ли тиме штети своју рођену земљу. Ту је делимично објашњење и за црноберзијански менталитет. Задржали смо се на овом геополитичком фактору у нашем историском збивању, покушавајући да дамо једно историско културно или социолошко објаш њење извесних појава које се данас збивају код нас и које многима изгледају необјашњиве или им траже друге узроке. Сва ова

шумска акциЈа која се испољилг у разним облицима код нас, сва ова несређеност и немир, који се с времена на време појављују, зар се најбоље не објашњавају овим посебним приликама нашега историског живота? Чим се деси слом или попусте регуле редовног живота избијају на површину све негативности што су се у току векова таложиле на дну националног живота. Треба се само сетити колико је организовање нове српске државе наилазило на тешкоће у уништавању ове вековима каслеђене анархичности и колико још на самом почетку данаш њег века злогласна хајдучија није могла да се искорени и поред свију напора власти. Зато услед овог историског талога, који живи прикривен у скривеним кутевима националног бића да се појави у данима пометње и расула и услед још недовољно' развијене и дубље усађене правне свести, могле су да се десе појаве после капитулације у облицима и размерама, које изгледа нема у другим земљама. Јер, ретко која земља има такав тежак геополитички положај, ретко која земља имала је због тога променљивију и бурнију историју са читавих пет векова историског замрачења, које значе и пет стотина година отпора према завојевачу. Друге земље у Европи нити имају такав положај нити су имали такав историски удес па зато и догађаји после рата у сличним приликама развијали су се другоЈ'Зче и нису доводиле у

опасност њен опстанак и њену будућност. То увек треба имати на уму да се правилно разумеју ове појаве, да се не преувеличава њихов значај и да би се могле предузети мере које ће бити најјефикасније у њиховом сузбијању. Кад се све то зна онда ће се избећи опасност од генералисања и подвођења целе једне заједнице под удар извесних одлука, него ће се тражити сретства и начин да се та појава локализује и сведе на њену праву меруг И у социјалној медицини, у лечењу негативних социјалних појава, као у појединачној ме' дицини, потребно је пре свега утврдити узроке болести, установити њен историјат да би се могло приступити њеном ефикасном лечењу. Зато сматрамо да ј 'е било потребно указати на ове геополитичке и историске чињенице, које прате развој српског народа кроз столећа и дају објашњење за многе појаве, иначе несхватљиве, које би се могле нетачно тумачити. Наш положај вечите Крајине, граничне земље на међама света и на раскрсници свет ских путева у многоме објашњава и нашу данашњицу. Наш свет, наши људи треба да буду свесни свега овога и да не допуштају да будемо инструменти и жртве мрачних сила, које су кроз векове дејствовале у животу српског народа и наносили му толике штете, претварајуђи његову историју у мучан и трновит Голготин пут. „С.-Н."

Наши заробљени војиици својевољно одлазе на посао код немачких земљорадника. На слици ГОРЕ: воЈиик Миле Мировић на газдинству једног баварског сељака,и ДОЛЕ: група војника на једном другом сељачком газдинству. На слици су: Живота Димитријевић из села Лужице (Пожаревац), Михајло Нешковић из Свилајнца, Влајко Ивић из Београда, Живан Марјановић и отац му Стојан из Батуше (Пожаревац), Светозар Јовановић из Дубовца (Ковин), Стојадин Трифуновић из Умке, Светислав Милетић из Божевца Пожаревачког, Велизар Тодоровић из Сврачковца Таковског и Бранко Јовичић из Поребрице (Брчко).