Српски народ

Српскп народ, 14 августа 1943

„НЕ БИХ ЖЕЛЕОДА СМЕТАМ" посета београдј 1850 годнне ' ' / 1Ј /<п П т*п лтпопо 1 итЈлио пинш тач/и-оиа Ппипо

Сликар Ауолф фт Менцел нао. филлкка лиш&т

Написао Паул Икес

Од свога постанка филм је узео на себе дужност да нам оживи значајне историске личности. Гледаоци су увек са великим интересовањем на филмском платну гледали живот и дела појединих великих личности, које су у ма којој области људскога живота удариле свој печат епоси у којој су живели. Један од најновијих немачких филмова Две сестре је узео за свога главнога јунака личност : Адолфа фон Менцела, личност 'Која је некада била обасјана европским сјајем и која се још и данае у свима уџбеницима историје уметности спомиње као претставник сликарског импресионизма. Он је углавном познат као сликар Пруске Фридрихове епохе, али његови цртежи из свакодневиог живота људи тога доба као и импресионистичка уља Недеља у Тиљеријама, Недеља поподне у Паризу, Успомена на парк Луксенбург и Топионица гвожђа биће увек у првом реду међу делима уметничког правца чији је он био један од најбољих и највећих претставника. Место Адолфа фон Менцела у уметности није тешко одредити. Он потиче из оне периоде, у којој је још увек живело класично в.јерују Гетеа и Винкелмана, али у којој је такође немачкој ромактици, како су је обликовали браћа Шлегел^ Новалис и Брентано, понестајало даха. Класицизам је морао да призна да је стриктно копирање антике морало да заврши са естетским формализмом, док је романтика изгубила своју снагу сањарским глорифицирањем једне прошлости која није никад постојала. Адолф фон Менцел се никада није бавио студијама античког света, није сврш-ио ни једну уметнрчку школу која даје назив академског сликара и у којима се живи у атмосфери античког света, док му је Рим био целога живота стран. Он је ишао мучним путем самоука који се ослања на оно што види својим очима, и он се трудио да то што види да је онако како јесте. Швајцарац Арнолд Беклин га је због његовог педантног посматтрања назвао „научник међу сликарима". Да би усавршио своје знање, Менцел је неколико година редовно по више недеља прекч лета одлазио у Верону, где се искључиво посветио студирању чувене Пиаца д'Ербе. Али њега нису интересовале грађевине и дивне палате Пиаце веронске за њега је све то било мртво камење- — он није ни приметио архитектуру Вероне: њеГа је тамо интересовао само човек и ништа више. Због свога интересовања за људе и човека, Менцел је увек волео да станује у великим градовима, у којима има тако много разних типова и разних судбина. Нзега пајсажи нису ни онда интересовали ни када их је и сликао. Он је био дете Берлина, у коме је од 1860 до 1890 живот био тако буран и пун догађаја, и који му је у то доба дао тако много материјала за његова посматрања и учења. Цео његов живот се састојао у гледа.њу и посматрању: у томе циљу он се креће по берлинским гостионицама, по улицама, разним јавним приредбама. Позориште није волео јер му је изгледало „луткасто", док је концерте врло радо посећивао, јер је на њима могао мирно да скицира и студира слушаоце задубљене у слушање музике. Новине није никада читао, док су му код хумористичких листова сметали баш вицеви, за које је сматрао да је штета илустровати их. Менцел је био мајстор дета5>а, те је стога врло мало по-

МЕНЦЕЛ СЛИКА.,.. СЦЕНА ИЗ ФИЛМА »ДВЕ СЕСТРЕ« (Еигора/зсће КоггезропсЈетеп)

лагао на сликаре који занемарују детаље већ дају само контуре. Када је стварао своје слике из живота Фридриха Великог, које су му прве донеле славу, он је у сликању детаља ишао у минуциозност. Тако да би што верније насликао пожар и узбуђеност људи приликом ватре, он је једном берлинском ноћном чувару обећао добру напојницу, ако га о.вај приликом првог следећег пожара буде пробудио: ноћни чувар је заслужио обећану награду, а Менцел је посматрао и скицирао високи пламен ко.ји се дизао од пожара као и пометеност људи, да би нам све то приказао у својој познатој слици Фридрих Велики код Хохкирка. Када је предузео да илуструје Исгорију Фридриха Великог он је чинио врло велике припреме: читаве недеље и месеце је проводио по разним музејима, где је пажљиво посматрао оруж.ја, свако парче намештаја из властелинских двораца, разне униформе. Резултат ових студија била је једна књига од преко 500 цргежа; како је она била штампана само у тридесет примерака то је остала као велика библиографска вредност. Око 1900 године је једна немачка фабрика чоколаде откупила право да у рекламне сврхе израђује сличице са оригиналних Менцелових дела. Рекламне сличице — са њима је Менцел почео у доба када је .још био непознат и сиромашан а са њима је и завршио. Пре него што се пробио он је цртао етикете за флаше, разне позивнице, па чак и — шаблоне за молере. „Ја сам увек био по страни живота", рекао је једном Менцел у сво.јој старости; у овој резигнацији налазило се много горчине. — Филм, у коме је он главна личност, претставља га као таквог: он је по страци живота, он посматра и — црта оно што други доживљују. „Ја мислим да мој живот није интересантан за људе који проучавају животе уметника", пише он

у својим познијим годинама издавачу Брокхаусовог лексикона; — „њему недостаје све оно што га чини занимљивим". То је била претерана скромност једног растом малог, али талентом и генијем великог уметника. Упркос његовој пословичној опорости у грудима овога умртника било .је једно човекољубиво срце. Он је само један од оних људи који су могли само повучено да живе. Када је једном у Бечу хтео да види Брамса, који је био изашао, он му је оставио цедуљицу на којој је писало: „ Хтео сам само да на моменат удахнем ваздух који ви удишете". И више се није никада појавио код Брамса. Како је увек желео да остане у позадини, тако га и филм Две сестре претставља. Менцелово срце је другима расипало срећу, али сам није никада хтео да смета... ♦♦ Бетовен као драмска личност Шилерово позориште у Берлину приказало је нову драму „Десета симфонија" од Фреда фон Хершелмана, као један занимљив пр.илог историско.ј драми. Главно лице драме је Бетоеен. Писац је дао трагедију овог гени.ја у сукобу са примитивним светом просечних људи, његову самоћу у околини, која га није разумевала. Бетовена игра велики немачки глумац Паол Вегенер, чија је маска необично слична са овим музичким генијем, који га приказује снажном душевно-м убедљивошћу. РЕСТАУРАЦИЈА АРИОСТОВЕ КУЋЕ У ФЕРАРИ У Ферари су отпочели радови на грађевинском обезбеђењу односно рестаурацији Ариостове куће, типичне претставнице италијанске архитектуре XIV века.

(Наставак са 9-те стране) изглед на живи и шаролики промет на улицу која одговдрл углавном доцнијој Дубровачко.1 улици (од 1903 добила је, у делу од Саборне цркве до пресека са Душановом улицом/ име „улица Краља Петра"). Између осталога поред разноликих ношњи из свих балканских земаља, нарочито очаравају безбројни улични продавци свега и свачега. На први поглед, каже, београђани чине утисак ведрих, приступачних људи. Послуга „Гранд хотела" по Каперу није одвећ брза, али одана и поуздана, те стиче убрзо Каперове симпатије. То нарочито важи за „лондинера" Стеву. Међутим, Капер ипак има да издржи извесну сталну борбу са тим „дебељушком". Ево због чега: Иако Капер течно говори српски, па је добро упућен и у тадању српску књижевност, уметничку и народну, Стева сматра да достојанство издалека највеће и једине западњачки уређене београдске гостионице изискује да се њен „лондинер" показује „полиглотом". Стева стога доследно прелази преко Каперовог знања српског језика и каприцира се да са тренутно најугледнијим страним гостом општи помоћу педесетак немачких речи ко.је зна. Ево једног примера Стевине немачке службене конверзације: — Господине... батина пет... торњај се... војвода". Да не би ко мислио да је неко у Београду угледном публицисти и великом српском пријатељу наменио какву телесну казну, хотећи да му „оцени" пет батина, напоменућемо да је ова Стевина немачка „шифра", преведена на прави Гетеов језик, имала да значи: — Господине, кад буде избило пет сати, изволите отићи код во.јводе Книћанина, пошто су оданде јавили да ће Вас војвода у то време примити". „Интервју" са војдодом Книћанином Код војводе Книћанина Капер је примљен још другог или трећег дана по доласку у Београд. Вели да се војводина кућа налазила ,,на Теразијама, новом крају Београда чије је насељавање отпочео кнез Милош, а сад се у истом смеру и по истим начелима наставља и за владе кнеза Александра Карађорђевића." Тадање Теразије, иако тек делом изграђене, чине одличан утисак на Капера. Вели да се „овде назире ново, напредно, слободно српско доба" које „контрастира са кривудавим сокацима и ћепенцима старих крајева". Вели да „приземне али западњачке и великим баштама окружене куће, почепи правих и широких улица наговештавају тежњу за ваздухом, светлошћу и здрављем". Пријем код војводе Ј 'е иепретенциозан али патријархалногоспоствен. Уводе га у гостињску собу, украшену лепим ћилимовима и скупоценим оруж.јем по зиду. Војвода улази у собу, по обичају примљеном од турских војних великодостојника, у чарапама, скинубши кондуре пред вратима гостињске собе. али неотпасавши сабљу. После поздрава и првих измењаних конвенционалних фраза, војвода, ударивши дланом о длан, даје знак слугама да отпочну са послужењем. Служи се: прво слатко од руже, затим одлична ракија (то је оно што вели српска народна песма „Шећер ију и ракију пију", узгред напомиње Капер .описујући то послужење); мало доцни.је стиже и кава у скупоценим филџанима и пале се чибуци. Капер је очаран војводом Книћанином. Вели да се тај великодостојник из народа, без школе, одликује одличним познавањем ствари, стеченим искуством и природном проницљивошћу. Врло трезвено разговара са Капером о питањима ондашње европске политике и о српским на-

ционалним тежњама. Прича му епизоде и личне успомене из рата 1848-49, у коме је командовао србијанским помоћним корпусом. Управо фасцинира сабеседника веома згодним карактеристикама личних и војничких својстава појединих Кошутових генерала, својих противника у минулом рату 1848-49 (Перцела, Клапке, Бема, Месароша и др.). На питање, шта мисли о самом Кошуту, војвода вели: — Господине, то је за мој " рачун човек који је 'знао шта- хоће али није знао како то треба извести". Капер вели да би се овај изванредно занимљиви и поучни разговор још дуго отегао да војводи нису јавили да га кнез Александар по неком хитном' послу зове у конак. I Патријархално поштење старог Београда Далеко би нас одвело кад бисмо у овом скученом оквиру хте* ли цитирати примере о симпатичним утисцима које Капер подвлачи: о Државној штампарији, читаоници, почецима Народне библиотеке, „Новинама србским", Друштву србске словесности, љубави београдских трговаца према књизи и писцима и толиким знацима тежње за полетом и напретком. Нарочито му импонује дух честитости и поверења који влада у чаршији, Напомиње да београдски трговци онога времена, кад би одлазили на ручак, уопште не затварају, а к-амо ли забрављују дућан или ћепенак, већ само поставе — метлу укосо преко улаза. Та метла казује: „Газда није ту; дођи мало доцније". Нико при том не страхује да би могао претрпети и најмању имовинску штету. I Код Хасана лулеџије, претставника света који нестаје... Још у Новом Саду, у гостионици „Код Беле Лађе" (јединој коју је било поштедело бомбардовање 12 јуна 1849 и где су при том спавали на слами), Капер се упознао са Хасаном лулеџијом, београдским Турчином, коме је обећао да ће га посетити кад буде дошао у Београд. Испуњује то обећање. Лако налази његову кућу, недалеко од „Џинџирли џамије" (Циганске џамије), пошго је Хасан некад био „зјело" богат човек па га знају у целом том крају Капер ужива у фаталистичкој а ведрој источњачкој филозофији свога познаника који прима као Алахом дану велику промену која је толико изменила његово стање и његов положај. Лепо живи са комшијама Србима и дружи се са њима („Шта има, они су сад кнежеви поданици, а ја сам остао падишахов поданик; то ми бар садашњи закони допуштају" вели Хасан). Код њега је често велико друштво. Поред Срба и Турака, ту су још и неки од емиграната које је свеевропска бура 1848-49 одбацила у Београд. Певају се песме и чине по-. ређења међу њима, препричавају се догађаји скоре прошлости, уз мало невиног, пријатељског задиркивања. Преко Хасана, Капер упознаје и другог источњачког филозофа, његовог суседа кондурџију: Имао некад спахилуке и десетак кућа у Београду. Све је то отишло у вези са привредним и социјалним последицама велике промене настале после Другог устанка и нарочито после хатишерифа од 1830... Некадашњи турски велепоседник и богаташ сад живи од крпљења ципела. Не само што се не жали на злу судбину и ново стање, него по вас дан, крпећи, пева и прича досетке. Кад сунце сија, ужива у лепом времену, а кад пљушти киша и кад по Београду гацају по блату, вели да ће бар бити берићетна година... Диоген у новом, исламском' изда^ н»У» М Н. Ђор^евић