Српски народ

Н И Д О Б

ЦВЕТ НАЦИЈЕ

Ниједан народ није чист од моралног мутљага и олоша. Није то никада био. Нити, по самој природи ствари, може бити, На исту висину духа, морала и схватања не могу се попети сви људи. Бог је тако одредио и Он зна зашто је то тако. Ми не знамо и не улазимо у то. То је историска стварност и неотклониви садржај живота. И код нас и свагде у свету. У овим временима и у свим епохама. Историју није носио, ни стварао колектив, гомила, маса. Она безоблична и поводљива маса. која се опредељује према инстинкту, осећању и вештини онога ко је обмањује. Маса није конструктор, него гра^а историје. Историју стварају, продубљују И њоме руководе они који се могу назвати цвет човечанства, у сваком поједином народу цвет нације. Они могу изнипи из разноврсног тла, стасати у разноврсним срединама: физичко порекло није услов да неко буде убројан у цвет нације. Духовни и морални квалитети су главни. Они делимично могу бити наследство по рођењу, али главно, битнр и одлучујуће је плод личног подвига. Ко не зна за лични подвиг, жртву и самозаборав не може се уздићи изнад обичног, свакидашњег, ситног и сујетног. Не може постати лик који ствара, инспирише и води историју. Цвет нације, дакле, нису ни богати, ни племенити, ни силни, ни учени ако их у најинтимнијем делу бића не прожима свест о неотклоњивој нужди подвига и самоприношења на жртву. Онај »мали«, »ситни« и »кротки« човек (за нас нема малих и великих људи, постоје само људи и они који то нису, а носе људски лик), који ишчезава у подвигу служења Отаџбини и незнан умире понет љубављу и вером у њу, скупоценији је неимар историје од свих оних, који титуле велике носе, а гуше се у празном ништавилу сујете. Јер по трагичном удесу живота на овим светлим и кротким жртвама дижу се често »величине«, »имена«, »силници« и богатуни. Погледајте у нашу недавну прошлост, зар није било тако. Просили су они који су оставили делове тела на бојиштима славе. Благовали су, надимали се, изживљавали у свемоћи богатства и чарима до којих се долази помову њега, они, који су били позадина и по традицији и по унутарњем призиву. На гробовима, жртвама и крви хероја израђивао се свет ништара, бадаваџија, сплеткаша и коњуктуриста, који су унижавали хероје и исмејавали њихове жртве. Ти слојеви су »водили политику«. Били су зауларили све и свакога. Нарочито народ са којим су играли хазардну игру пропасти. Својим отровом разарали су народно здравље; својим неморалом разривали су народни морал; својом поквареношћу разбијали су народно поштење; својом блазираношћу исмејавали су духовну чедност народа.

Упропастили су га, осрамотили и унизили потискују&и безобзирно здраве, свесме и Изворно националне људе. Шљам народа био је засенио и пригушио цвет мације. У томе су органски узроци наше коби. Оне коби кроз коју смо упали у ово стање ■> оне којз нас данас стеже, мори, спугада. Док најбољи из сво - многострадалног народа, без знатног порекла и звучних титула, гин/, приносе се на жртву и умиру, да би се разбудиле творачке снаге овог царског нароца, дотле знатни, богати ч угледни свиђеју своје послова, попуњаваЈу нозчанике и дома-Ке оставе, да би благовали у оштрим данима зиме која се примиче. Увучени у себе, скамењана срца и спаљених савести они као безумни 5огаташ из Еван1јеља, говоре себи: »Душо, свега имаш изобилно. Једи, пи и уживај!« Некада су многи ови људи имали претензија да буду сматрани цветом нације. Ми их данас оглашавамо за њену срамоту и коб. У овим, заиста судбинским, ча^овима када се ради о опстанку српског народа ови се л.уди дезинтересују народно\л судбином на један начин, који поражава хладном безобзирношћу и моралним убожјаштвом. Они се богате, интригирају, чове, злослове, сеју пометњу и миспе само на себе. Не супротстављају се оним деструктивним снагпма, које хоће да овај народ баца у вртлог хаоса, нити се одупиру духу уништења, него га 1ош распирују, потстичу и шире. Они су органи коби, која се окомила на српски народ. Њено ору-

ђе и њена војска, која се окомила на подвиг најсвесниЈих. Али нас то не чуди, не плаши и не спутава. Ми знамо истину, јасно видимо пут и непоколебљиво верујемо у себе и у Србију. Знамо да ни Србију наших предака није изграђивала мдса, ни они који су бежали од одговорности и жртве, него они, коЈи су стварности гледали у очи и мушки се хватали у коштац са њом. Ми то данас чинимо, одлучно, по призиву срца и по гласу савести. Ми осећамо у себи призив градитеља и идемо за њим. Када гину наши другови, истински цвет нације, њихова нас жртва обавезује и потстиче на даље, још силније и неодољивије, трудбеништво. Видимо да сваки њихов гроб постаје гранитни темељ Србије, која долази. Осећамо да њихов дух и подвиг буди у нама снаге, које се не могу изреви. И чујемо како нас опомињу, да их ни ставом, ни мишљу, ни одлучношћу не унизимо. Али и да не дозволимо, да се од њихових жртава наслађују недостоЈии, коЈи су за њих, док су били живи, имали само презир и речи покуда. Нови живот треба да дође и нови дух да завлада. Али и ново мерило и нови суд. По вољи Судбине цвет овог народа гине на мртвој стражи народног опстанка. Ниже се гроб за гробом. Вене цвет за цветом. Али се не умањује број, не гаси дух, не малаксавају снаге. Јер сви смо свесни, да историју стварају они, који су готови да умиру за идеале народа и васкрс Србије. Б. Ћ.

Над У СПОМЕН ДРУГУ АЦИ ПАШИЋУ Над одром Твојим упалих воштану свећу И упих чемер 6ледих облака касни, А Твоје патње никад заборавит' нећу, Где уморна ока Твога, блуде погледи гасни... ' Са побожним шумом црквена звона звоне, А штуре магле милују брда гола. Ко крвава рана сунце у мраку тоне, Из очију мојих потичу сузе бола. Пр&стани лишће промуклим шумом да плачеш тугу! Пусти ме, да над свежим болом витешких му рана Испричам причу незнану и дугу. У тихом миру умирућег дана. А и ти, Земљо родна, на којој златни плодови зрију, Благословено зрно Божје, насушним хлебом.. милиона, Поносна буди, јер Твоја недра крију Последње земне остатке палог Легиона, Са Твојим болом стапа се његов јаук И сузе Ваше падаху у ноћ гробну. А Вама, Роде, судбину Вашу злокобни паук У паучину завејао своју, смртну и кобну. Па ипак... и ако јече Смртна звона И у крви дрхте Ваше груди голе, Ја чујем: у блештавом сјају Твога трона, Певају они што гинући Те воле. Ја видим где витешка младост подиже дворс Наше древне славе што у греху паде, Витезова мртвих, душе пламте, горе, У путеве светле весницима Правде. На тужном небу звезда се трне и гаси, А врела земља опија ме мирисом висина. Док сећањем мојим промичу минули часи Спокојно почива витез, огрнут плаштом врлина.

РАСТКО СТАНИШИЋ, добровољац

Ариље, 23 августа 1943 године

д

ооровољци подижу цркву

Било је то средином маја: пред зградом основне школе, сада касарне 8 чете у селу Осаници, ста.јали су добровољци, постројени за јутарњу молитву. Домаћин чете, Лова Крагуљац, говорио је о, раду на духовном препороду нашег народа. Његове речи, очинске и истините, парале су наше душе. И тог јутра одлучисмо да подигнемо цркву, на месту, за то још пре рата одре)':еном, преко пута школе. После доручка, већ су вредне руке замениле оружје пи.јуцима и ашовима. Радило се неуморно, с пуном св«шћу, да је то за добро овог напаћеног народа. После лва дана освећен .је камен темељ»ц и радови су настављени. Под прчпеком јулских дана, за два месеца, завршили смо главне радове. Чак је и унутрашњост добила свој изглед по стављањем иконостаса, који је радио један наш друг, уз припомоћ једног младића из села. Али при кра.ју јУла стиже наоедба за покрет. Остависмо село, и цпкву, да сељаци сами доврше ј'Ош неке ситнице, с обећањем, да ћемо, ако Бог да, доћи за освећење које заказаше за Св! Илију. Св. Илија. Јутарњу тишину Гопњачке Клисуре узнемирује рад камиовског мотора: то један вод 8 чете, хита да на време стигне у село Осаницу, Јер се данас освећује дело двомегечног рада и напора, црква Св. Тројице, готово најлепша V целод о1 колини. Буково лишће трепери

Црква »Св. Тројице« у селу Осакици

помиловано првим сунчевим зрацима, као да поздравља српске добровољце. Стигли смо, најзад. Сељаци, који су изгубили сваку наду да ћемо доћи, дочекаше на,с дубоко ганути. Ускоро се преко сивих стена и букових шума разлегоше звуци »ових звона и оглаеише свету постојање једног новог Божјег храма. Свако .,дан, дан", допирало је до последшег кута на-

ше душе, улазило је у нашу срж и ми смо подрхтавали од среће и бескрајне радости, јер је то дело наших руку. Сунце је полако корачало ка западу, када смо препуних срца, напуштали село. До нас су, као последњи поздрав, допирали зву ци звона, чак до последње узвишице са које се види село. И кад стигосмо до ње, још једном

се сви окретосмо и своје погледе упутисмо тамо доле, где смо оставили трагове свога градилиштва. Овај храм одузимао је сваки наш слободни час, његови су зидови оквашени нашим зноГем и он је доказ, да целим својим бићем, мп, српски добровољ ци, припадамо само и једино својој земљн и народу. ' Ал. Ловре