Српски народ

Српски народ 25 септембра 1943

К У Л Т У Р А

Е1Р1В

з I

Поред Герхарта Хауптмана најкрупнија личност савреддеке немачке књижевности несумњиво је Ервин Гвидо Колбемхајер. Док је Герхарт Хауптман и у нас добро познат, много превођен и често приказиван на нашим позорницама, дотле је Колбенхајер слабо познат нашој широј читалачкој и позоришној публици. Његове песме и приповетке, његови романи и есеји нису превођени на наш језик, а његове драме нису приказиване на нашим позорницама. Стога бисмо желели да овде укажемо на његову личност и његово дело, које чини част не само немачкој него и читавој европској литерат ури. Његово име познато је већ поодавно већ широм Европе, а његова дела превођена су на све европске језике. По општем признању, он је један . од главних косилаца савремене европске духовности.

I. Колбенхајер је по оцу Немац из Карпатске области, а по матери из Судетске области. Рођен је 1878 у Будимпешти, где му је отац тада био чиновник. Отац му је рано умро, а мати се тада вратила у свој завичај, у Карлсбад, где јој је син учио основну и средњу школу. После матуре Колбенхајер је прешао у Беч, уписао се на филозофски факултет и студирао филозофију, психологију и природне науке. Студентске године биле су пресудне за формирање и изграђивање младога писца и његов даљи развитак. Као његови велики претходници, Гете и Шилер, тако је и Колбенхајер већ у раној младости утонуо у прошлост свога народа и осталих европских народа, уживљујући се дубоко и присно у мистику минулих збивања. Са жељом да уметнички оживотвори поједине епохе, Колбенхајер је изабрао њихове најмаркантније носиоце и око њих концентрисао и њихове савременике, њихову средину и духовна струјзња њихових епоха, Од великих историских личности најпре га је привукао борац за слободу науке Ђордаио Бруно, који је спаљен на ломачи. У својој узбудљивој драми Херојске страсти (НегоЈзсће 1еМеп5сћаИеп), Колбенхајер песнички евоцира величанствену трагедију човека и борца, мислиоца и мученикаБруна, који је мучки сагорео у борби за сво.је узвишене научне идеале. Од још већег значаја је грандиозна историска драма Гргур и 'Хенрих (Сге§ог ип<1 Нетгкћ), у којој је мајсторски обрађена дугогодишња, тешка и упорна борба о инвеституру, вођена између римскога папе Гргура VII и немачког цара Хенриха IV, односно између црквене и световне власти о првенству у свету. Колбенхајер ову борбу није схватио буквално и једноставно, као борбу између два јака човека, две сн-ажне и несаломљиве моралне личности, него као нешто мнрго више: као борбу између цркве и државе , између папства и царства, између клерикализма и световњаштва. За Колбенхајера претстављају и Гргур VII и Хенрих IV само носиоце извесних појмова, изразита оличења два погледа на живот и свет. Ову борбу он је оживотворио снагом великог песника, великог уметника. Животно дело Ервина Гвида Колбенхајера претставља његова значајна трилогија о Парацелзуеу, чувеном немачком лекару и . филозофу, револуционару и ми-

стичару Теофрасту од Хохенхајма, савременику Мартина Лутера. О Парацелзусу постоји већ читава литература на свим европским језицима, а у нас је о њему писао д-р Светислав Стефановић. „Фаустовска физиономија овог немачког мислиоца и лекара са прекретнице средњег и новог века израсла је код Колбенхајера до национално-симболичког значаја. Процес постајања великог и стваралачког, у непрестаним борбама са маловерним и онима који ситничарски суде, процес развитка човека који увек помаже, који управо због тога мора да буде вечито борбен, изводи нас пред увек нове иоториске одлуке, час националне, час светско-човечанске, час социјалне врсте. Генијална суштина овог великог испитивача и добротвора, чију нам је слику развоја дао Колбенхајер, огледа се у томе што он

Ж ЕРВИН ГВИДО КОЛБЕНХАЈЕР Цртеж: Н. БЕШЕВИЋ Ж

Колбенхајеров Парацелзус упоређиван је, у више махова, са Гетеовим Фаустом и то са пуним оправдањем, јер су оба дела уметничке творевине првога реда, са богатим песничким, филозофским и религиозно - метафизичким садржинама. То сутри опсежна историско - филозофска романа, која дају одговора на последња питања и расчлањавају последња сазнавања и доживљавања људскога духа, ума и срца. Говорећи о Колбенхајеровом Парацелзусу, Др Рихарт Волф га овако дефинише и анализира: „Истраживачки, страсни немир немачког духа поново је васкрснуо у Колбенхајеру. Увек из нова пита он: Ко си ти, одакле долазиш, куда идеш, шта радиш, шта би требало да чиниш? И приморава нас на размишљање. Из овога духа немира и незадовољства проистиче снажна трилогија о Парацелзусу, висока поезија фаустовског човека који тражи Бога. Усамљен, фапатичан, хрли он за новим сазнањима и крчи пут доцнијим покољењима". Други један коментатор Др Хајнц Киндерман, овако тумачи унутрашњии смисао Парацелзуса: своје одлуке увек схвата као над-индивидуално.... Развој личности у роману пропраћен је једном грандиозном историском и културном сликом ове временске прекретнице". У својој студији о Колбенхајеру, Др Виктор Руоф дао је ову фину карактеристику Парацелзуса: „Колбенхајер као да седи пред великом књигом иеторијо и уме по њој да прелистава. Парацелзус обухвата у себи један део светске историје, Папа Александар и цар Максимилијан, ратови у Шведској и Швајцарској, Лутер и хуманисте, универзитвти и велике трговачке куће, штампарије у Базелу и Штрасбургу, еснафи у Нирнбергу и Аугзбургу, флагеланти, секташи, ходочашћа и најзад куга, пола столећа постало је жива иеторија. Уздижући и водећи нас, песник иам даје осећање као да можемо сагледати већп део наше планете. У новијој немачкој књижевнооти Колбенхајер се придружује великим делима Келера и Рабеа. Оба ова велика писца приказали су грађански век, XIX век, у његовом обиљу и његовој тоталности, додуше не са мислилачким прегалаштвом , Колбенхајсровим. После њих,

изгледа ми да је Парацелзус највеће немачко епско дело". Цитирали смо овде мишљења тројице истакнутих немачких књижевних критичара, Волфа, Киндермана и Руофа, да бисмо показали како високо цене и уважавају сами немачки критичари Колбенхајерово животно дело. Као што се јасно види из њихових излагања, они сматрају да је Парацелзус једно од репрезентативних дела савремене немачке књижевности и модерног европског духа. Било би погрешно мислити да је Колбенхајер само мистичар и метафизичар, као што би се донекле могло закључити из његове трилогије у Парацелзусу. Већ у својој младићској драми о Ђордану Бруну, он устаје против застарелог средњевековног учења о папској непогрешности, против преживелих теолошких догми и петрифициране схоластичке мудрости. У свом значајном роману Мајстор Јоахим Паузеванг (Ме1з(ег Јоасћ/т Раизежапд), Колбенхајер нам се појављује као изразити револуционар, који смело устаје против сваке ортодоксности, против мртве теолошке учености и против о«ова одавно преживелог феудалног поретка. Он тражи живу народну цркву и слободу духа. Идеалиста најплеменитијег кова, Колбенхајер чврсто и непоколебљиво верује у победу духа над материјом. Човек није бесмртан као индивидуа, али је бесмртан кроз стваралачко дело свога духа. У једном свом класичном афоризму Колбенхајер је своју мисао овако формулисао: „Немоћна ће бити смрт над тобом, ако будеш преко своје ин------ и ■■

дивидуалне личности и даље деловао на живот". Колбенхајер, који од своје ране младости сагорева на ватри свог стваралачког духа, имао је не само право него и дужност да проповеда самопрегор и самопожртвовање: „Немој штедети себе! Искористи до максимума за живот све оно што ти је природа дала! Бори се свим својим снагама да се уздигнеш изнад самога себе!" Уметност уопште, а књижевност нарочито, има своју високу национално-удилачку мисију. То је стваралачко Вјерују песника Колбенхајера: „Међу битне снаге реда и воћства у једном народу долази уметност, а пре свега књижевност. Оно мора да и• ма подршку у самом народУ и да живи на позив народа: народ мора да упозна његову праву вредност и да га тражи. Не само песнику, него и самом народу наметнута је од стране живота велика одговорност према уметности... Поезија је животна моћ. Ми треба да јој служимо и да развијемо њену спасоносну вредност". За Колбенхајера је песничко стваралаштво откровење суштине живота, а нација непосредан доживљај човека и човештва. Само песништво, које има корена у своме сопственом народу, може претендовати на трајну вредност. Сваки истински велики песник мора да служи прво националним, па тек у даљој линији свечовечанским идеалима. Д-р Р. В. Ђисаловић

м

е с и а

Хиљаде морају да потопу и умру, да један постане; један, очврснуо за наслеђену борбу на мучној земљи. Не један, који сит ужива међу свима другима, него један, кога је судбина одредила да их искупи. Хиљаде морају да крваре и стреме, да један гради; погледи чезну из хиљаде живота, да један види. Е. Г. КолбенхаЈер (Преведено из збирке „Оаз Рп$та", Издање Немачког научног института), Ј -' 1 * —;