Српски народ

Српскц парод 25 септембра 1943

„цнјелиГЕНТИН ОСМЕХ"

верује да су Енглези срећни због своје дате обавезе да ирепусте Европу бољшевичкој власти. У Квебеку су опет дали извесних политичких концесија Москви ради тога да она не би и даље захтевала велике борбене напоре од стране коалиције. Москва прима концесије, не захваљује, а тражи и даље британоамеричко залагање у рату. Дакле, политика попуст-љивости према Совјетима не искључује потребу да се Британоамериканци најзад одлуче за стварно ратовање. А ово је огроман и тежак пораз Черчила и Рузвелта. Та два човека имају доста разлога да буду суморни и да своје право расположење крију. иза „интелигентног осмеха". Искрено и отворено говоре својим народима државници Трој ног пачга. Тојо ,је садт изјавч > јапанском народу и свима народима Југоисточне Азије да не пз

стоји сумња у крајњу победу Тројног пакта, да су народи Источне Азиј.е искрени у сарадњи са Јапаном, у победничкој борби за заједиичке идеале -и да блок источноазиских народа раме уз раме са немачким и европским народима иде у сусрет победи. Образложен оптимизам осећа се у говору Тоја. И решеност да се уложе све счаге зз извојевање победе. Искрено је говорио и Мусолини. То су биле његовг прве речи после ослобођења из аатвора у који је највећи државник Италије био бачен од стране нгјвећег издајника Италије. Мусолинијев говор садржи констатацију која мора да одјекне V целом италијанском народу: 20 година не само фашистичких, већ и народних напора уништени су неделом квириналске клике. Итал.ија мора да почне све изнова и прво мора да почне б^рбу за

националну час.т, окаљену злочином онога који је од Бога и од љујхп био постгвљен да чува ту част, краља. Мусолини је приступио стварању нове Италије, опет фашистичке, али републиканске. Он је позвао народ Италије да остаие веран политици која је била једина политика памети и поштења, да не подлегне злотзорном утицају оних који су гурнули Италију у пропаст. Он је позвао фашисте да се боре и даље за Италију у оквиру Европе. Говор Мусолинија васпоставља политичку конструкцију која је постојала пред преврат Квиринала. Опет постоји Осовина. Опет је потпун Тројни пакт. А у тсм Тројном пакту, у тој Осовини италијански партнер је сада у стању да буде имун од оних отрова које су му убризгавали злочинци Квирииала. МЕС.

Бољшевизам и масонерија

„Болном поуком" назива велики енглески лист Опсервер целу ову конфузну акццју са Италијом Ова поука је болна зато што ниједна тачка, која стоји у условима капитулације није могла да буде остварена.. Тачка 6 је зхтевала од Бадоља предају коалиционим трупама Корзике, острва у Јегејском мору, као и стратегиски најважнијих делова Апенинског полуострва. Тачка 7 обавезала је издајника Бадоља да осигура помоћу своје војске ваздухопловне базе и да их ста ви на расположење коалицији. Бадољева појска је престала да постоји, те ове две тачке нису биле извршене. Тачка 8 захтевгла је да се трупе Италије одмах повуку са свих фронтова и да се на тај начин створи пометња у одбран беном плану Европе. Међутим, већи део Бадољевих трупа сместа је положио оружје пред немачком војском, а све војне јединице Италије које нису изгубиле националну свест стале су на страну Рајха. И политички Бадољо није могао ништа да постигне. Најздра вији део италијанског народа наставља борбу на страни Европе, а они немногобројни издајници, који су пребегли на страну Британоамериканаца немају никаквог утицаја. Бадољо је издао један проглас, у коме каже да сваки Италијан који се не по корава новом праецу политике, који се бори на страни Мусолинија, губи право да се зове Италијан. Чудновата ства.р. Свака влада у избеглиштву има дрскости да себе сматра за владу, за државу, за народ, за нацију, и оспорава национална права и националну свест код целе нације која је остала на рођеном тлу и наставља свој национални живот. Та дрскост има за циљ да прикрије иеуспех т.их издајнич ких групација. Неуспех Бадоља је у исто вре ме и тежак пораз британоамеричке коалиције. Черчил је у свом говору у Доњем дому много говорио о италијанској аван тури и много говорио о разочарењу које је та авантура донела. ! Подлост не побеђује у борби против војничке части. Помоћу подлости хтели су Черчил и Рузвелт да сломе Европу, а подЛост као бумеранг враћа се натраг ономе ко ју је употребио ?<ао оружје. Кад једна влада пре говара са Бадољом о томе како ће квириналска клика преварити Европу.и сопствени народ, оида то срамно дело оставља мрље не само н& лиферанту подлости, већ и на наручиоцу подлости. Можда за Черчила, еминентног претставника британске поритичке традиције, не претставља никакву срамоту што је морао пред парламентом причати ;о прљавим пословима, али за њега је срамота (са енглеског гледишта) што је морао прича|ги о неуспелим прљавим пословима. Највише му је замерило бритаиско јавно мнење што није стигао да ухзати 25.001 човека *п територијн Италије, и то 23-000 енглеских заробљеника в &

једног Мусолинија. По свој при лици огорчење због овога једног је веће него због оних 25.000! Черчил је много говорио о италијанској афери, о мучној за Британију и неуспелој афери. Говорио је о томе тако дуго зато да не би морао да говори о другим политичким стварима. Он је све прећутао. Преговоре са Кгиадом, преговоре са САД, преговоре са СССР. Черчил не сме да додирне те теме не зато што су исувише тајне, већ зато што су исувише шкакљиве. Преговори у Канади значе распад Британије. Преговори у САД значе коначно потчињење британске политике америчкој политици. Преговори са СССР значе капитулацију пред захтевима Москве. Са таквим пртљагом вратио се у Лондон британски премијер. Зато репортери на лондонској станици нису могли на његовом лепом лицу опазити „поносан осмех", или „срећан осмех". Опазили су нешто суморно, што су веома вешто обележили као „интелигента.н осмех'"Исту „интелигенцију" испољио је ових дана и Рузвелт у својој посланици конгресу. И он је говорио о свему и о свачему, али не о истинитој ситуацији, у којој се налази његова држава. Познато је да амерички народ није био једнодушан када су га увукли у рат. Сада су размимии лажења у народу јако заоштрена. У погледу спољне политике постоји правац изолационизма. Други правац тежи за сарадњом са спољним светом, а трећи правац гура САД у најбескрајнији империјализам. У унутрашњој политици значајна су расна питања: бели против црних, неЈевреји против јевреја — то су супротности које стварају необично мучну атмосферу у САД. Та атмосфера се погоршава из дана у дан, јер је Рузвелт почео рат не припремивши ни индустрију, ни бирократију за извршење огромних задатака у ратно доба. Инфлација, притисак пореског терета, несташица најпотребнијих артикала, беспослица у једним деловима земље и оскудица у радној снази у другим деловима чине унутрашњо-поли тичке прилике САД веома напрегнутим. Рузвелт мора о томе да ћути, јер не сме да призна да и његова земља преживљује оштру кризу која може имати нелагодних последица по ње'н ратни потенцијал. Људи који воде политику коалиције не смеју својим народима да кажу истину о политичкој ситуацији, јер је истина исувише мрачна. Односи са Совјетском Унијом Никако не могу да се побољшају, јер не постоји никаквз реална база за изградњу неког стварног споразума између идеј них праваца капиталистичке коалиције и комунистичког савеза. Они су се споразумели утолико, уколико је то потребно да не би ратна сарадња била прекинута. Они су примили на себе извесне обавезе. Али нико не верује у совјетску обавезу да се боре за општу ствар, као што нико не

Од свих питања која се односе на бољшевизам, најмање се бавило о његовом односу према масонерији. Совјетски кругови у. век су се обавијали тајанственим велом, и показали пуну резервисаност у томе питању. Начелни стаз Москве према ма :онс-рији, огледз се у ргзолуцији, дснетој већ 1920, на другом к.шгресу комунипичке ингернационале, која гласи: „КомунистиЧка Интернационала не дозвољаза никакву узрочну везу између дик татуре пролетаријата и једне чисто буржујске организацијг, која се чак шта више обавила и тајан ственим плаштом." Али ту није било питање о формалном одбијању масснских начела и сарадње са масонеријом, већ тактика у ограђивању бољшевичког „вјерују", штз се односило и на све друге небољшевичке организације, које су стављене на црну листу или забрањиване. Совјетска влада никад није званично објавила забрану рада масонерије, она је прећутно одобрила њен даљи рад и погтојање. Масонерија је била мање резервисана и више пута се изјашњавала на такав начин, да су се могли лако стварати закључци. Тако је једна средњо-европска масонска ложа, 1917, изјавила о Лењину, да је он „најдоследвији претставник политичких идеала међународне масонерије" у тадашњој Русији. Са изразом „најдоследнији", желело се нагласити, да није само Лењии био једини присталица масонерије. И стварно, масонерија је у царистичкој Русији, поред званичне забране, била врло активна. Марксистички и анархистцчки превратници, као Плеханов, Бакунин, јеврејин Лео Дајч, Акселрод итд. били су масони, као и познати бољшевички књижевник Максим Горки. После либерално-социјалистич. ког преврата у марту 1917, одобрен је званично рад масонерији, и то једном уредбом провизорне владе, којом су одобрена сва

„слободна удружења". Керенски, претседник ове владе, био је масон, као и његови министри књаз Лавов, Борис Савинков и други. Победом бољшевизма није се у погледу масонерије ништа изменило. То је утолико упадљивије, пошто су сва удружења одобрена од њихових претходни ка — забрањена и њихови чланови прогањани. Масонским ложама у Петрограду и Кијеву, основаним за време Керенског, саопштено је да могу своју делатност продужити, али у неупадљи вој форми. Према испитивањима једног савременог биографа, бољшевизам „у својим основама и идејама носи видљиви отисак масонске ложе Великог оријента". Како је масонерија тада цењена, доказује нам чињеница, да је бољшевизам од свога почетка водио једну немилосрду борбу против „престола и олтара", чиме је про дужио јеврејско-масонску традицију. Између званичних кругова бољ шевичке државе и тајних организација масонерије .постојале су од увек тајне везе. Увек када би бољшевизам хтео да створи приступ код идеолошких сродних кругова, служио се масонеријом. Тако је 1921, посретством масона Красина, дошло до дипломатских и политичких веза између Совјета и Енглеске. Када је било у питању, осигурати подршку немачких социјал-демократа, послали су у Берлин, 1923, м?сона Радека-Собелзона. Као совјетски претставник приликом крунисања енглеског Краља Ђорђа VI, 1937, појавио се масон Тухачевски. Једном речи, масонерија је играла улогу „увођења" бољшевизма у грађанско-демократски свет, да би истовремено послужила и својим сопственим циљевима. Поред повремених промена у бољшевичко-масонским односима, потпомаже међународна масонерија бољшешзам у свету, ра зуме се под условом, да се бори

у складу и са њиховим тежњама. Тако је светска масонерија помагала бољшевизам у шпанском грађанском рату, који је пак са своје стране — по старом масонском рецепту — рушио цркву и аристократске традиције у Шпанији. И овај рат припремљен је психолошки посретсвом масонске штампе, у заједници са демократ ским режимима и масонским ложама, уз потпору московске владе. Тренутна пробољшевичка кам пања у Енглеској и Сједињеним Америчким Државама, као и у неким „неутралним" државама, спроводи се такође под покровитељством моћних међународних масонских ложа. У питању тактике оба партнера, бољшевизам и масонерија потпуно су сагласни. Они се помажу међусобно: бољшевизам има улогу гвоздене метле, која уклања отпор надирању масонерије. У замену за то употребљава масоне као своје агенте и коначаре у свима земљама света. Последњи догађај, делатност издајничког маршала Бадоља у Италији, нови је доказ заједничке сарадње масонерије и бољшевизма. Већ одмах по извршеном масонском преврату, енглески часопис Њу Стејцмен, тражио је од маршала Бадоља, да у случају отпора, узме за сараднике „револуционарна народна већа радништва у Турину и Милану". И лондонски Тајмс, позивао је маршала Бадоља да „направи место" новим људима, чиме се мислило на тајне бољшевичке организације у Северној Италији, чији су планови пали у руке немачкој оружаној сили. Другим речима, Енглеска није презала од тога, да у Италији доведе једну совјетску владу по бољшевичком узору, само да бв дошла до неког Јгспехв, ^