Српски народ

16 октобра 1943

СРПСКИ НАРОД

Страна 11

ЖЖ

СИМА ПАНДУРОВИЋ као есшешичар

НО

Познато је да је Сима Пандуровић већ у Скерлићево доба заступао и бранио право књижевника да, са истим ауторитетом као и критичари од струке, расправљају теоријска питања и оцењују књижевна дела. Исти захтев понавља Пандуровић и у својим Огледима из естетике: „Ми држимо да је повремени претрес главнијих естетичких и књижевних аутора неопходно потребан у интересу споразума изме })у писаца и критике и пречишћавања извесних основних и битних проблема". Већ из овога цитата се види да Пандуровнћ не одриче струч-

ној критици право на опстанак, него пледира за тешњу сарадњу оних који практично раде на уметности и оних који се баве теоријским питањима или критиком уметничких дела. Тиме се разликује од других писаца који постављају привидно сличне захтеве, али чије тражење, на крају крајева, иде не само на то да се и самим писцима дозволи изношење суда о књижевним делима — то право им нико не оспорава — него да се њиховом суду априори, тј. само на основу тога факта што потиче од књижевника, призна првенство и већа компетентност него што припада стручној критици.

0 научној критици

Познати су аргументи којима се брани, исто као и разлози које противници износе против овог захтева. У принципу нико не може имати ништа против тога да и писци кажу своје мишљење о општим питањима уметности или свој суд о појединим књижевним делима. Чак би сарадња писаца и критике могла бити од користи, ако би првенствено ишла на то да отклони многе, по заједничку ствар често тако штетне, предрасуде и неспоразуме. Али, једно је јасно: да се за теориски или критички рад траже и од писца оне особине које представљају први предуслов сваког научног рада: стручна спрема и објективност у посматрању и оцењивању туђих дела. На првом месту, као полазна тачка, потребна је јасна свест о томе да уметничко стварање и критика почивају на сасвим различитим условима и захтевају свој посебан метод. Нико, уоста-

критике, у своме чланку О књижевној критици, који као нека врста програматичне расправе отвара прву књигу његових Разговора о књижевности. Чак нам се чини да Пандуровић, тражећи строго научну критнку, иде понекад и сувише далеко, не водећи довољно рачуна о границама које заустављају објективно посматрање и иза којих се научна критика назире као идеал коме треба тедеити, али који се због самих предуслова сваког бцењивања може само приближно остварити. Ипак ,остаје неоспорно да се тиме критици показује њен прави пут. Али, зар није чудно да захтев за строго научном критиком потиче од човека који је пре свега песник, да управо он најодлучније побија ону врсту критике која презире научне претенсије и жели да буде и сама уметност? Психолошки протумачена, ова чињеница нам најбоље доказује колико је Пандуровић свестан

уил.ифавио, Ои&Је елш.а &у>е.(2<к. и-3нснл^кл. у о&ОЈи сјсЛло* сСи*иоЈ* иам омСубЛа ц ч}ш«1СиМ*а ПШЈ%у »■чилч.1лу ' СвЛгш*., и&а ишуу $еиу и&д сс шЈђлј/ч ио ил.Ј г«. . \Ј јЈхуф&ју с&сЈл СиИусло јилЈЈ&и&и.а, јх ир ут сиГ

лом, није ове предуслове јасније истакао него сам Пандуровић. Интересантна је чињеница да се он, који се иначе, у великој мери, слаже са Недићевим схватањем о задатку и методу књижевне критике, одваја од њега првенствено тиме што књижевну критику не сматра, као Љубомир Недић, једном засебном граном књижевности, дакле као уметност, већ заступа у наше доба најенергичније потребу строго иаучне критике. Пандуровић је ову потребу најбоље доказао, доказујући у исто време и могућност научне

разлике између уметничког и научног става према стварима. Из ове јасне свести потиче његово непомирљиво држање према импресионистичкој критици. Али се Пандуровић није задовољио тиме да истакне и теоријски оправда свој захтев, првобитно уперен против неприкосновености стручне или, боље рећи, стручњачке критике, већ се трудио да и практично, својим радом на књижевној критици, опроба и докаже своју теорију. Један део његових критичких радова прикупљен је у првој књизи Р&зговора о књижевности.

Уметничко стварање Природно је да се књижевник, као ни критичар који схвата озбиљно свој позив, не може зауставити на томе да сам створи суд о појединим делима, него да ће, ради бољег оријентисања у сопственом раду или бољег фундирања својих закључака, осетити и потребу да расветли општа и основна питања која се тичу уметничког стварања. Та тежња не карактерише само модерног књижевника, него је сасвим природна код сваког уметника уопште. Сопствено стварање, као и посматрање дела других уметника из разних историских епоха, побуђују у уметнику потребу да сам објасни, тј. појмовно схвати заједничке тенденције и разлике између свога и туђег рада. Такво размишљање упућује га у даљем току, сасвим природно, на општа питања о принципу н последњем току, о средствима и највишим вредностима уметности. Треба се сетити колико су сами уметници, и то најчешће они којима се векови диве, својим теоријским радом допринели расветљавању филозофских или научних питања која се односе на уметност. Довољно је потсетити на то да на пример Шилер, славан као драматичар, заузима и у естетицИ једно значајно место, или да Хорацијева Поетика живи и дан данас, док су толике стручне поетике анахронизми. Али, ни Данте, ни Гете, ни Виктор Иго,' нису зазирали од ове врсте рада. Као они у књижевности, тако су други у другим гранама уметности (Витрув у архитектури, Леонардо да Винчи у сликарству, Вагнер у музиии) уложили један велики део свога труда на расветљавање општих проблема естетике и уметности. Такво стање ствари је сасвим природно, јер одговара једној природној потреби у уметнику као човеку. Ту исту потребу посведочава нам и Пандуровић својим Огледима из естетике, у којима покушава да одреди свој став и „баци било нову, било Јаснију светлост" на основна питања о последњем принципу и последњем циљу уметности, о односу уметности према науци и моралу. Све су то питања која се провлаче кроз сву филозофију прошлих векова. Али она искрсавају поново пред сваким човеком који дубље размишља о уметности, њеном^ значају у животу и њеном развитку у историји. Суштина уметности Као што је полазна тачка Пандуровићевих теоријских погледа на књижевну критику у сазнању да књижевна критика има да буде наука, тако се основа његове естетике може обележити идејом да је извор и циљ, суштина и вредност уметности у емоцији; да је емоција оно што покреће уметника на стварање, да значај уметности у животу човечанства потиче исто тако из њене емо-

ционалне природе. Уједно емоција одређује вредност уметничког дела. Ову своју основну идеју, коју Пандуровић заступа и неуморно доказује и у усменим дискусијама, спроводи он конзеквентно и у својим Огледима. Полазећи од ње, он доспева у току анализе до двоструког резултата. С једне стране, она му дозвољава да одговори на питање: Шта карактерише праву "уметност? Али, иста анализа испуњава, с друге стране, још један важан задатак: она му открива односе који постоје између уметности, научног сазнања и морала. Претходно се, истина, намеће питање: одакле се добија сам принцип, који служи као полазна тачка, да је, наиме, суштина уметности у њеној емоционалности? До овог закључка се, по Пандуровићевим речима, долази анализом највећих, опште-признатих уметничких дела. Сва су она створена из емоције. У њима је нагомилана највећа количина

емоције. Она чини те су приступачна и увек интересантна свима људима у свима временима. Управо то што се у њима крије неисцрпан извор све нових емоција, обезбеђује им вечну младост и свежину. Кад је тако утврђен општи естетички принцип, свако сазнањ« о природи осећања значи у исто време и ново сазнање о суштини уметности. Из самог принципа следује непосредно да права и висока уметност мора бити спиритуалистичка и индивидуалистичка, да је безлична, „неузбудљива" уметност један апсурд, јер уметност која није дубоко индивидуална негира сама себе. На први поглед је јасно да Пандуровић тиме добија један општи критеријум за просуђивање најразличитијих књижевних програма и покрета. Али, у индивидуалности уметничког дела, изгледа, лежи такође једно ограничење, уколико она привидно искључује опште норме за установљење његовог општег дејства. Вначај уметности у људској заједници

Јер индивидуалном стварању одговара привидно и потпуно индивидуално опредељивање од стране онога на кога продукт уметниковог рада има да делује. Кад би се доказало такво стање ствари, не би свака критика сама постала илузорна, већ би се и знатно модификовало наше мишљење о универзалном значају и увек благотворном утицају уметности. Пандуровић предвиђа овакво скептичко аргументовање, али га одбија општом напоменом да ипак постоје извесне опште норме, позивајући се ради потврде на мишљење Љ. Недића. Расправљајући и доказујући етичку основу уметности, Пандуровић осветљава најдубље и на врло оригиналан начин последњи значај који припада уметности у људској заједници. ТИме што се, рпет на основу емоционалне природе уметности, од сваког правог' уметничког дела захтева да буде не само спиритуалистичко и индивидуално, него у исто време и дубоко етичко, одбацује се сваки шупљи формализам и осуђују се унапред све теорије које проглашују уметност за луксуз или забавну игру. Овај део Пандуровићевих

Огледа је најинтересантнији и с обзиром на личност њиховог аутора, јер говори најречитије о озбиљности, с којом Пандуровић схвата уметност, њен последњи смисао и њену улогу у човечанству. Слично као Гијо, приписује и Пандуровић уметч ности скоро религиозан значај: највиша уметност је прожета топлином „универзалне симпатије" и обасјана зрацима „трансцендентног оптимизма", и тиме она постаје тешитељка човечанства. Пандуровићеви Огледи садрже још много интересантних мисли и погледа на најразличитија питања која стоје у вези са уметношћу. Али већ овај кратки осврт је, ваљда, довољно јасно показао, како је плодна и далекосежна основна идеја, од које Пандуровић полази: да је суштина уметности у емоцији. Она чини стуб његове естетике, као што идеја да критика мора бити строго научна, чини стуб који носи његову теорију критике. Обе заједно представљају темељ и карактеришу најбоље његов рад на естетици и теорији књижевне критике. Др А. Шмаус

КАКО ЈЕ ПОСТАЛА „ПРВА БРАЗДА" ОД МИЛОВАНА ГЛНШИЋА

Милован Глишић, бавећи се .чао члан пописне комисије у срезу козничком, 1884, провео је из весно време у латковичкој општини, а нарочито у селу Велика Врбница, у коме је и поникла његова прича „Прва бразда". Комисија у којој је радио и Глишић, имала је за задатак не само попис људства, већ и разграничење државних и приватних добара и разграничење шума. Овоме и данас служи као доказ у општини латковачкој књига „Разграничење општинске шуме", у којој, при закључку, међу

осталим потписима, стоји и потпис Милована Глишића, драматурга Нар. позоришта, и датум: Општина латковачка, а поглавито село Велика Врбница, захвата котлину између Копаоника и Жељина у залеђу Жупе, а породица Џамића и данас је у овоме селу јако распрострањена.