Српски народ

\ ' . ^ V •

Страна 4

I

СРПСКИ ПАРОД П повемПра ГШ

СТАЉИН УНИЖАВА РУСКУ ЦРКВУ

СТАЈБИНОВА ЦРКВА ; (Наставак са 3*ће стране) хартија неће се ставити на располагање ради издавања катихизиса и Светога Писма. Такав је јавно-правни положај цркве у Совјетском Савезу. Догод се овај положај из темеља не проме ни, неће се моћи рећи да је верска слобода успоставље.на, нити да је укинут безбожнички режим и гоњење вере. Догод устав буде цркви забрањивао проповедање вере и буде приморавао цркву на пасивност, то јест на потпуно ћутање према безбожном фронту, ни патријарх, ни црквени сабор, ни Свети Синод неће се моћи покоравати искључиво своме Господу, а да не дођу у сукоб са совјетском владом." Поглавар руске православне цркве улшостранству, високопреосвећени митрополит Анастасије био је ,и по свом узвишеном положају и по свом личном достојанству, најпозванији и најмеродавнији да изрече суд о промени совјетског става према вери и о избору патријарха у Москви. Ње гсва званична изјава (прештампана и у „Новом Време.ну" од 14 октобра 1943) претставља историски докуменат из кога наводимо ова веома значајна места: „Бољшевици нису ничим објавили да су се одрекли своје пређашње идеологије и да принципијелно мењају свој поглед иа религију. Стојећи у потпуности на основи марксистичког иатеријализма, они то в ве могу учи.иити, пошто одрицање свога ранијег погледа на свет било би за њих равно самоубиству. Није узалуд такозвапи „сверуски староста" Калињип не тако давно отвбрено изјавио иа скупу одговорних совјетских радника, да комунистичка партија остаје у убеђењу да је „религија опиум за народ", али садашњи положај државе .нужно је побуђује да се прилагођава религиозним предра судама већине руског народа н ! да их штеди... „Један од првих аката .новоиостављеног патријарха и епископа који га окружавају, судећи по новинским извештајима, било је увођење свуда нарочи• тог мољења О ОТВАРАЊУ ДРУГОГ ФРОНТА који, како је познато ,одавно захтева совјетска власт од својих савезника... Неће ништа мање зачудити свет и друго саопштење из Москве, које је дошло до нас. Патријарх Сергије с епископима, ко ји су се скупили око њега, у име цркве анатемисао је све Русе који се боре против комуниста и бољшевичке власти... Треба бити слеп па не видети каквим опасним путем води Руску цркву њен садашњи крманош. Он ће неминовно довести црквену лађу до бродо• лома, ако се благовремено не одрече својих заблуда и не д ође у разум истине... Но, чепобедива је сила небеског Крманоша Христа, која стално бди над нашом црквом. Он ће сачувати и оснажити верну децу њену сред нових искушења која су их постигла. А претње упућене од лукавих пастира на све којп не желе да се покоре њиховој неправди, вратиће се на њихову сопствену главу."

Свети Синод руске православне цркве у иностранству олржао је своје годишње заседање од 3 до 16 октобра у Бечу. Резулта! тога заседања је једна резолуција и једна изјава епископа који су учествовали у заседању. И резолуција и изјава су важни документи наших дана, јер претстављају одлучан обрачун са злом бољшевизма, који нико тако дубоко и тако непосредно не познаје као ови људи, који су своју отаџбину морали да напу сте под притиском страшног терора и злодела према вери и цркви. Епископи руске цркве у имеграпији састали су се да заузму став према најновијем унижењу цркве које је извршио Стаљин. То је унижење декретовани избор митрополита Сергија за сверуског патријарха. У низу тактичких потеза којима је циљ да обману и масе народа' унутра у земљи и у иаостранству Стаљин је променио тактику борбе Л црквом. Место крвавих убистава која су само јачала дух верних, јер су стварала мученике и исповеднике, Стаљин је сада почео моралним унижењем цркве, увек веран свом основном и неизмењивом антихришћанском ставу. Он је тај став јасно објавио још 9 септембра 1927 године када је на питање прве америчке радничке делегације која је дошла у Москву одговорио: „Комунистичка партија не иоже бити иеутрална према религији. Она води антирелигиозну пропаганду против свих религиозних предрасуда. Да ли смо ми прогонили реакционарно духовништво? Јесмо, то смо чинили. Нажажост, оио }ош није потпуно ликвидирано. Антирелигиозпа пропаганда је сретство да се доведе до краја ликвидирање свештенства." Примењивањем ове нове тактике према цркви Стаљин, у крајњој линији, продужује борбу против моралног капитала и угледа цркве пошто није успео да је искорени мачем и ломачама. То јасно виде ов« јерарси руске цркве. Зато истичу: „Ми смо без престанка кроз четврт века понављали да је комунизам и његова радикална творевина бољшевизам највеће зло које је икада свет видео и да бољшевизам није у стању да измени своје безбожно и материјалистичко лице, јер би то за њега претстављало смрт. Али бољшевизам није вољан да склопи очи, већ се труди да се прошври широм целог света и да постане нова религија за човечанство. Ми сматрамо да је неприродан сваки покушај да се бољшевизам доведе у везу са црквом, јер то неће никада уродити плодом. Како може бити слога измећу светлости и таме, између Христа и сатане?" Заузимајући овај непомирљиви став против најновије Стаљинове тактике према цркви и вери руски епископи су се определили за гласом многострадалне православне цркве која је скривена у подземљу катакомби и по иепроходним руским шумама и безбројним концентрационим логорима. Већ одавно тамо се налази духовни цвет руског наро-

да и православне цркве. Тамо су под неизрециво, тешким условима живота нашли мученички завршетак живОта многи истакнути јерарси руске цркве. Пружати данас руку њиховом свирепом убици и мучитељу значило би обесвећиваги свештену успомену на њих и олакшавати посао човеку коме је животни циљ уништење хришћанства. То је, међутим, учинио митрополит Сергије који се већ одавно налази у рукама Стаљина као покорно оруђе са којим бољшевички силници оперишу према својој вољи. Притешњен унутар њим и спољним незгодама Стаљин је извршио овај тактички по тез и прогласио патријарха против јасних одредаба црквених канона и против јасних одредаба Закона који је донег за избор покојног натријарха Тихона. Догодио се јединствен случај у историји многострадалне Христо ве цркве да носиоц безбожја силом своје воље поставља цркви коју уништава патријарха, да је тиме што више унизи.

Комунистичка неман дигла је поново главу и покушала не само да узнемирава немачку војну силу, него и да провоцира окупиране земље, где би, по свом старом рецепту, створила хаос међу народима. Што св тича немачке силе, њу могу партизанске банде само да забављају, јер оне не претстављају, апсолутно никакву опасност за њу. Пада у очи, да активизирање комунистичко-партизанске акције на Балкану долази у најнезгодније време годишњег доба, кад смо, тако рећи, већ једном ногом зашли у зиму. Ова чињеница даје нам право да размишљајући дођемо до закључка, да је појачана комунистичкопартизанска акција диктована директно из Москве, како би се још ове јесени, при крају годинс издејствовала крајња одлука на Источном фронту. За то је за нас још интересантније, да расмотримо позадину целе ове акције у ( вези 1 огорчених борби на Источном фронту- Из досадањег ратног искуства, нама је познато, да се у нас, у почетку јесени, увек стишавала шумска акција и обично су партизани тражили сигурнија места за своје зимовнике, у којима би мирогали до наступајућег пролећа. Сада се тактика из основе изменила. У партизанску акцију ушао је као неки бес и њихова активност је запажена на многим местима Балкана. Ван сваке сумње, њихова је акција отежана временсКим приликама, па ипак се интевизитет не може пореки. У оцењивању ових прилика, морају се узети у обзир и друге околности које су са њима у вези. Тако, видимо појачану активност Лондонског радиа у омаловажавању енглеског фаворита Драже Михајлови^а и његових одреда. Од њега се тражи, ништа мање, него или потчињааањо

Митрополит Сергије се огрешио према цркви и извршио, као што се каже у резолуцији руских епископа, издајство хришћанске цркве. Он је постао једнсмишљеник са Стаљином и свесио оруђе у рукама његове политике. Он је још од 1927 године пОстао бранилац совјетског режима који никад није престајао са прогоном цркве. Епископи одбијају сваку могућност сарадње са Сергијем мотивишући то овако: „На тај начин што је он обелоданио своју уску сарадњу са комунистичким рел^имом на чијем челу стоји крвави тиранин Стал^ин, а кога окружује велики број јевреја, који гаје фанатичну мржњу према хришћанству и теже за тим да униште руски народ и да баце љагу на образ новог патријарха. Нашз савест нам не дозвољава да њега називамо нашим оцем и духовним вођом. Уместо да брани свој народ од бељшевичког режима и да залзже свој живот за њега, патријарх учвршћује свој положај тим што даје благослов совјетској влзди

и посгаје морални саучесник у н.кхгвим злочинима... Бољшевичкз влада није престала дј про« гс-ни великодостојнике цркве, да их баца у тамницу, ^а их шаље у изгнаиство и да их убија... Наша борба против комунизма, као протИв принципа који одриче Бога, мора по својој структура да буде данас као и увек одлучна и неумитна. Епископи руске цркве у емиграцији заузели су одлучан став против једног покушаја ко.ји жели да саблазни необавештене, Они су рекли нстинску пастирску реч у складу са својом заклетвом и са духом Еванћеља. У вршењу својих дужности они св нису ни пред чим поколебали« На једно врло важно и крупно питање они су гледали очима а-: иссла и расматрали га у зуху вгсељенских сабора чије наспеђе и одредбе ^ле да штите излад сопствених вротз У напшм шм ремећеним и смућеним данима они су дали светг-о путокаа. ТнМ су иззршили сз< ју дужност и према цркви и према савеети.

АКТИВИРАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ БАНДИ . НА ЗУГОИСТОКУ

бољшевичком генералу Титу или распуштање његових одреда. Факат је у томе, да енглеска лропаганда ради пуном паром у корист комунистичко-партизанских хорди, те се посматралац ке може отети утиску, да је и тај рад у духу закључака Московсхе конферекције. Има још неких симптома које потврђују наше мишљење. Тако, међу похватаним живим партизанима, ухваћени су енглески агенти са енглеским фунтама и америчким доларима. Из овога се може закључити потврда тврђења Лондонског радиа, да се више неке помагати пуковник Дража Михајловић ни материјално, ни војнички. То јест, нити ће се плаћати, нити ће се снабдевати војничким потребама и намирницама. Значи, да је дефинигиено ликвидиран и да је сва благонаклоност са енглеске стране, прешла на бољшевичког генерала Тита. Напуштање равно издаји према Дражи од стране Енглеска, није нас изненадило. То је само понављање случаја издаје 6 априла 1941 године према Душану Симовићу и компанији. Напосдетку да наведемо и најтрагичнији детаљ ове срамне енглеске издаје према Дражи Михајловику. Према податцима са којима се располаже, Титове присталице добиле су поверљиву окружницу, да је Дража Михајловић стављен под слово »3« и да га треба ликвидирати. Све ово Енглеска ради по наређењу из Москве и по томе се види, колико је завиоча у својим ратним одлукама. Према свему овде изложеном, све ове закулисне задње откривају нам велике тешкоће са којима се на Источном фронту бори црвени диктатор Стаљин. Изгледа, да црвена армија улази у стадијум нрајјње изнурености и гра-

жи решење пошто-пото ?ом ове јесени. Кад није б ило могуке натервти Енглеску на отварање другог фронта, онда продана је енглвска сарадња огромним уступцима бољшевицима у излучивању цела Европе утицају бољешвика. Штв би у тој сарадњи могла да пруч жи Енглеска, до своје интригантске игре и полтронских подвига' у стављању Драже под слово »3« и његову ликвидацију, сем енглеског злата, кога има на 'претек? Наш народ вели »зло рађење, готово суђење«. Овакав рад Велике Британије осветиће се енглеском народу, кад се буду затресли темељи империјалног царства, зашта се већ увелико брине комунистичка партија у Енглеској са Дејли Воркером на челу. Сада би могли да разумемо и ово јесење позно партизанско активизирање на Балкану, па и у нашој земљи. Активизирање комунистичког рада у нас, само је природна последица матвријална и физичке исцрпљености Совјетске Русије, за коју се додуше још не може рећи, да је агоиија, али стадијум крајње напетости,' сигурно. Партизанске банде, нарочито у нашој земљи, добро су дочекане и десетковане, али се надамо у име Бога, да иду&е пролеће неће затећи више ни једног партизана на нашем тлу, док ће се српски народ наћи сложан у једном јединственом националном фронту противу комунистичке куге. У тим стремљењима, надамо се неће изостати ни један европски народ, јер ја опасност заједничка. Југоисток ће извојевати сам себи право^на живот и поред англоамеричког туторисања и срамне издаје према европским културним народима, које су продали Москви у замену за други фронт у Европи, да не би просипали племениту, плаву крв енглеских плутократа и америчких капиталиста. Б. Љ