Српски народ

Страна 2

СРГ1СКИ НАРОД

27 новембра 1943

до

Од Прудона националсоцијал

Нспхпсао

Намиј Монлер Парнз

Још пре једног столећа, соци јализам је у Француској претстагљао још један неодређен појам, једку нову реч изговарану са ужасом. Социјализам је као такав, потсећао на револ.уцију, страховладу уједно. Страховладу, потсећао на покушаје једног Бабефа, коју су претстављали неку врсту првих претзнака Совјета. Грађански сталеж бојао се ове »црвене авети«. Класа поседују 1них није умела, да искористи француску револуцију у своје циљеве, нити да се дочепа власти Под владавином Луја Оилипа, под копреном либерализма, ра звила се себичност буржоазије у невиђеном обиму. Брзи напредак, који је у то доба забележен у индустрији, науци и машинској техници, утицао је као чудо. Али грађанство у њему није ништа друго видело, сем врело добити и могућности пласирања капитала, није разумела, да су ове »благодати технике«, морале донети и дубоко задируће социјалне промене. Истина, било је људи, који су подизали свој глас: фантасти ка<* Фуријер и Кабе, екстремисти као Бланки и Ледри-Ролен или логичари као Сен-Симон, Луј-Блан и Прудон, буржоазија их је сматрала »црвеним«, »непријатељима друштва«, и оглушила се о њихова оштроумна и вапијућа упозоравања. Држећи со грчевито својих привилегија, одупирало се . грађанско друштво, да учини уступка новим снагама, капитализму и пролетаријату. Капитализам и пролетаријат, настао из доба машинске технике, ма да међусобни противник, могао је да се допуњава, да је поседујућа класа била довољно паметна и широкогруда. Али она то није била, и тако је дошло до неизбежних сукоба. Показало се, да је републиканска буржоазија била мало накло њена, да више поклони пажње радничким масама, којима су имали да заблагодаре за своје благостање. Године 1848 дозволили су, да се пуца на изгладнели народ. А народ се осветио примајући Друго царство. Доцније је завладао свирепи терор комуне; Трећа република употребила је оружје, да би прибавила поштовање ономе, што су капиталисте називали »редом«. Из тог доба остала је чувена Ламенеова изрека: »Сиротиња има да ^ути«. Далеко од тога, да се угуши у крви, организовао се социјализам у једну странку, која је дошла до угледа, и успела да уђе у п^рламенат. Основни програм странке израдио је Прудон. Он је испољавао заблуде тога /\оба, али је показао углавном изненађују+.у оштроумност. Прудонов социјализам није дирао у патриотизам, ни у дух традиција. Прудон је био Француз, и услед тога ниЈе ишао ван оквира Француске. Социјалисте, које су тежиле реформи радничких права, отимаЈу^и буржоазији један уступак за другим, дуго нису мислили да

се одрекну своје француске отаџбине. Растућим утицајем, једног од најкобнијих људи који је икад постајао, јеарејина Карла Маркса, наступио је преокрет. Маркс је био онај, који је заједно са Ннгелсом, Бгкунином и руским револуционарима, истакао начело, да пролетер мора бити безусловно интернационално настројен, и да мора да проповеда класну мржњу. На несрећу Француске, даб се завести Жан Жорес, под у.тицајем опасне Марксов.е диалектике. Жорес, дете буржоазије, сјајни говорник, који се опијао сврјим сопственим грвбрништвом, био је подложан софистерији. Он је примио на себе тешку одговрност, увео је у француски парламенат ј#дну странку, која је јеврејскОМе^ународном агитацијом посталз противфранцуска. Тај социјализам, у својрј заблуДелости, отишар такр далеко, да је постао заклети непријатељ отаџбине, и позивао радништво на отпадништво. Кад је завладар немир и тешкрће у политичкој структури Француске, парламентарна буржоазија измислила је у свом страху, »Радикал-социјализам«, у који сама није веровала, и иза кога су скривали један притворан коМпромис. Познато је, колико је Француска, после 1918, била отрована марксизмом. Док се република решаваиа ћа л неке ^кромне реформе у корист лролетаријата при чему је још увек заостајала иза других европских држава, довела је капиталистичко-револуционарна јеврејска клика, Француску под тиранију »народног фрон та«, што јрј је дрнелр штрајкрве, скандале, банкротство, бесан комунизам Тре^е Интернационале, па чак и врховну крманду Мрскве. Жорес није могао да предвиди овај катастрофалан развитак. Он га бесумње није ни хтео. Али је он био тај, који је припремир пут, тиме Ијтр је прпустио марксизму, што баца тамну сенку на његову успомену. Сјајан пример подизања, који Рајх има да заблагодари националсоцијализму, нагони Француску, да се врати мислима једног Прудона, ако хо^е рпет да васкрсне. Републикански режим је прдбацир. Од Жоресових илузија није ништа преостало. Либерализам је у изумирању; дошло се до сазнање, колико је несрећа донео Француској марксизам и јеврејство. Да ^е социјализам бити нови облик Кове Европе, сматра се апсолутном нужнош^у, али у супротности са марксистичким принципом, који је Жорес примио и Блум даљ'е злокобно развијао. Овај соц^јализам неће бити интернационалан. Он ће се развијати у унутрашњости сваке' земље, поштоваће традиције и обичаје, појачати патриотизам, уместо да га уништава. Ми ћемо у Француској имати социјализам у смислу Прудона, т. ј. један уредно национални и француски; онакав, какав је требао да буде без судбоносног скретања у марксизам. ■Игђ&мш пргШд. међунлјгвџних. џаГпЏа^а ПРЕТВОРЕН У СКИЦУ

Атланска новеља била је .донета човечи.нству као докуменат од епохалног значаја. Сами аутори овог плана усрећивања народа света говорили су о ( тој повељи у та,квом тону каода је то нова „Магна карта". У свом последњем говору Черчил је споменуо Атланску повељу, али на такав начин да би морао да поцрвени дз је имао и најмање савести. ЧЈн је Атланску повељу означио као једну скиду. Дакле, план који је био поклоњен човечанству као „ВјеРУЈУ претставника плутократске Дбмокротије, претворен је сада у Једну скицу, т. ј. у један безначајан покушај цртања плана. Тим својим речимз Черчил је признао оно што тврди цео свет: оно што се сматргмо за циљеве британоамеричког рата, оно што се сматрало за начела којима се Бритгиија и Америка руководе у овом рату, одбачено је, прецртано и изневерено. Имамо миого доказа за то. Имамо више доказа него што"треба да свет види Рузвелт-Черчилово издајство премз начелима, која су они у почетку рата истакли, и према народима, чији су хтели да буду заштитници. Један од најфрапантнијих докава беспринципиелности британоамеричке политике јесте Ајзенхг.урева декларација о саиезничко.ј комисији у Италији. Према тој декларацији, италијанском народу се намеће невероватно тежак режим, и сав народ се назива људским резервоаром, који Британоамерикгици могу принудно да употребе било за рат, било за рад негде у рудницима у Енглеској или у другој земљи. Сама Италија је назвата у тој декларацији инструмо.п гом рата. У тим називима видимо најциничнију тенденцију искоришћавања једног народа. Карактеристичио је за то искоришћзвање да је чувена организација АМГОТ добила сада назив АМГЕТ. Промењено је само једно слово. Рани.је су у том називу стајала слова „от" као почетна слова речи „окупиране територије", док сада стоје слова „ет", што скраћенс* значи „непријатељске територије' Јужна Итадија је, дакле, постала опет непријатељска терито рија, иако се је са својим кра љем и Бадољом бацила у на ручје Боитаноамериканаца.. Код Британоамериканаца по> стоји велико незадовољство са политиком према Италији. У Италији постоји Мусолинијева влада, Бадољева влада| савезничкз војна влада, АМГОТ, пет или шест антифашистичких стра нака од којих свака оспорава

Ми имамо разумевања, да Немачка од свог национал-социјализма није хтела направити робу за извоз, али са Прудоновим националним француским социјализмом, можемо се сложити са Немачком. Ми немамо потребе да копирамо Рајх, али смо принуђени да од њих много шта научимо. Мордмо француско радништво повратити љубави према отаџбини, како би поправили грешке и злочине прошлих столећа. Све је то Хитлерова Немачка урадила, која је показала успехе њене идеологије. Тој идеологији следити, не значи ропски и силом понизити се, већ драговољно признати чињеницу, да је Немачка имала право и да је кренула оним путем, који је изабрала, и који је једини, који ће довести до једног задовољног света.

Бадољево право на власт, а осим тога постоји један »нтифашистичкл покрет. код ИталиЈана ван Италије, који такође сања о власги. ч>им.адемфија ив.нинг билтен назива политику коалици.је у ИталиЈИ бглкротством државничке вештинг. Ово банкротирање приказује неспособност нецриЈатеља Европе да уреде ев ропске ствари. Ту неснособност повећава још и утицај комуниста. Сада се тражи да комунисти уђу у Бадољеву владу. Иримењује се сти бол»шевички рецепт стварања расула и реводуције, као и у Француском дисидентском ко митету. Де Гол, тај Керенски Медитерана, до краЈности излази у сусрет комунистичким захтевима.. Он је решен да прими неколико комуниста у свој комитет и обећао је комунистима у Северној Африци да ће им помоћи да буду у вези са својом централом у Москви (Опет један доказ да Коминтерна није укинута). Комунисти хоће да претворе Бадољеву владу у комунистичку. Де Голов комитет у комунисгички. Они тамо у Москви припремају стварање друге гарнитуре владе за Југославију, Грчку и Пољску, јер сматрају емигрантске владе као непотребне и штетне. Керенски из Алжира извео је државни удар у Либанону, извршујући наређења из Москве. Ма колико да је интересантан ток те борбе Арабљана у Либанону против Француских дисидентских власти, ма колико да је значајно то је сав муслимански свет до Муслимавске лиге у Индији укључбо, стао на страну либаионских Арабљана, ипак је најважније' у целој тој либанон-, ској кризи чињеница да је Бри'| танија пожурила да увме под своју заштиту Арабљане, да би претекла СовјетСку Унију, кој^ је аранжирала целу ту ствар саг мо ради тога да би могла Да иступи на позорницу у улози заштитнице арабљанског света.. > Де Гол је морао да попусти у либанонском питању, али Британија није добила симпатије Арабљана због своје интервенције. Чак и најуздржљивији Тајмс приказује ситуацију као веома незгодну по Британију. Либ'анонски инцидент је дао могућности целом арабљанском св.ету од 55 милиона људи да испољи јак националистички дух. Тајмс тврди дз су Арабљани отворени германофили. И он сматра да либанонски инцидент ставља на пробу британоамеричко уверавање о независности и захтева примену Атланске пове^е. Атлантска повеља је умрла. Према томе, Арабљани немају ништз да очекују од Британије и Америке. Напротив, они виде да је немачко становиште потпуно супротно британоамеричком. Баш о годии».ици Балфурове декларацијр министар спољних послова Је упутио арабљанским великодостојницима: претседнику владе Гаилани.гу и палестинском великом муфтији један телеграм, у коме истиче пријатељство немачке политике према арабљанском свету. Овај телеграм је саопштен свима Апабљанима баш у тренутку либанонске кризе, која је истовремено и криза британоамеричке политике и према Арабљанима, и ктж^а мећукоапи^ионе политике Британије, САД и СССР. Та се кризл испољава и у другој сфери. Сада се врши жвачење резултата московске конференције. Од свих дпжавника света само ,је Кордел Хал имго куражи да мало подигне вео тајне коди кпије резултате саветовања V Москви. „Не можемо да изгубимо ра.т из вида ради решавања 30 или 40 граничних проблема", рекао Ј 'е тај а-

мерички дипломат и тиме је признао да ниједан од проблема европске будућности, није био решен у Москви. , Њујорк Тајмс отворено пише о тим проблемима: „Л.едно мишљење има' о томе Совјетски Савез, а друго ми". Другим речима, СовЈетски Савез хоће да ради шта хоће и не допушта Бри таноамериканцима да утичу на његове амбиције. Та.ј тежак пораз британоамеричке политике, кукавичка издаја европских народа совјетским амбициЈ'ама и признање да су британски и амерички министри дигли руке од граничних проблема изазвали су , такво интересовање у коалиционој јавности, да је Хал морао дагги извесно објашњење. Он сматра да ће се послератни програм извршити у четири етапе. Прва етапа: тотална воЈ 'на кон трола коалираних држава над читавом Европом. Друга етапа: решавање питања које ће од европских обласги задржати своје предратне границе, а које ће се подвргнути промени граница. Трећа етапа: области ће у оквИру новоутврђених граница добити право да изаберу своју владавину. Четврта етапа: становништву дотичних областн биће обезбеђена слобода гово* ра, вероисповести, штампе и удруживања. . . Ј.; : Дакле, области бирају облиК владавине пре но што добију слободу говора. Тако деМокра■/ија замишља послератне приЛике у ЕврОпи. Совјетска звавична штампа исмејг.ва те планове. Она дела период уређења Европе у три дела: прво окупација, затим стварање привремених влада, и, најзад, припрема народа . рада обра.зовања' „праве" владе ко* мунистичког облика и садржаја У последње време примећујо ое да совјстгка штампа веома пажљиво прати све што се у Лондону и Вашингтону објављује у вези ратаих и послерат. них плгнова. И та совј'етска штампа одмах реагира низом чланака, у којима стављз до знања коалиционим политичкиМ фантастима да само Совјетска Унија има рбалне планове, који се ни у чему не поклапају са демократским брбљањима Енгле за и Американаца. Тај став совјетске штампе , доказује најбоље да су Совјети на московској конференцији одузели Британоамериканцима право не само да се меша.ју у , политику Сов.јета према Европи, рећ и да има.ју своје мишљење о тој политицк. Такав резулТат московске конференпије нимало не застрашује народе чија се судбина решавала. Турска је и даље остала при својој одлуци да буде неутрална, јер се није уплашила захтева Совјетп Мађарска је опет изјавила да су Мађари европски народ и да су се они определили за Осовину. Финска се није дала заплацЈити повицима из Москве да је финска влада „скуп ратних шакала", нити се дала примг.мити на мамац сепаратног мира. Народи остају чврсто на њиховој чинији. Мес.

31СК.И АРОА

ГЛАВНИ УРЕДНИК, одговоран за садржину листа: Велибор Јонић. ВЛАСНИК: Мих. Станковић из Београда. РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА: Теразије 5 мецанин, I степениште (Палата Извозне банке). Тел. 20-383. ШТАМПАРИЈА »ЛУЧА«, Краљице Наталије 100. Тел. 21-772 Тромесечна претплата 36 динара шаље се преко »Пресе«, а. д. Влајковиђева 8.