Српски народ

'4 децемвра 7943

СРПСКИ НАРОД

Страпа 11

ДВА ЖИВОТА Роман нашег ФРАГМЕНТ

Изложба слика и скулптура у уметничком салону „Ђура Јакшић"

ж УЉЕ: Живко Стојисављевић

штииски патролџија. Многи сељаци за лојгс задеиули пиштоље а но неки б ! л ми и јатаган. Промакне и по која була, ваљда стара, сва замсгана. Вића ' сам их и раније, али ретко, 'па сам се ;аI нарочито освртао за њима. ор:-о стигосмо до једног меита где јр било доста кола. Изгледа да де то била пијаца, било је и разн; робе у

Капетан-Мишино здање Цртеж: К. Направниш

Једнога дана аође мој отац -из села са колима натовареним дрветом да ме води за Београд. Креиули смо раио. Мршави вочићи су тешко ви<ли велики товар дрва преко ко.јих је ]6ш било сена и губера за мене и оаа и нешто пресвлаке и хране за мене. Био сам одевен као сви сељачићи само што ми је стриц дао неке кондуре ка ноге,

Свакодневно долазе равноврсни посетиоци али има их и стал них који су у главном слушаоци Академије ликовних уметности и ученици Школе за приме« њену уметност. Радујемо се да им ова изложба даје воље и потстрека да и они нешто створе Б.

јер вели не може се у Београл на школовање са опанцима. На глчви ссм имао шубарицу, коју ми де опет набавио стриц говорећи да се фес више не носи, јер Турци одоше. Мо.( огдц је имао фес као и већина сељака што ,|е тада носила, али збиља од кад Турци напустише градове фесови се све мање носи.ли, а .још кад после дође и независност Кнежевине Србије онда фес већ постаје да бива реткост. Ла и отац ишли смо поред волова пешипе, а тек на по ко.ш равни терен отац ме пењао на кола да одморим ноге. Он и волови нису се одмарали до свега један пут око ручка. Ка'д ,је сунце већ почело да залази стали смо код друмске механе и ту преноћили под неким кровом у сену и на сво.јим губерима близу иаших волова. Рано смо заноћили и врло рано кренули на пут. Тај други дан нисмо дуго ишли; Таман сунце лепо изгрејало, а ми већ пред Београдом. Сретали смо доста кола, коњаника и пешака. Више се ишло ка Београду, но из Београда. Прво су биле ретке куће. па после све чешћг. Неколико кућа било је великих па ми се учини за десет наших. Најзад се ' збисмо у читаву гомилу разних кола, волова и коња, као да је пи.јаца, па се сва та кола. стока и људи некако сврстали и ишли даље једно за другим. — Је ли то Београд? —' питам оца. — Није, док не проћемо капи.ју, И прођосмо је. Велика зидана, огромна капија и не личи на наше сеоске и паланачке. — То ,је капија. Стамбол капи.ја, рече ми одац, а сад смо у Београду, баш у чаршији. Зверао сам на све стране. Вртео сам главом и тамо и амо да ми је шубарица два пута падала с главе. Све ме ,је заиимало. Све ,је било лепо, шарепо, ново. Та капија то знаш. била је код Позоришта. То је Стамбол капаја. а чаршија у коју заћосмо то ти ]е ланашња улица Васе Чарапића. То ;е био главни пут из београдског града за Стамбол — Цариград. Лево и деснр било је дућанч и дућанчића. механа и кућа на .један кат и на два ката. спрата. како се тад пворило. Кад заћосмо V чаршију ооп ми рече, осврћући се натраг и показујући ми руком на капи.ју; — Ов.уд су Турци отишлл... Никад самном дотле отац о Турцима није гозорио. Срби Турци, Цинцари са ачтеријзма, варошани са дубоким туровима сељаци са пртеним гаћама и квш ^љама врве улином . или боље рећи д-зумом. ж.аГоре, Г'П< ре, пазаре. Сви ми изгледају ве<чли с;:мс ми се чини Т\'рци као пскисли к<г снуждени. Кроз то шђренили промиче по који жандарм или оп-

такгвима, стоетк - 1 и корпчм» Кроз све то се видели по где где бели камеЖ)Ви То је било неко стзро гурско гробље. Али оно што ме је највише зачу,'!и"то је била једна великч шарена згргда цпеко пута. Имал 1 је много прозора и огромну капију. Свз ,је била шарена и иисам схватао на колико је катова. Једнако сам кривип врат и загледао ту огромну зграду какву ,ј,ош никад нисам видео. Отац то примети, па ми рече: — То .је школа! Капетан Мишино зданије! Чисто ме увати језа. Зар п у такву школу да идем. Ко зна да ли ћу ја ту знати и да уђем. Поред наших кола стаде дедан човек који .је на глави носио.в^лиху телсију. Он стави испред себе неке гапке ногаре од дрвета и полако спусти тепсију с главе на ногарс, протрља мало руке, па дрекну на сав глас: — Ћаје вру.ће.. вру..ће.. У тепсији је било пуно неких колача великих као сомуни, али нису били округли ного четвртасти. Мој отац пбгледа у њих па у мене и узеде два комада. Узедох ја једну ћај.у, велику да сам је са две шаке држао. Била је мекзиа

лизао прсте јер је то тесто било с маслом, а уз то и слатко. Мо.ј отац продаде брзо дрва неком дућанџији цинцарину пред чијим смо Ератима тако рећи стајали и ја помогсх оцу да стоваримо др ^а, а неки момци дућанџијини уносише дуге облице у двориште' поред дућана кроз неки уз&ни капиџик. Кад ,је мој отац избројао паре и сручио их у кесу од свињске бешике. ко.ја је у то време била новчааик или дувањара, замота је око врпце о којо.ј је она висила на његовом воату, па је ВЈзати у недра и прикопча кошуљу. — Е, идемо сад, рече ми он задовољно и поведе волове. Ја сам се прибио уз њега, или ако ми он измакне ватао сам се волу за реп јер сам Се бпЈаа да се у оној гужви и метежу од народа и кола не изгубим. Напустисмо то шаренило, па уђосмо у једну тесну улицу поред саме оне велике школе, која је и у друго.ј улици била исто тако велика и баш поред ње уђосмо у једну капи.ју. То је био хан. Познао сам то одмах по дворишту. по колима која ,су ту била и сељацима који се мотали тамо амо. Одведосмо кола под неки широки ниски крсв, који је подупиран са много дирека.

Стари београдски Хан

(Цртеж: Н. Бешевић)

као душа и врућа, па миришљава, мекрно неко тесто све се одвајало на листсве доста дебеле а у средини био је пекмез. Знао сам у ово.ј нашој паланчкци за леб. за симит. за сомун, али ћн е дотле нисам л јео. Учинила ми се као богзна каква посластица. Дуго сам

Било .је под тнм кровом и .'асала, било је везаних коња, волова, магаоића, јараца, овнова. Положи отац воловима да једу, па ме уведе у хан. Проћосмо кроз једно хмниче са повише врата, па уђосмо у ТЈеку широку просторију.

Доциије сам, дабоме, сазнао то .те био чувени Хан код Јамандије у главно.ј улици. Дуго се о« ту задржао, мало поеиначен до душе, али тек постојао је ко зна колико година. Кад сам већ завршавао своје студије још увек је ту била кавана. Она се налазила на углу Кнез Михајлове улице и улице Вука Караџића и баш уз капетан Мишино здани.је. У оно време ни.је било „улица' 1 , већ се то звало главна чаршија, а улица Вука Караџића Делиски сокак због Делиске чесме, која је била преко пута Јамандијиног хана.

Чудно је изгледао та.ј хан, као и свИ ханови у то доба, чудно дабоме за данашње наше погледе. али у оно време то ,је свакако било све на свом месту. Поред једнога зида . главне одаје хана пружила се с краја на крај „душема", то је .једно издигнуће тд пода за .једно пола мћтра у вис. С а1шњен0 је било од дасака. Уза зид по непенегде неко узглавље, прљаво, неодре-: ђене боје, поцепано из кога је провиривала утучена слама. На душеми се спавало или просто ле. жало. Сваки гост има права да изабере себи место где ће да легне и нростре ако што има сво.је, а и покрије се опет ако има. Преко ноћи то служи за преноћиште, а преко дана за лежање, излежавање или просто на просто за седење скрштених ногу. Просторија је била подупрта дирецима о, ко.је су путници и ј-ости окачињали своје торбе, губере, чубета и друго. На супротно.ј страни душеме билз је велика оџаклија, огњиште на комс се кувала кава и шербет и око које се седело и пило. При улазу с леве стрзне било је нешто налик на келнерај. Долап у зиду са боцама а испрјд њега нешто налик ка тезгу натоваоену опет боцама, сајтлуцима, полићима а било је и неколико чашица. Испред таквог келнераја било је два три дрвена стола са столицама простим и седиштем од једноставне даске, понека је имала седиште од плетене рогозине. Тај део кафанз био је за отменију публику која није волела да седц са прекрштеним ногама. До душе за такве госте, за Србе и Цинцаре, било је у хану и по где која ниска троножна столичица на ко,ју се такође више чучало но седело.

У једној скромној просторији у Кнез Михајловој улици окупљени наши уметници, сликари и вајари, излажу своје најнови.је радове. Ту су Љуба Ивановић, Мило Милуновић, Јефта Перић, Иван Радовић, Миленко Шербан, Вушковић, Ћирић, Стојисављевић, Тома Росандић, Брежанин и други.

Војин Пуљевић