Српски народ

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

Живот и прикљученије једног бившег Србина Сећања на „Брадоњу"

Недавно је наименован за команданта свих партизанских банди у Србији познати крволок и непознати активни артилериски потпоручник југословенске војске, Радивоје Јовановић, наречени „Брадоња". Сећам се: пре петнаест година ушло је једно бојажљиво десетогодишње сељаче у велики хол ваљевске гимназије. Омаленог и трунтавог тела, велике главе и подбулих очију, са опуштеним образима. који су му стајали као прилепљени на слепоочницама, дебела носа и још дебљих усана, добио је наравно одмах, чим је крочио међу своје нозе другове, још пр*е него шго се уписао за ђака ваљевске гимназије, надимак „Мечак". Ово је име „Брадоња", данашњи свемоћни силник из села Заруба крај Ваљева, носио сасвим заслужно кроз осам годииа свога школован>а уВаљеву. Касније су видели његови другови да нису ни за длаку погрешили .када су га назвали „Мечком"; овај надимак је не само одговарао његовој физичкој, већ и духовној физионо,мији. Поз1ало приглуп, али тврдоглав и задрт, био је „Мечак" приман и у тзв. „боље друштво", које је било истовремено из моде и екстравагантности, и комсалонско. Приман је код ових ради разоноде и увесељавања, али је »аш ту можда и нехотице почео да сриче азбуку Карла Мордохаја Маркса и да, једног дана, изучи код ових комунистички буквар. {-1ико није знао после тога да на ружнији начин исмеје нашег доброг професора веронауке, или да балалније карикира пред час, на школској табли, наше најбоље наставникекоји су нас поред лекција из својих стручних предмета поучавали и национализму, Касније је „Мечак" еволуи рао: од баналног дечака'постар је блазирани младић, а поред тога и борац за пролетерску мисао. Он, син богатог сеоеког домаћина. Наравно, рикада га у школи није ни глава заболела ради његове нове јудео-марксистичке вере. Напротив, систем нашег школства и демократскомасонски наставнички колегијум омогућавали су и једноме „Мечку" да некажњено сеје отров комунистички међу школском омладииом, која је, остављена сама себи, лутала по беспућу. Ма да никада „Мечак" није могао, ради свога интелектуалног нивоа, да постане неки комунистички вођа, чак ни у своме најужем кругу, ипак је многе његове познанике изненадио када је, и он заједно са великим бројем отишао у — Војну академију. Неупућени су- поверовали да је сатана постао анђео, да је од комунисте преко ноћи постао националиста. Слутили нису да је инструкција одозго, из Москве, гласила: комунизирати духовно расточену и демократско-масонском мишљу већ ослабљену југословенску војску. Тако је и „Мечак", као комунистички редов рекао: „Разумем!" и отишао-

у школу за официре наше народне војске. И ту је „Мечак" заједно са осталим својим друговима, изграђеним комунисткма из ц^ле Југослави.је, почео посао на претвар'ашу Во.јне академије од школе за националне официре у школу за официре јеврејског бољшевизма. Потстрек са подр шком за њихов рад, дошао је можда и неочекиЕано са највиших врхова наше вујне хије рархије. Тако се десило, у гренутку када су ови потпуно разрадили свој посао и озбиллш угрозили намени и гласу наше не када елитне Војне акад:.мије,» да генерал Петар Пешић, тада министа>р војске у влади којој су давали јудео-масонски тон министри Чубриловић и Константиновић избаци из Војнг академије као кофере пигомца поднаредника Миленка Поповића и још неколицину питомаца, који су покушали да парирају овај разорни рад и да развију поново нашу националну тробојку, која се дотле поносно лепршала на сивој згради у Милоша Великог улици. Тзко С у ови младићи отишли у трупу да окајавају грехе свога борбеног национализма, а „Мечак" и остали другови, стари и нови комунисти, постали су ускоро потпоручници југословен ске- воЈ 'ске. Путеви њихови су се разишл^ и после нашег слома:- „Мечак" и другови у цивилу и униформи су отишли у шуму, Миленко Поповић са својим у добровољачке редове. Ко је имао 1940 године право: генерал Пешић или поднаредник Миленко Поповић; ко данас: „Брадоња", командант свих партизанских банди у Србији, или опет Миленко Поповић, сада добровољачки поручник? Ко има право, догађаји већ показују, а објективан историчар

ће дати Једном свој меродавни суд. У шуми је Радивоје Јовановић „Мечак" добио, као активни официр читав један одред — колубарски — под своју команду. И добио |е ново име: „Брадоња", јер ,,Мечак" није могао да буде и „господин командант". Говорити данас о злочинима .Брадоњиним" у ваљевском краЈУ — Ваљевцима, па и свима Србима значи: правити рупу у води. Али црне шамије многих срп ских мајки и њихова клетва, којом га оне проклеше, постаде па.јбоље сведочанство за његов аванзман у црвеној сатаниној војсци. После крвавих напада на Лзиг и Лајковац, „Брадоња" је наименован за команданта партизанских банди у ваљевском окруту. После њиховог разбијања у пролеће 1942 године, „Брадоња" се извлачи заједно са још неколико политкома и команданата, одлази у врховни партизански штаб на поклоњење Јосипу Брозу, званом „Титу". Ту се већ знало за његове зло'чине и крво- ! пролића. У картотеци партизанских вођа на његовом картону, под рубриком „специјалитет" би- I ло је регистровано: „Најпре сво- : ју буржујску жртву довољно , искасапи и унакази да је не би могао нико више да препозна, а онда је прекоље и — за сваку сигурност — отсече јој главу, коју више нихо не може да пронађе и да сахрани заједно са телом. Укратко: уметник у своме послу." То је свакако најјачи квалитет Радивоја .Јов.ановића, некадашњег „Мечка" и артилериског потпоручника југословенске вој'ске и'данашњег „Брадоње" и команданта свих партизанских одреда у Србији, то је најјачи квалитет за оцену његовог рада постављања на овај положај'. Тако је сад први међу партизанима у Србији, по инструкцијама искљученог богослова, Јосифа Висарионовића-Џугашвилија, међу комунистичким бандитима нареченог „Стаљина", тако је почео и „Брадоња", иако безбожник још из свога детињства,

ПОГИБИЈА ДОБРОВОЉАЦА СВЕТОЛИКА МАРК06ИМ И МИОДРАГА ПЕТРОВИМ

Пре кратког времена, приликом једног мучког напада, погинули су у селу Црни Кал у Срезу лепеничком, добровољци каплари Светолик Марковић и Миодраг Петровић. Овај тежак злочин одиграо се на овај начин. На дан погибије двојице добровољаца, једна група комуниста дошла је јЗано ујутру у село Сипић и ту сазнали да тих дана у селу борави добровољац-каплар Миодраг Петровић, који је дошао на отсуство. Истога дана .предвече, комунисти су упали у кућу пок. Миодрага и захтевали од његове жене да им каже где јој се муж налази. Жена пок. Миодра-

га Петровића одговорила ј 'е да јој се муж налази на свадбеном весељу у кући Милисава Марковића, оца погинулог добровољца Светолика Марковића. Комунисти су после тога претресли кућу и не нашавши ништа у њој, упутили се према селу Црни

Дсбровољац-каплар Светолик Марновић (Фото: Арх. В. от. С.Д.К.)

да се крсти по српским сеоским црквама, да би још једном завео, већ толико пута завођени светосавски српски народ. И да иеколико тренутака касније, оцет чобожно, али сада без образине, ,'војеручно коље честите домаћине и националие четнике и доброво^це. Бож. Ж. Најдановић

Послс краћег времена и бацач граната ступа у деЈсТво..:^ , (Фо: т °- а р х - в. от. слк.)

миодраг Петровић, каллардобровољац (Фото: Арх. В. от. С.Д.К.) Кал, са намером да се обрачунају са двојицом добровољаца. Њихов одлазак искористила је и жена пок. Миодрага, коЈ'а је пречим путем стигла до свога мужа и обавестила га о опасности која му прети. Нџ ову вест, пок. Миодраг Петровић, заједно са домаћином Милисавом Марковићем и његовим сином добровољцем Светоликом Марковићем, пошли су пред кућу да са оружјем у рукама сачекају комунистички напад. Међутим, било је касно, Користећи се мраком, комунисти су се већ били привукли кући и осули митраљеском ватром на добровољце. Смртно погођени, ови нису имали времена да одговоре на њихов мучки напад. Поред погинулих добровоља-• ца, овом приликом пало је још неколико жртава. У кући добровољца Светолика Марковића налазило се доста сеоског света, који је присуствовао свадби његове сестре. Меци злочинаца смртно су погодили и жену добровољца Миодрага, ДрагињуГину Петровић, коЈ"а се налазила пред самим порођајем, домаћицу Десанку Марковић, маЈ "ку једног детета, затим домаћицу Росанду Петковић из Лапова, мајку троје деце, а исто тако ранили у руку и брата погвнулог добровољца каплара Светолика, Драгомира Марковића. ОваЈ' мучки напад комуниста на неспремне добровољце и на незаштићени свет, који се налазио на свадбеном весељу, оставио је веома тежак утисак и наишао на још тежу осуду комунистичких злочинаца у овом крају. Тим пре што су погинули добровољци Светолик Марковић и Миодраг Петровић уживали глас најпоштенијих и највреднијНХ млађих сеоских домаћина*