Српски народ

Страпа 10

српскм народ

1 јануара 1944

ЧБДОМИР ПОПОВИЋ

Наша домаћа сатирична литература садржи приличан број познатих имена. Једно време се сатира и памфлет изједначавала са хумором, без обзира на тенденцију дела, па су се и писци ових, тако различитих_ дела мерили истом мером. Случа.ј Јована Стерије Поповића може послужити као пример овог непознавања врсте. Јован Стерија Поповић нам је дао свега једно дело врло блиско сатири, то је комедија „Родољупци", али с-у његови савременици и остала дела мерили истом вредношћу, без обзира на основни дух. Јо• ван Стерија Поповић ,је ишао испред времена и то баш када се будио наш век романтике, а познато је да романтика нема правог хумора. Она је способна аа шалу. Много ближи хумору, али и реалном животу били су савременици Радоја Домановића, нашег највећег сатиричара и пс"Мфлегисте, како су га критичари назвали „домаћи Боало". Домановић је достигао максимални домет за којим су тада ишли Илија Огњановић-Абуказем, Јован Протић, па и Чедомир Поповић. Он је код нас први дефинисао сатиру, подигао је на степен књижевног реда. Другим речима сатира коју је неговао Радоје Домановић, за разлику од хумора Јована Стерије Поповића, имала је за правило да мора расправљати савремене проблеме. Његов узор дао је потстрек за покретање разних сатиричних листова, наравно са знатно нижом књижевном вредношћу („Геџа", „Бич", „Рабош", ,;Врач-погађач") који су у суштини чинили прелаз из оне старе сатире-хумора којој су се смејалинаши претци педесетих година XIX века и ове нове сатире. (ВреднИ су помена листови из временЗ Јована Стерије Поповића: „Зврчка", „Домишљан", „Ђаволак", „Преклапало", ■„Комарац" „Хумориста", „Зоља", који већ у самим назЦвима* носе врсту матои.јала који су неговали). Онај стари хумор, хумор романтизма у намери актуелности имао је у себи Доста усиљености. примљеног духа од осталих околних народа (Коцебу. Нестрсј и др.). ,Тек седамдесетих година јављају се у листовима актуелне сталне рубрике под различитим називима: „Кића и Мића", „Дописи са села", „Мита Крадић", „Из доколице" и др. које ће бити далеке претх 1 однице скоро наших савремених дописа из дневних листова „Инспектора Јоце и „Днев-ника малог Ђокице". Писац .једне такве сатиричне рубрике у београ^сЛој „Штампи" Св. М. Јакшића био је Чедомир Поповић. Рубрика ,је носила стал ни назив „Ћат.ина писма" и имала је све одлике времена које је приказано у краткој еволуцији. Својевремено (1907—1910) ова је била једна од најбољих слич-

них састава. Стајала је на гра-. ници чистог журнализма и књижевности и имала је вредност рецортаже V данашРБем с.мислу речи. Али, природно, пошто де био савременик Радоја Домановића, Чедомир Поповић (Смедерево 1866 — Београд 1911) није могао доћи до оног реномеа и утицаја који је можда могао имати. Уосталом, као полицијски чиновник који је службов"ао V разним местима у Србији, али највише у Нишу, далеко од Београда и тада домаћег књижевног центра, он је имао значај само паланачке величине. Тек када пређе са службом у Београд некако почетком прве десетине овог века, доћи ће и до нешто крупни.јег знача.ја, мада је дотле већ био публиковао пет посебних збирки приповедака. И као што се могло очекивати, Попов!!ћ се те^ сада почео развијати. Његов и иначе добар стил са кратком и језгровитом реченицом доби.ја духовитији тон и у пазмаку од пет година (1903—1Р°8) даће своје најбоље ствари. У ова се дела убрајају „Паланачки јубиле/и" (1903) и „Трагикомедија живота" (1908).' Поповић је припадао нашој реалистичкој школи. Васпитан у Србији и Немачкој, где је у ^Минхену завршио правне студије, још из времена школовања јавља се својим првим књижевним сликама, које је по своме повратку у Београд публи : ковао у збирци „Кратки потези пера" али и са полнасловом „слике из живота". Овим полнасловом је тада млади писац обележио свој пут и рекао доста јасно о чему и како мисли да пише. И заиста, пписао је само о животу, без романтике,. без патоса, без маштарија, прво у трагичном тону, да би после из трагике прешао у чисту сатиру. Уостадом, зар и сама сатира није тако блиска трагичном, да. се скоро слива са њом! Када се вратио из Минхена у Србију објављује једно за другом следеће збиоке ггоиповедака: „Скиц«" (1889), „Забачене новеле" (1890), „Шарене приче" (1890), „Разне приче из живота и друштва" (1891). После ових збирки долази дуга пауза у раду. У писцу се дешава известан преокрет. Са трагичног прелази у чисту сатиру И да.је после интер вала од дванаест година две горње збирке, управо једну збир ку (-„Трагикомедија живота") и једну сатиру на нашу паланку, ко.ју је Поповић добро познавао, пошто је одрастао у Смедереву, Ужицу и Београду, и то у виду велике ппиповетке („Паланачки јубилари"). Као писац, Чедомир Поповић је за свога живота публиковао које скица, које приповедака и слика, изузима.јући поменуту репортажу, око седамдесет састава. С обзиром на квалитет тих дела он се може сматрати за плод-

ног писца и то доброг писца. Језгровит и пречишћенЈ« иде.к добар посматралац и дух који жели слободан живот V духу Раблеа, са јасним утицајем Радоја Домановића на себи, он је писао и исмевао: село и град с обзиром на друштвене класе без вредности које им се приписују, затим домаћи журнализам, опортунитет тадашње власти, утицај жене у политици, друштвени морал уопште и сл. али главна тема његовог стварања јесте опис паланке. Домаћа паланка даје му богати материјал како у првом времену чисто реалис-тичког стварања, у т. зв. његовим радовима трагичног расп^ета, тако и у познијим сатиричним радовима. Већ од прве прћповетке, коју је нагшсао као младић од двадесет година, која је публикована под именом „Оци", он се труди да нам дочара ова.ј амбијент паланке, али не осећање њеног живота, већ карикирање тога живота. Лаконичан, овај писац има на први поглед изглед једног обичног хроничара. Али када се уђе V сам манир стварања Чеде Поповића, види се јасно да иза тих редова стоји једна јака интелектуална фигура која је на моменге чмела да достигне сво.ј узор у личности Радоја Домановића („Куче", „Изборна грозница", „Под прозором", „Мрва свести"» . Изашао на рђав глас", „Нема струје"),. У својим првим причама писац је тражио обичне свакодневне моменте; није бирао изразите као предмет описивања, ради сензаци.је, већ оне свакодневне. Он је и у њима налазио занимљивости. Шта више, у својим идејама налази импулса да пружи и грађу за приповетк.у коју тек треба напиЈати, онако, кпко- је то чинио истовремено и Бранислав Нушић у своЈи.М „Дистићима". Од леша једног утџпљеника, који се моменти описују у трагици друштвене хаотичности и безосећајности. када се изражава само привремено осећање изненађења а не и бола, да се

већ идућег замени каквим угоднијим и много слаби.;им утиском, писац ће наћи исти интерес и за неку сентименталну љубав, и за бол испаштања ради незерства драгане, и за обесност варошке љубави, за из^есну авантуру у трамвају када насгане мрак у њему, мужевљево неверство и његово бегство у неглижеу улицама којима свет врви и др. Али најјача ствар овог писца је несумњиво његова сатира „Паланачки јубилари". У њој се налазе заједно готово сви ови мотиви које је он обрађивао кроз петнаест година стварања. Природно, пошто је за основу узет један мотив из нашег дома^ег живот.а, изграђен на сатиричној, основи, морали су бити потиснути у позадину моменти трагичног и жалосног. На тај начин смо добили једно својствено дело Чедомира Поповића, оригинално по обради, са две теме, које се у исто време саме изграђују. Једна је у личном пишчевом Доживљавању, у субјективној претст.ави социјалне средине, а друга је у опису саме те соедине. Сам пие^ц је овом делу дао један врло широк поднаслов, отприлике онакав, какав је давао Стеван Сремац својим поглављима у романима -Луминација у сел\'" и ..Поп Ћира и поп Спира". Он гласи: „Једна горка новинарска успомена, коју би моји политички противници вероватно огласили за лаж, само да ни.је гтрича, те ће, према томе, бити још толико увиђавни и обзирни, да то задовољство оставе књижевном критичару". Изгледа, међутим. да ово дело нису чак ни књижевни критичари .оценили. ■ -У самој причи у главном се исмеза махна нашег народа да поославља—. па то било ма шта. Главно је да се слави јубилеј. Писац је, скупљајући претплату за свој лист имао ту незгоду да је у једној нашо.ј паланки сломио руку, па 1е V њо.ј морао остати за извесно време. Плланачка госпоштина примила Гз ,|е

оберучке и почела да га вуче са Јуоилеја на јубилеј, тако да де аутор ове приповетке морао, да побегне једне ноћи, ако је мислио себи добро и желео да оздрави. Иа међи стварања Радоја Домановића и наших новијих сагиричних писаца, Поповић је понео на себи крупан део. • Увек актуелан, он је умеб да запази и да прикаже. Само, док Је Домановић изводио параболу, дајући чак и резиме самој етвари, Поповић је увек пуштао да се. догађај развија у пуном споатанитету. Треба веровати да је ово и био најбољи и најпогоднији начин који је писац узео да би се изразио, јер, прве ствари, блиске натурализму („.Утопљеник", „Лекари", „Јад и чемер", „Рака Ракић"), мада добре за почетника, на себи не носе ии шта одређено. Тек са пуном сатиром Поповић улази у ред наших бољих приповедача, који су имали ту несрећу, «да их критика и историја књижевности заборави. Па ипак, ма да близак нама, Поповић нас држи на извесном раетојању својим схватањима. Као посматралац и писац који кроз утиске бележи своје мисли, остао је субјективан. То је, уосталом, и недостатак сатире н њен инфериорнији положај у односу на чист хумор. Сатира живи у временском интервалу и игуга вредност тренутка стварања. Чим се. време удаљи од тог момента, престаје и онај .интерес, па остаје само изразита пишчева фигура. Пошто ј'е баш у то исто време Домановић давао дела од прворазредног значаја сличног квалитета, то је замрачио Попо вића и оставио га у позадини Па ипак на њему и његовим ра довима с обзиром на идеје, ва спитаване су савремене генера ције. Стога, ако се жели упозда ти време и средина у ко.јо.ј је Ггостало које од ових дела, тре ба проучавати дух самог Попо вића, јер ,је он служио као узор своме времену, бар лелимично. В. М. А.

АИК ВЕАИКОГ ГЕТЕА (Наставак са 9-те стране)

( 1Л Јвауе«

А8Р1КШ ЏСбсЈСЦ

«, 814-1»а

мом, унутрашњост са слободним моралом. Пзриз и Француска давали су правац европској култури. Упоредо са Гетеом отпочело је једно ново доба, доба слободног развијања личности. Дворски церемонијал је уклоњен, перика и кринолине су нестали. Италија и класична уметност постали су учитељи Европе. Као шездесетогодишњак, Гете је доживео вихор ослободилачких ратова, фанфаре револуције допирале су чак у тихи Вајмар. После огих година немира и политичких разочарења, изградио се опет један нов животни стил: повлачење у себе, тишину, кућевност и скромност са собом: доба бидермајера. Класични идеали уступили су место сновима романтичара, и њиховој чежњивој мелодији. Немачки начин живота и немачка уметност, ступили су на масто италијанских узора. Најранији портрет Гетеа сре&емо на једној слици породице Гете, који га претставља, у онда омиљеним пастирским сценама. Доцније гв видимо као лајпцишког студента, са перчином и жаботом са чипкама рококоа. Познато је, да је Лајпциг био тада »мали Париз«, и да је много подражавано у погледу отменог понашања и моде одевања. Доцније се млади геније ослобађа ових модних ркова, његов лик добија снаге и жара, са пуно очекивања гледају његове очи у живот. Коса пада слободније, све је на њему природно и слободно. То је Гете, који води, песник »Вертера« и »Геца фон Берлихингена«. У зрелијим годинама, видимо Гетеа упадљиво често, претстављеног у грчкој античкој ношњи. Сликар Тишбајн слика га у белом широком сгрхачу у римској кампањи, у античкој пози на-

слоњеног на стубове и развалине храмова. Бисте оног доба дају Гетеов лик у грчком складу. Оне ослобођавају песника грађанске ношње, и сликају га као грчког бога. Слике, цртежи по природи из овога доба, дају нам Гетеов лик са више космополитизма и достојанства. Извесна резервисаност, готово неприступачност, падају у очи. Често са декорацијама, звездом на грудима. То је Гете, дворјанин и министар, Гете, стваралац на врхунцу свог живота, немачки геније од европског значаја. На крају живота Гетеова спољашност се мало мења. Уметници сликају само његову главу. Доцније. само очи, које гледају из дубине. Беле коврџе дају оквир високом челу, уста су затворена, онемела за стихове, које је нек^да певао. Израз повучености уступа место изразу доброте. То је Гете, мудрац, на врхунцу живота. Фридрих Прелер цртао је Гетеа на самртном одру, са челом обавијеним лаворовим венцем. Очевидци, приликом смрти Гетеове, били су фасцинирани лепотом покојника, чије се ц^те ниСу ни најмање измениле. Један од њих записао је: »у Гетеу је" Творец створио савршено дело, како у духу тако и у телу«. Мајстори ренесансе, у Италији као и у Немачкој, уложили гу труда, да открију тајне пропорција људског лика. Бројевима и мерењем покушали су, да рачунски изразе савршену лепоту. Од Леонарда да Винчи-а остале су сачуване многе скице, које се баве испитивањима општих естетских закона, на основу којих би се конструисао потпуно хармоничан човечији лик. Један од ових покушаја, три столећа пре рођења Гетеа, иа једној скици, носи црта Гетеоз.аг ликац " " '