Српски народ

I Јануара 1944

СРПСКИ НАРОД

Страна 9

Награђена драма Ђрсиш од Свет. Павловића

У низу добитника награда за драму, налази се и г. Светозар Павловић, чиаовник. Његова награђена драма у три чина ноеи поносно име „ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ". И Светозар Павловић је млад човек. Рођен 1921 године У Велесу, чино#ничко лете, школе је свршавао по разниџ местима. Прсле свршене средње школе ступио је у Мини. старство финансија као чиновник, где ее и сада налази, а иетовремено се упцоао и у Вишу комерциалну школу, Посетивши нашу редакцију, имали смо прилике да разтоварамо са овим младим човекоџ, па нам је у разговору воред осталога рекао и ово; „Нашу књнжевноет ревносно жао свој опстанак. Читав низ пратим. Од пееник? најввше це- трагичних ратова, читава раленим Војислава Илнђа, Дучића, рија великих јунака препларила Рдкића, Паадуровића, Оз припо^ је нашу цсторију од почеткз нзведача и рочзнсијера изјрадије вде државе до данашн »их дзначитам Еору Стзнковића, Св. Ран- Наше борбе с Византцјом и Тур ковића, М. Уекоковића и Бр. Ћо- ском, Душан, Дечански, Лазар, сићз, а дд драмскнх писаца Д. Ђурдђ све је то по превасходНаколајевићд и Т. Маиојловића. С тву драмски материјал у очеСтране к,:|асике Гетез, Шекепира, кивдц>у нашег Корнеја. Молиера, Достојевског итд. та- да млад ја сам ее окренуо кође читзм и нроучзђам. нашој нгродној историји. Ђурзђ Досзда нисзм ништз итзмпзо. Бранковић је израније прирукао моју паж№у. Сам по себи једна од најтрагичнијих личноети наше народне прошлости, и по свом личном и по свом јзвном животу, Ђурађ Бргнковић ми је изгледао готов драмски јунак. Шеф државе над којом лебди сенка смрти, отац ослепљених синова, он је био готов да уђе у драму. Заинтересован за предмет, пошао сам у потрагу за чињеницамз. Поред историјских студијз, дошао ми је до руку текст Момчила Наетасијевића, либрето за оперу Ђурађ Бранковић од Светомира Настасијевића. Писзн због музике, Момчилов текст моРЗО је да буде подређен музици. На тгј начин може ее рећи да је предмет Ђурђа Бранковића остајао и даље отворен. У сзом рзнијем раду нисам имао непосредног узорз. Ксд нас а још мање на страни ни;е било писца који је радио наше ствари, дз би ми показао како се ради. Писао сам сг.м, држећи се главних лџнија великог Корнеја и Шекспира. Највећи народни и државни интереси у борби о необузданом личиом стрзшћу имали су бити дрг>ма. Мислим да ће овај рад, тек нс позорниии открити све драмгке ефекте кроз изговорене интелек туалне елвмент? речи, у материјалном декору с обдареним приказивзчимз. Н1агр'аа ксјом је жири признзо врелност мом ралу даће ми потстицаја да интезивније наставим да пишем. Шта? Историјске трагеди. ; е. модерне дргме савремене комедије, романе, све. Спе бих хтео, та један цео живот стоји предамном."

Ђурађ Бранковић је мој први довршени еећи рад, а поред тога имам збирку песзма и збирку прићоведзка. Драму Ђурађ Бранкавик обрадио сам једиио по интенцијзма конкурса Српског народа. * * * Готрећи о себн, О својим ењижевниџ погледима„ као и е награђено) драми „ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ", г. Свцтозар Павлаџић је рекао: „Унук окружног нзчелникз и пин професора, ја сзм одраетао у фзмилији у којој се одувек поклзц,алз велика пгжња кн>ижевноети. Јода кзо сасвнм мали, мојз сестра и ја смо ио еуге стдји мрга оца редовнО бележи ли утиске из шетњи и излета Нама је редовно давана одабра на литература етрзнизс и дома ћих писзцз који су раовијзли нзш укус за уметност. Тзко и сзм сам добио жељу да пишем као гимназист виших разреда. Нисзм имао нзмеру да излззим пред јавност. Тек је књижевни конкурс . „СРПСКОГ НАРОДА" пробудио у мени жељу дз се прикзжем. л Идеја да обрадим у драмском облику један мотив из наше историје јавила ми се одавио. Ја сам имао неодређен утисак да се интернациоиални интелектуализам, кроз егзотику, апстракцију, и конструкцију нашао на идејном беепућу. Враћање нарО-" ду, као живом неисцрпном извору уметничке делатности учинило ми се као једини пут за регенерацију стваралачког духа. При том једнз појава често ми је падала у очи. Одавно и с много етрана подвлачило се да наша књижевноет има песнике, приповедаче, романсијере и критичаре виеоког реда, али се од увек мислило да драмски књижевни род нема претставнике који би ту врсту књижевности подигли на ниво осталих. Све ми је то било чудније у■Ролико више уколико сам од увек сматрао да је нашз народна историја обилата драмским материјалом. драиском грађом и трагичним јунзџима, који само чекају своје неснике дз би стекли слзву. Нгсељен нз рзскрсници највзжнијих путева, наш мали народ је своју повест испунио исконском борбом против

љамо људима. Ми морамо дати све од себе, да им буде добро. МАРА Зар је прзво, оче мој, дз туђу сређу плаћзмо својом? ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Да ли смемо, кђери маја, да се противимо Божјој вољи? МАРА Зашго је Бог азо дз нмзмо всеђзња обичних људи, родитвљу мој, ако захтева дз их се одреК' немо? Ззшто ми је допустио да заволим Хуаадија, когз не мору имзти? Зашто допустити срећу и ускрзтити је? ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Не заборави, дете моје, дз ј> људски ум елаб дз би схватно мисдр Провиђењз! МАРА Ја се не трудим дз сх?8тим во» љу Божју. Оно што знам, то је дз си ми срце скрхао, и дз ?ише никзд неђу бити срећнз- Никздз се нећу удати, оче мој, ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Знам како говоре девојке, кћери мојз, А кзд заволе, оду, остз« вивши своје старе родитеље. МАРА (упорно) Никадз ее нећу удатн, оче. ЂУРАЂ БРАНКОВИЂ Немој се зарицатн, кћери дз не би скршила евоју реч. МАРА (фанатично) Никад, Грсподару. Ја ћу цео живот провести уз тебе. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ (лукаво) И никада неђеш оетавити сввје родитеље да еами чамују?

МАРА Никад. ЂУРА1 ВРАНКОВИЋ Ни зз к"ог на с»ету, не би цх оелзшнла? МАРА Ш 33 ког, оче! ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ (ззо) Ни због Хушадија? (Марз ћути као зали?ена) СТЕФАН Госпоззру,. имај сажаљенз-а пре мз нача- Тн ниси сзмо владар, већ и етзи. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Штз је важније <зд та два? СТЕФАН Важније је 'вдто сн етан; човечније је. ЂУРАЂ БМНКОВИЋ Бог је хтео да тај отаи буде аладзр. Сем своје деце, ?ладар нмз евој народ. Његовз бригз морз бити срећз цедаг народз. Ако ј@ зз к>У потребно жртаовзти СВРЈУ срећу, то Божјз »оља ззхтева. Да ли смемо да јој се противимо, Стефане? СТЕФАН Ја ее не противим ? ојј.и Б ожјој, Господару. Ако је тако строг према рладарама, јз вас молим да никада не заборавите дз се не енремзм за Деспота! Моја једина жеља је да проживим саој жнвот како ја волим. Господару, надзм се да нећете одбити ту моју молбу. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Шта тражиш рд мене, Стефане? СТЕФАН Дз ми дозволиш да се оженим Деспнном. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Ст?фане, знаш ли штз тр«жиш? СТЕФАН Оно за чим срце жуди. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Деспинз није из владарске куће- СТЕФАН Срце не питз шта је онај ког« водичо. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Судбинз ти је спремила бољу срећу. СТЕФАН Најбоља срећа за мене је оиа, зз којом душа чезне, оче мој. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Знзш ли шта хођеш, Стефане? СТЕФАН Да будем срећан. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Ти се свега одричеш збрг те срећ®. ' , , СТЕФАН Сем ње, ништа није важча. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Толико тн је стало до њв? СТЕФАН Ко до очију, родитељу мој. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ (резигнирзно) Нек те Бог благослови, снне Стефане(Стефан клекне на једно коле« но за благослов).

ЛИК ВЕЛИКОГ ГЕТБА

ЦУ":' ВДДШ.

II Ж)Ц.ј-Ш 1■>■■■ Ш ''.ФЛ-

•?; ,>• -

Трагедија у 3 чина

ФРАГМЕНТИ Не заборавите, децо моја, да ја нисам само отац; ја сам и влздар. МАРА (болно) Осетих то, оче мој. Опро.сти што не могу без бола дз се повинујем твојој жељи. Срце ме боли пред самодрицањем. ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ Наше срце није обично срце, чедо моје. Ми немамо прзвз на лични живот. Ми нисмр обични

стра^их завојевача, да би одр- људц. Бог нзм је дао дз упрзв-

** *""* 'Тш

$ ■ /

■

Гетеов пик последњих година Када ?е у Немачквј Рввери о »Гетеавом добу«, мисли се на ено*у окв године 1600, У исто време живели еу ЦЈилер, Кант, Бетовен »- ако наведемо само најзначајнија имена тога плодног раздобља немачке духовне ивторије, Ни)едан од н>их није био »најзначајнији«, и еам Гете, када би се у његовом приеуетву препирало, да ли је он или Шилер већи пееник, рекар би: будимо задовољни, када имамо два типа ове врсте. Па ипак сам Гете је бир тај, који је о»ем раз т добљу дао своје име. Огромна садржин* Гетеоврг песничког дела, сјај његовог језика, дубина његови* мисли не би биле довељне, да од Гетеа створе средиште целокупног духовнег жи. вота његовог, доба. Кантове мисли можда задц-

ру дубље, Хелдерлинови етихови милозвучниЈв ласкају у *у, драматика Шилерових прзоришних квмада недвцтижна је. Оно што је веђ тада оевајалв људе, као и данас, готово једно и пр столеке доцније, и то са ј"едном елементарном јачинРМ. тв ]е свестрано обухватајућа, јединетвена Гетерва личнрст, која чини његов живот уметничким делом, Гете је гледао на свет У малом, кар научиик. док је његов поглед истовремено допирар до небесног сврда. Физичка појава једног ввакврг човека, морала се најтешња подударати са н»еговом душевном супстанцом. У иеколико стотИ" на слика, по природи рађеним, овековечили су нам спољну појаву Гетеа. Поред тога у небројеним писменим сведочанствима, сачуван је утисак, ко|и је Гете оставио, на сеоје посетиоце и посматраче, који су из свих земаља долазилц у његов дрм у Вајмару. Готово сви рни , рчарани су савртенршћу н>егрва појаве, и хармрнијрм његрврг унутрашњег и спвљашњаг бића. У писмима његевих пријатеља и посетилаца, наилазимо на сведочанства; »Он је најсавршеније биће које сам упознала, и по својој спољашњости« (Јохана Шопенхауер, 1806). »Он је рођени краљ света« (Граф Бодусин, 1609). »Он изгледа као краљ и кар втац, краљевоки И очински«, писао је песнин Франц Грилпарцер. после једне посете код Гетеа. То је било доба, када се евет одушевљавао класиком, и када је античка уметност била иекључиво мерило свих савршенстева. Бакрорезн и цртежи пренвсили су ликове грчких богвва У садашњицу. Гетеов лик приближио се претстави савршене лепоте, који је упоређиван са »Олимписким Јупитером« и »Зевсом«. О његовом незаборави^рм лику Аполона, »физирномији херрја«, говорили еу тада његови обожаваоци, »Кав евод храма уздиже се његрво челв«, пиеав јв немачци еликар Анзелм Фојербах (1820). Осамдесет три године Гетеовог живота (1749 —1832) обуквата три временска раздобља. Н»»« грва младост приладвла је добу рококоа» се евојим китљастим детаљима, епола везано фор* (Наставак на 10~тој страни! .