Српски народ

Р Јапуар 1344

СРПСКИ НАРОД

Страна 3

ДУХОБНИ ТЕМЕЉИ СВЕТОСАВСКЕ СРБИЗЕ

Само се из привидне емрти вескрсава. Распеће на Голготи још ме значи смрт, праву м коначну. Доказ нам је Христов пример, Српски народ је често пута пропадао, али није никад пропао. Он се и сад, као после сваког тренутног распећа, опет поново враћа животу. Његова мученичка прошлост испуњена је сва Голготама. Али после сваке Голготе, уместо смрти, настојао је нови живот у коме је народна душа, очишћена од греха, зрачила још светлије. Она је нагонски још јаче стремила обнављању државе као највишег спољашњег симбола народне заједнице. Судбински ход српског голготског успона не могу нам сбјаснити историчари и социолози — опијени таштином свога знања и сво јих »научних« метода — никаквим геограсрским , економским или макаквим материјалним чињеницама. Он би био необјашњив, кад нв бисмо знали за све оне невидљиве и једино непроменљиве снаге сопске чудотворне виталности, ко!е су увек, после свакв нове Голготе, пристизале из дубоко скривених рубина самосвојног народног би^а. У духовном јединству и непоиолебљивости сопске верске, дру ттвене и националне мисли, дежи извор оне државотворне мо^и ко]а је одржавала и спасавала Сопство у оредњем веку као и доцни : е. На том првобитном извору Србин је за сва времена одредио свој однос према Богу ш људима, полажу1чи у темеље свога народног бића: светосавску народну веру, патријархално схвагање живота и поштовања предака, човештво и јунаштво однеговано у породичном задружном оквиру и опевано на народном језику заједничким уметничким генијем самог народа. На тим темељима ]к још од старина изграђена српска државна заједница. национално искристалисана у древним српским жупама и племенима, политички коначно уобличена у средњевековним ерпсшм државама, а нарочито у др1кави славни* Немањи^а« Срлска Голгота је отпочела од лрзога дана српског досељења у овв ееверо-западие крајеве старе Византије, на вечном раскршку мзмеђу Истока и Запада. Са нај»е^им напорима Срби су подизалм и одржавали евојв државне зграде. У току векова оне су зида«в м рушене, али духовни темељм српскв народнв заједнице остајали су нетакнути. Њих ни ®рем® ни догађаји нису могли начеги. Зато св српски народ и могао до данас одржати. Бранити тж темеље с очајјничким самопрегором и без предахв — у садашњости и будућности, онако као м у прошлости — такав је од памтивека био м такав мора увек бити ВРХОВНИ ЗАКОН у животу српског народа. »Трпи, душо, Бога р!»цид. У то} народној изреци је највиши морални императив који се нагонскм иа.меће српском народу кад •год су потребни надчовечански напори воље ради спаса Србије. Трпети, живе^и стално у опасностима, и не роптати, — то не значи седети скрштених руку и пасивно ишчекивати догаћаје, то ие знлчи мирити се са злом јео [е тобож таква Бож : а воља; то значи бранити храбро и отвоо°но духовне вредности, то значи борити се до смрти за победу добра, и ни у једном тренутку не еумњати у активну помов Божју, пошто су за то сви услози испуњени. Другим речима, то значи: Имај поверења V Бога и стрпљек>а у себи, и Бог те неће напустити. Данас можда више него икад, српски народ је сзестан тога најстаријег закона који упрарља његовом судбином а његов живот претвара у мит.^Он га религиозно поштује и на тај начин сЈе по■сорзва Божјој вољч Догод Срби буду тако радИли, Бог ^е им помзгати. Није на памет речено до Бог чува Србију. Дубок верско-национални смисао те историске истине везан је за дно на-

родне душе онако као што |е м њен етички корен у народном веровању дубоко усађен. Њу је светосавско православље освештало а српска Историја већ неколико пута потврдила. Да ли су нашим ученим скаптицима и надри-филозофима потребни, после свега тога, још и какви »научнији« докази? Њих им не^е пружити ни позитивизам Огиста Конта, ни еволуционизам Херберта Спенсера, ни историски материјолизам Кгрла Маркса. Српском народу није ни потребна таква »наука«; њему је стало до врховног моралног закона који управља његовим животом.

Као што је у реалној политици народни инстинкт извор политичке мудрости, тако је и у народној етици национални мит филозофска ризница скривеног блага народне душе.

Написао: Др М. СПАЛАЈНОВИЋ министар у пензији

сао од ужаса. сагледавши крваве ране Црне Горе и голготска страдања њеног униженог, опљачканог и распетог становништва. Ни мрачни кршеви нису могли сакрити страшну слику Титових сатанских недела почињених за рачун безбожничкв бољшевичке Москве и бездушног мамонског Лондона. Немачком војнику постала је Црна Гора још ближа усред њена сетне усамљености где- се, у гробној тишини, ни јауци нису више разлегали. Његово се срце испунило тугом пред неизмерним болом те у црно завијене земље где су, од људске свирепости, и гусле умукнуле. Са распламтелим гневом у грудима немачки се кр-

се деле на братства и колене. Задруга је породична заједница, а племе је још нешто више: оно је ратничка заједница у ксјо) се за старешину бира најхрабрији, У задрузи се етарешина одређује по старо <Јти или према памети, а у племенима према јунаштву. И тај племенски облик друштвеног живрта тамо где се још од старина у Црној Гори задржао не може се приписати случају. Он открива психолошко порекло државотворног нагона органски урођеног Црногорцима уопште. * ♦ ♦ У чему је значај Црне Горе за Српство? Црна Гора }е мала али драгоцена и мора се Српству сачувати. Она је драгоцена вредност у моралном и духовном смислу, не само за Србе него и за друге европске народе. У срцу Европе, она је, као у некој великој ру-

Још прв Косова српски народ }е изградио своју националну кул туру и створио своју државу. То стварање није извршила нека несвесна људска маса којом управља психологија гомила, него једна органски одређена и уобличена заједница код ко;е се, у току њеног животног развоја на основу властитих закона, образовала свест о еамосвојном народном би ћу као и о материјалним и духовним тежњама народне целине споља уоквиренв држгзним облициме, Две временске метасћоре и два просторна облика Зета и Рашка : Србија и Црна Гора — симболи су једне увек исте и вечне српске осовине. Као некад Рашка и Зета, после погибије на Косову, тако и сад Србија и Црна Гооа, после државног слома, проваљују у суђеном часу врата смрти и предњаче Српству на праисториском путу голготског успона. На Цетињу као и у Бео г раду распламтелз се буктиња нациокалне свести и оц;екнуо је муижи глас о одлучној заједници Србије и Црне Гора у одбрани смртно угроженог Српства. У том судбоноском часу, Црна Гора је као и Србија, подигла очи небу и, са врха своје калварије, произнела своју топлу молитву за спасењ«? Српства... Нема тога који се нија стре-

сташ, од стене до стене, пробијао кроз врлети, прогањајући крвожедне нечастиве звери у људском облику.„ Далеко у долини чује се жубор Таре. Разбијени чопори крволочних комуниста беже у том правцу. Црна Гора +»е одахнути. Куцнуо је судбински час, пун значаја за будућност српског народа, — час спасења Цр'не Горе и ззвршетка њене Голготе. Са захвалношћу црна брда поздрављају немачког победника... Црна Гора је одувек била колевка српске државне мисли. Пре осам векова у њој се родио крај реке Бистрице — у данашњој Подгорици — Стеван Немања, оснивач прве ерпске државе и отац најстарије народне династи;е. Црногорски горштаци су без престанка били и увек остали највернији и на;храбрији чувари српских расних врлина. Док су у току времена други српски крајеви губили независност и пропадали, Црна Гора није никад престајала да буде гнездо српскв слободе. Црногорац је остао веран м прастарој социјалној установи српског живота, породмчној задрузи, па чак и у пространијем облику него у другим крајевима Српства, у облику племена која

СВЕТИ САВА (Цртеж: Н. Бешевић)

дарској области, оно мало поље из кога се ваде дијаманти. Црна Гора нам |е у живим обоасцима показала шта је виши чогек или — према Ничеозом Љантастичном изразу — »надчовек«, то јест, шта је прави човек или —• као што га Карла : л назива — »херој«. 1'она Гооа нам |а дала пуно светлих и с?=пшених примера таквог чозека. Да поменемо само из мовм ! 'аг вт^мена во : воду Марка М"ља':оза и њ°-ове »примере чојства и ! у1>--"1!--->«, а из најнови;ег — гечерала Рлажа Ђ^канови^а, Рч ! а Ст>ччш'«^а, Коста Попови^а, Ђорђа Лзши^а, Павла Ђуришића, и толике доуге ионогорске јунаке — мученике ко ! и су одлучно устали у о.п,бпану сопског народа и народних светиња... И овога пута се потврдило да се Његош могао само у Џоној Гоои родити, да се »Горски Вијенац« могао само на Ловћену испезати. Може ли се замислити Српство без Ионе Горе, а српска поезија без »Горског Вијенца«! Песничко осе^ање је код Црногораца развијеније него код осталих делова српског народа. Врхунац песничке генијалности је достигнут у Његошевом »Горском Вијенцу«. У Његошевој замисли постоји један највиши образац српског човека. Насликати основ-

не потезе његовог духовног лика, то је главни предмет Његошевог уметничког дела. Племенитост и витештво јееу одлике таквог вишег људског типа. Херој је по својој природи заштитник слабих и нејаких. Он је увек готов да стави своју надмоћност у службу. правде и човечности, па ма и по цену живота. Управо, само такав живот за њега има смисла. Нигде као у Црној Гори српски народ није у толикој мери остварио такву људску синтезу. Етос је и мерило и садржина њена. Без етоса надчовек |е чудовиште, а херој обична »бештија«, Прави човек и јунак — утеловља. ње потпуне човечности — најудаљени!и је од животиње а најближи Богу. Људски живот је ве^ином кратак за успо« до те приближне средине изнад које св човек не може више уздизати. Живот је #ешка и непрекидна бооба, а у животу човека-јунака нејтежа је бооба са самим собом. Зато такав човек и јеств херој. У дну срца сваког хероја 6укти вазда племенити пламен љубави и самилости. Без љубави вема истинског човештва; без хришћанства нема правог јунаштва. У томе је највиша филозофија Његошева. Зидати своју срећу на несре^м других не само што није — ни по Ничеу, ни по Карлајлу — надчовечанеки ни херојски, него јв у највећој мери доказ нечовештва и нејунаштва. Где тога има, ту културе нема. Правило }е једно за народе као и за поједине људе. Само »чојство ч Јунаштво«, а не богатство и политичко коцкарство, -г- само храброст и племенита дела уливају Црногорцима дивљење и поштовање. У очима Црногораца право људеко би^е не претставља човек од костију и меса, него човек од чаети и морала. У 1Јоно} Гори жене су као и људи. Оне су пуна неисплаканих суза, јер никад не плачу. Онв или наричу или запевају. • • Његошев стваралачки генијв напајао се на оном истом праизвору у коме је од искони превирала духовност српског народног би&а, тајанствена као понор, неисцрпна као »бездна« у песниковој »Лучи Микрокозма«. У Његошевом »Горском Вијенцуа стихијски се слила величанетевна горостасност песничког- генија Цонв Горе са језивом етравичнош^у ерпске народне душе, и из надземаљског чара то'га божанственог спева заблистала је царска златом и драгим камењем опеоважена — вечна круна ерпске епска поезије. Праунук Његошев, Коаљ Алексзндар, имао }е скупоцену библиотеку у којој је било веома ретких издања, дарОчито из француске књижевности почев од седамнаестог века па до најновијих времена. Изме^у осталих реткости, Краљ је имао и Један део »Горског Ви;енца« у Његошевом рукопису у изванредно лепом повезу од цовене коже. Показу}уми ту неоцењиву српску реликвију, Краљ ме је упитао шта, мислим о њеној вреднрсти. — У новцу или са гледишта на г ционалног? — Не, не... Какав новац! речв Краљ. — Онда ^у вам без и најмањег оклевања казати шта мислимСрпски народ може живети без Југославије, али не може без »Горског Вијенца«. И онда кад ње нестане, Његош &е остати вечно са Србима. Краљ Алекеаидар је знао мојв мишљење о Југославији, окаквоЗ каква нам је на конференцији у Паризу, нарочито од страм« Е ји глеза, била наметнута, — Имате праао«.