Српски народ

I фебруар

СРПСКИ НАРОД

Стцтна 3

Српска слога У бившој држави ми смо се Срби били олрекли свога имена, својих славом овенчаних застава, док смо своје светитеље прослављали стидљиво, Својим одрицањима ми смо хтели да сачувамо државу, у чије су темеље биле узидане кости најбољих српских синова. Овим одрицањима ми смо само себи нашкодили. Били смо сметнули с ума да одрицање од светиња никада не остаје некажњено. Зато је код нас Срба била настала духовна пометња, која нам је донела разједињеност и анемичност, какве наша историја није забележила. Устао је био син на оца и отац на си на» док је процес однарођивања био захватио и школу, и науку, уметност, и јавни живот.

МИСИЈА ЦРНЕ ГОРЕ МЕЂУ СРБИМА

Требала је да дође данашња несрећа, па да се нгма Србима отворе очи, да сагледамо бездан у који смо срљали. Опомена Провиђења дошла је још у прави час. Има знакова да смо ту опомену како ваља схватили, или бар већина од нас. То се најбоље види по томе што смо старе српске с^етиње опет пригрлили, тако да се у Србији давно није тако србовало као данас. Ко је посетио овогодишњу прославу Св. Саве у нашим школама могао се и сам у то уверити. Иако је прослава услед ратних прилика у већини случајева обављена врло скромно, ипак је свуда владао бодри дух оптимизма и љубави. Осетило се да данас влада склад између дома и школе, ученика и наставника. Нестало је друштвених и класних разлика. Тако су у једној београдској основној школи сви ђачки родитељи скупа примили на себе улогу славског домаћина. У Мушкој учитељској школи пак, домаћин је био један сељак из околине Београда, који има два сина ученика. У својим говорима наставници су говорили топло и искрено. Осетило се да њихове речи иду од срца к срцу. Зато су их и ученици и родитељи тако срдачно поздравили. И декламовало се и певало са одушевљењем. Ђачки хорови одговарали су приликом црквеног обреда. Никакво чудо што је много око од радости засузило. Стара српска слога поново нам се враћа. И дао би Бог да њу остваримо на свим поДРУчјима нашег народног живота и да нас она никада више не напушта. У свести свакога од нас мора бити вечито будна мисао да нам без ње нема живота.

Црна гора је најсветлији алемкамен Српства. Тај драгоцени камен мора бити спасен и сачуван српском народу. Србија ће и материјално и морално свим средствима прићи у помоћ својој најмилијој сестри. Као мати Србија зна за своје дужиости; као сестра она зна и за захвалност. У општој повесници човечанства, чојство и јунаштво Црногораца може се поредити са легендар ним самопрегором старих Шпар танаца. Дуг Српства према Црној гори још је ве^и у духовном погледу. Од творачког генија Његошезог сви сад живимо. Тај свеопшти српски геније је опевао не само епску стравичност Србиновог живота него и осећаје српске правичности. »Покољења дјела суде; што је чије, дају свјема.« 5иит сш^ие — сваком своје каже једна стара изрека из римскога права. Објективно судећи, ми морамо признати Црној Гори њен лавовски допринос општем српском националном и духовном кзпиталу. И ми ^емо овде указати на оно што Црногорцима, и само њима, припада међу Србима. ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

Црна гора је сачувалл морал ну чистину и расне особине српског рода, окакве какве су биле још пре Немањића. Душа црногораца не одређује се материјалним интересима. Њу покрећу највише побуде: моралне и националне. У њихов лични и национални понос не сме се дирати. Питања части и идеали правде и слободе играју главну улогу у току њиховог свакодневног као и општег народног живота. Њихов национални идеализам био је испуњен српском традиционалном заветном мисли: осветити Косово — повратити независност и обновити сјај и величину старе српске царевине. Због тога је дух њиховог пожртвовања и самопрегора неограничен, и иде, као што нам цео ток историје потврђује, до исцрпљења це лог народа. Црногорске народне масе увек су се мириле са суровим одлукама неумољивог удеса и подносиле су са упорним стрпљењем све тешкоћа и страдања ради остварења националног и социјалног идеала. Зар Црка гора, у садашњој борби са непријатељима српског народа, а понЗособ са комунизмом, нкје изгубила једну пзтину свога мушког станоЕништва. Црногозди су, можда | ше него остали Срби, увек им.:ли осетни;е и дубље претставе о најглавнијим до^ађајима из српске истори;е, 0 српској прошлости и народној судбини. И увек су били готови на све жртве. То њихозо родољубље ни;е се учило из књи га и новина, као код нас у Шумадији по школама. И неписмени људи у Црној Гори зчају и наводе стихове Његоша о људско; судбини и циљу живота, као што је опет и за тог на|ве^-°г сопског песника, који је био црногорски владика и владалац, народна душа била глзвно и неисцрпно врело на;вмших истина и нзјдубљих мисли. Народна душа, српска свест и национална мисао пре.т^њима су прелазиле у наслеђе свих поколења и постале општи судбински нагон целог народа. Свзки Цоногорац инстимктивно осе!*,а шта му је дужност кад искрсну кчкви дога^аји од општег народног зкача'а, као некадашњи ратови' против Турзка или садашња борб; против бадољовских пајаца и ко^ мунистичких крволока, сада-шње хрвзње са италијанским макијавелизмом и сов;етским бољшевизмом. Сваки прави Црногорац сматра Тита и његове бандите, Мошу Пијаде и јеврејско-италијанске уљезе, за »никогови^е« и презире их. У свима таквим тренуцима жене Се држе као и људи. Предања о Косову и о српској, Немањићској држави позната су чак и женама и деци у Црној гори. Религија Црногор>аца је свето-

један Марко Миљанов и један Бајо Станишић н»ихова су највернија слика — знају само за један страх кад је у питању дужност према себи и народу: то је страх од срамоте, страх да се лични образ не окаља, да се заједничка част не упрља, ако се учини ма и најмањв издајство према себи и народу. Душа сваког правог Црногорца сва уздрхта при помис/.и на проклетство које од Косова прати све отпаднике од народа и вере продедовске. Потлачену бра ■ћу треба бранити и ослобођавати непрекидним пожртвовањем и јунаштвом. Политичка лукавства компромиси — добри за Дубров чане — не приличе поноситим бр ђанима Црне горе. Црногорац прима помоћ своје једноверне бра^е као и својих других при јатеља, али за слободу своју ( своје браће он не допушта да му је странци извојују и пруже као милостињу. Народна песма га је научила да »надз нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке«. У одсудним тренуцима народне судбине за Црногорца постоји само једно правило, један императив: »да гинемо и крв про ливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу.« Српске народне песме, спеване у Црној гори и Херцеговини, про дирале су чак и у области које нису припадале средњевековним српским државама, нарочито песме о Краљеви^у Марку, које су се шириле и међу Хрватима и Бугарима. * Без Црне горе душа би Српства била непотпуна. Само се из националног генија Црне горе могао родити исполински рапсод српски — Његош, Само се на Лов^ену могао оплести Горски Вијекац. И данас, после сто година, царобнице виле са Ловћена и Дурмитора плету нове венце из свежега горског цве&а да!

њима украсе светла и паметна чела младих Обилића са Авале. За узор им служи песник над песницима. Он је, пре сто година, наткрилио и најсмелије вилинске полете да изнад жубора свеколике васионе оплете цгрствени венац и њиме окити златну урну Хероја из Тополе. Само један век раздваја тадашњу Србадију од данашње српске омладине, али садржином тај век надмаша обим од неколико векова.

У историском српском простору, између Авалског виса _и Орлозског крша, после окончане епопеје и трагедије Српства у току тога једког века, најмла.-ђм крвни и духовни потомци Кара^орђа и Његоша — српски добровољци — полажу сад основни камен у теМеље ускрсле српске државе, и као некад за легендарног српског Вожда тако би и сад за неустрашног српског До I бровољца Његош рбкао:

»Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруци; из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској ду.ши. Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди; од витештва одвикнута у њим' лафска срца буди!«

Сви погледи, сва стремљења младог српСког добровољца управљају се сад Лов^ену, после агаријанског оргијања хрватскобољшевичког бандита Тита по класичној Херцег-Босни и светитељско-херојској Црној Гори. Том крвожеднолл истребљењу Срба српски добровољац би-Це судија. Авала ^е осветити Лов^ен и Дурмитор — планину. Спасти српско племе, одбранити српско име, то је грозничава жудња којом трепти срце свесне српске омладине. Узлетети до највиших српских висина, слити своју младу душу са бесмртним духом двојиие највећих расних генија — којих прах почива у Опленачкој костурници и на Ловћенским врлетима — то је свети завет српске омладине. На свом крсту српски добровољци носе и свој завет. Он је сав у знаку Косовски* осветника.

сти — од праисконз су јунаци ■— ■ мученици. Така.в је био и потомак Карађорђа и Његоша, у подједнакој мери Шумадинац и Црногорац, — Краљ Александар. Он није марио за наше жалосне и кукавне политикане ни њихове партиске »кључеве« којима су се служили за своје бедне комбинације приликом скупштинских избора или дељења министарских портфеља. И кад му је једног дана неко из неке депутације говорио о запостављању Црне Горе и поменуо да у влади у Београду нема ни једног Црногорца, Краљ је љутито одговорио: — А шта сам ја?

Ко су прави хероји? Ако до краја останемо логично доследни Карлајловој тези »О Херојима«, прави херој је јунакмученик. Црногорски горштаци ти победиоци живота и смрти, ти челници српске народне самосве-

Србиие! Кдд будеш прелетао Шумадију, бзци .поглед на вис крај Тополе. Ту, у вечном миру опленачке лавре. лежи под надгробном плочом скромни -Кивот Краља Александра и у њему почива измешани прах Карађорђа и Његоша. Прекрсти се и захвали Свевишњему што је та два српска света праха за ввчна времена ту саставио, Др, М. Спалајкови*!

Свети Сава као поборник рада

Свети Сава је углавном уевк риш^ење зајадници. Како је сам једног меденог новцз или во-Ка... пред нзшим очима само као ду- радио, тако је исто тражио и од ^ека падне под епитимију (казну лице, светитељски сјај, над своје братије за коју се плашио греха) :ки у својим поступцима и Да не постане паразитском кастом у младој држави којој је Ако би ко од братијв његове требало стваралаца. па макар би- када изостао од молитве то није

ховко земаљски у својим поступцима и ре-чима. Превиђа се често да је он био и човек најобични;е реалности. Није мистички гледао непрестано у небеске сводове, несвестан земље ко;а га је дала и на којој је најзад он имго да изврши невиђену мисију. Зато ;е волео рад, прави, свакодневни часни рзд, а уст^чао протиа нерада, лености. Био ;е олич^ње пр-.ктичне организатооске способ"ости. Празна, мехзн^чка молитва у цркви ни;е му била довсљна, јео је знао »да се човек, квко је писао, правда делима, а ие само вером.« У свим СБОјкм делмма он уста;е против нерзда, а нарочито у Каре;ском типику у коме грлли и прети, говбрећи: »...а ленивима и непотребнима после телесног мира вечна мука... Кпепко станите против лености, одбацивши сваку гордост, сувишак злобе... Будите творци речи, а нв семо читаоци...« Док је живео у Хиландару и сам је радио, као старешина, са својим братственицима на манастирском имању. Окопавао је ви I нограде и маслињаке, а после ;е | писао: »И лен и малаксао, вра' тивши се својим ћелијама, одмах ћеш утонути у безбрижан свн и, изгледаћеш скоро цео дан празан и без икакв-их користи у свему...« Рад је за Светог Саву најлепшз молитва, супротно оном гледишту ко;е смзтрз да је повлачење у манастир само избегавање световних напора за насушни хлеб. Зато је свети Сава: радио и руком и телом. Његов морални успон ишао је кроз свестрако жртвовање ближњима, кроз ко-

ли и у црној ризи. »Не приличи

добро, али нека се не глаши.

савско православље или — »вера| Обилића«. Прави Црногорци —

вам, говорио им је, да имате служитаље«, а онај »који стиче В Ј©Р, каже, чиста исповест надонеко имање, па и до величине пуни-Ке вам овај недостатак и испуниће праведно молитву, само нека нема лености ни недостатака, тога се бојте, на то пазите!« Он, који је презрео дворску раскош, плашио се да је, бар у маломе не нађе тамо где је требзло да се човек пере од таштиие жудећи за земаљским добрима, »јер, подвлачи, нисмо свет оставили ради одмора и раскоши.« Као што је устајао против стицања имовине за време живота у мнаастиру, тако исто је осуђивао и немарност, несавесност, све оно што доводи до упропашћивања заједничке имовине. Али оно, против чега је највише и најоштрије устајао, био је нерад, било је ленствовање, избггавање најбитнијих људских обавеза. »Јер, потсећа овај најсрпскији светитељ, нико ленив ни је поставио победу, нити је ко год, спавајући и сањају^и, победио свога ратног непријатеља. Оних су победни венци и трофеји, који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби...« А ове велике своје речи посведочавао је још већим личлим примером. Веселин ФилиповИ» СВЕТИ САВА ПРВИ СРПСКИ ПРОСВЕТИТЕЉ