Српски народ

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

Моменат у коме живимо намеће нама додровољцима изузетне дужности и појачану обазривост. Стихија рата није још рекла своју последњу реч: борбе на свим фронтовима улазе у једну фазу, која ако није одлучујућа, јесте веома важна за последњу, главну, одлуку. У овој стварности борбе и неспокојства наш народ ,/е још увек на оштрици опасности истављен непосредном налету разних утицаја и пропаганди, које не мисле о нама и о нашим животним интересима, него О СЕБИ И О СВОЈИМ КОРИСТИМА. О душу, снагу и подршку нашег народа отимљу се још увек многи, који нам не желе добра. Ово је ОСНОВНО што треба знати при одређивању свога става. Сваки наш човек ма где се он налазио и ма какву дужност он вршио треба да о овоме мисли и да се према томе управља. Јер се ради о народном опстанку, о утемељивању бу' дућности за векове унапред, о стварном повраћају онога што је наше, о биолошком очувању народа и његове живе снаге за утакмицу која претстоји. Цео народ је позван, да иде овим путем, путем на коме се сабира, а не растура и узалудно троши снага. Позван је на разбистравање схватања, просветлетве видика, на један колективни творачки напор, који треба да засени све оно страшно, црно и језиво што још увек кочи нашу стварност. Основна идеја нашег колективног живота треба да буде идеја концентрисања и повезивања свих здравих снага народа, свих оних који осећају нацију, њене тешке проблеме данас и огром не напоре који је очекују сутра ако преживи све оно што је данас угрожава. Ко то не осећа он није консгруктиван, није народан, није наш ни по духу, ни по идеји. Како осетити и разобличити те људе? По њиховом ставу, по њиховом животу и раду. „По плодовима се дрво познаје". То је најбоља и најсигурнија провера разобличења оних, који вемове разних маски носе на себи и праве се националним у исто време када растачу живе основе народне отпорности. Ко данас „прави политику" у овом или оном облику није ни пријатељ, ни слуга народа; КО СКУПЉА ОКО СЕБЕ СТАРЕ ПАРТИСКЕ ЉУДЕ ЧИЈЕ ЈЕ СВЕ СЛУЖЕЊЕ НАРОДУ БИЛО У ЗАВАЂАЊУ И РАЗЈЕДИЊЕЊУ НАРОДА НИЈЕ НИ ПРИЈАТЕЉ, НИ СЛУГА НАРОДА; он му је тешко преступни непријатељ у овим великим историским данима, који траже нове људе и нова прегнућа; ко упражњава сатанско дело интриге показује да не осећа ни бриге, ни жеље на-

они и ми

рода: народ вапи за сједињењем, измирењем и слогом; ко се богати, ко прави масне и уносне послове, ко живи у бесу и раскоши, у време када се многи не заштићени и не обезбеђени пате, доказује да је свако људско осећање у њему потамчело и увело; ко удара на народ тешке дажбине и намете, ко му односи и црно испод нокта за одржање узалудног и бадавачиског живота погоршава му и онако тежак и чемеран положај. Ко презире и избегава рад заклања јући се иза шупљих и глупих политичких изговора тај само посведочр.ва, да је гнутарње отишао од народа и да му је постао туђ. Добровољци ће раде ни- 1

шта од свега овога. Од првих дана своје тешке и одговорне службе они отрежњавају, служе, спасавају, мире завађене, просветљују оне који су у заблудама. Повраћају веру, дух и моралну снагу, јер разумеју захтеве и смисао овога времена и овог ужасног рата, који нас је погодио у сржи националног бића. Они су сила која изнутра спаја, уноси принцип реда и добру вољу у душе и срца оних, који су осенчени отровом мржње и злобе. Добровољци знају шта је данас једино на потребу ОЧУВАЊЕ НАРОДА И УПОТПУЊЕЊЕ И ОЈАЧАЊЕ ЊЕГОВЕ СНАГЕ ЗА ДУЖНОСТИ, КОЈЕ ГА ОЧЕКУЈУ СУТРА. Ако овај

»т$ I - ^ Јм ш " I

—

Добровошци по повратку са богослужења (Фото: Београдска фотоагенција)

СТАРИ ПОЛИТНКАНН Н НОВО ДОБА

При.лике у нашој земљи и те-' шкоће данашњице неодложно налажу да се из основа мора све мењати, да је настало заиста ново врема, да се народном животу заиста морају поставити нови темел.и, да се народној држави морају подићи нови дворови. Тешко ономе 'који то дубоко и озбиљно не схвати и који то у своме убеђењу нема, а трси се и прси да нешто учини. Међутим, још увек насрКу очи стари, да постану нови. Вук длаку мења, али ћуд никако. Они наваљују да уђу у обнову земље, а не разумеју ни време, ни основне законе отаубине који траже измене, ни начине и средства како да се васпостави то ново. Ипак они стално нешто баратају у разним правцима, тек да изгледа да нешто раде, али им ништа никако не иде од руке, по песми, да се једни за зелен бор хватв м

народ успе да опстане онда је будућност његова. Ако добровољци до краја, који се још не сагледа, издрже, онда ће бити осигуран напредак НОВОГА и спроведена смена без које нема ни истинског препорода, ни обнове. Силом прилика са сцене ће морати сићи сви они, које смо овде навели. Кроз борбу која нам претсто.ји афирмираће се само најодлучнији и најбољи. Добровољци су жртвом показали, да презиру опасности и да органски припадају новом свету који долази. Они су његови заточнипи и његова ^астава. Они други су остаци времена које изчезава. Др Р. БАНОВИЋ

он би се зелен осушио. Јер су им срце и душа празни, јер немају никаква убеђења, јер не верују ниушта, љубе само себе и своју корист. Време ј@ крајње и поеледње да се они који су њушсали сваку политичку комбинациЈу последњих двадесет и неколико година и који су у свакој тој комбинацији оставили трагове, да су тамо бнлн само себе м евојих пријатеља ради, одлуче из јавног живота. Ново доба, нов поредак, нов национални живот могу стварати само људи који верују и идеолошки у нова убеђења, који знају шта хоће и чему теже у интересу националне целине и државне заједнице, који познају путеве и начина да се то постигне, који су новој вери својој кадри жртвовати и живот свој. Др. Ст. 3. И,

Ж Свмо кукввички народ ие сме иетиии у очи да погпеда! Само наред који на сме иетииу дз види, зазлачи као но| главу у песвч, бежи у царетво лажи и жишн у овоме. Разуме ее, да се таиав наред стално еукобљава еа етварвим ж.ивотом. Јер не гледа етвари какве Јесу, већ живи у еамообмани да су ствари око њега онакве кзкве би он желео да су. Н>ега евакога часа стварни живот изненађује, запрепвш&ује, вређа, ужзсрва, ештећује, — јер га он није хтео видети таквим какав Је, већ онаквмм какав Је желео да Јесте. Знвм, да Је таиав народ упућеи на пут еве|е неере&е, слема па можда и емрти, ж За оздрављење од тешких невоља мора да заетруЈи у свима правцима народнег живата едушевљењв и вера, осеђање народне заЈеднице н дужности према њој, мерају да завладају закони разума, правде, пожртвовања. Нико се на може и не сме поставити изнад овога. А људи кеји руководе животом нареда српског морају бити безуелевно прсдани поетављеним циљезима, одаии народним тежњама, до крајности еамопожртговаки, нееаломљиво издржљиви и карактерни. Они морају имати јасаи поглед на дужности коЈе су им поверене и чврсту вољу да сломе и савладају све тешкоће. ж

Истина и њен пут НИЈЕ ДОВОЉНО ДА СЕ ЈЕДНА ИСТИНА ОБЈАВИ ПА ДА ЈЕ ЉУДСКИ РАЗУМ ПРИМИ. Изгледа да се сам људски разум ту последњи пита. Изгледа као да се НЕШТО ПРИМА КАО ИСТИНА ИЗВАН РАЗУМА. што кажу У СРЦУ, а после тек кад смо се одлучили да нешто за истину примимо разум наш прибира п дајс и сам разлоге којим правда ту нашу одлуку. А ово ме је давно и навело да разум назовем рђавим адвокатом који на одлуку да се парница води донету изван њега даје накнадно доказе и разлоге како би то оправдао. Отуда је давно примећено да према објављеној истини људи заузимају тројаки став: једни је примају, други су према њо ј равнодушни, а трећи се боре против ње. Који ће пак бити случа ј то не зависи од разума већ од срца (пошто не знамо како тачно треба назвати то „надлежно место") човечијег. Један ће се одлучити за истину, ако је „чиста срца", други ће бити равнодушан, ако би пријем истине захтевао од њега жртве које он, према стању свог срца није. у стању поднети, а сама истина ни иначе нема привлачности за њега, — трећи ће се борити против ње, ако би пријем истине захтевао болну промену његовог живота и сама га објављена истина међутим себи притачи. Отуда објављивање и доказивање истине не може се посматрати само с гледишта људског разума, већ целог људског бића које у примању или одбијању учествује и својим психолошким моћима а не само разумом. Отуда у нарочита времена, као данас, разбукталих страсти и појединачних и колективних, ДА ЛИ ЈЕ НЕШТО ИСТИНА НЕ МОЖЕ СЕ СУДИТИ ПРЕМА ТОМЕ ОД КОЛИКО ЈЕ ЉУДИ НЕШТО ЗА ИСТИНУ ПРИМЉЕНО, ВЕЋ ПО РАЗУМУ С ЈЕДНЕ И НАРОЧИТО ИСКУСТВУ МНОГИХ поКОЛЕЊА С ДРУГЕ СТРАНЕ. АЛИ ГЛАВНО ЈЕ ДА ИМА ИСТИНУ КО ДА НОСИ, КО ЗА ЊУ ДА СЕ БОРИ, КО ЗА ЊУ ДА СЕ ЖРТВУЈЕ. СПОР ЈЕ ЧЕСТО ЊЕН ПУТ. АЛИ ОНА ПОБЕЂУЈЕ НА КРАЈУ. Д. В. Љ.