Српски народ

1 фебруар

СРПСКИ НАРОД

Страна 7

Осећање у позоришном

Несумњиво да осећање има изузетну важносг у уметничком стварању уопште. Али у раду уметника на сцени то осећање свакако да претставља крупну одлику његове уметничке вредности. Не деле, свакако, сви глумии ово гледиште, и међу њима многи верују да се и другим путевима долази до уметничког утиска код гледалапа. Да ли се мора преживљавати улога, да ли је осећање у вајању једног лика неопходно, да ли је ловољно ослонити се на редитеља и слепо се држати његових упута у свим појединостима, или чак пасти у крајност и постати аутомат у његовим рукама, и само спољним сретствима тежити ка психолошкој карактеристици једне личности, то су питања која су више пута постављана кад се говорило о начину рада глумца и његовој студији комада и улоге. Многи глумци верују само у такозвано „глумачко позориште", у коме сам глумац спрема своју улогу без обзира на целину утиска који проистиче из дела и скупни ефекат осталих улога. Њихово читање комада је „механичко" док не дођу до улоге, коју ће сами спремати, и та личност затим потпуно овлада њима, док све остало бледи пред њиховим очима, а њихова улога постаје средиште целокупне радње. Сваки глумац тако спрема своју улогу, а редитељ се тада труди да то иовеже на неки начин. ла се брине о декору, да утиче на избор костима и да саопшти своје мишљење у погледу техничких средстава. С друге стране извесни уметници не желе да их улога зароби, да потпуно овлада њима, већ се ослањају на редитеља да им он одреди место и створ« утие-вк целине, дајући евакој сцени и свакој улози њено посебно место у оквиру заједничке радње. Зато неки глумци воле да им се комад претходно прочита од стране редитеља, или неког доброг лектора. Прво питање које се у том случају поставља јесте следеће. Одредити право место личности, њене типичне одлике, њен карактер, једном речи њене битне карактеристичне црте. Потом би тек дошло питање како ће се одиграти поједина важна места. Мн-оги читају гласно текст, да би се инстиктивно осетила улога. Тада се прикупља,ју утисци о улози и проналазе сличности с извесним типом у животу, како би улога била што стварнија и живља. Разуме се, глумац није могао да преживи све утиске јунака кога приказује, али је можда имао побуду да учини нешто слично, и то би било довољно. Карактер једног лица може бити јачи или слабији, али глумац би морао да осети некада у жив )ту сличне сензацнје, иначе неће моћи верно да претстави поједине личности. Ако тумачи, например, једног убицу, он не мора да прође кроз слична искуства, али требало би да је осетио некада сличне побуде. Тада ће глумац у своме осећању да изазове оно осећање које се некад и њему појавило, да би могао што боље да обради своју улогу. Глумац себе види у кожи лица које треба да изнесе пред гледаоце. Он прима његове особине, његове мане и врлине, његове на први поглед безначајне покрете, из којих се на крају образује општа слика. Многи се разсположења, враћао глумца у стварност, н тиме разбијао утисак живота на сцени. Једна би се претстава још мо-

сшварању

гла замислити у правом осећајном заносу, али не више од једне. ликују у схватању, да ли треба себе стално посматрати и испитивати на сцени. Треба дозволити да вас осећање обузме, како неки веле, али никакс! преплави. Треба се доиекле опити игром, али не дозволити да осећање сасвим завлада. Али се увек мора осећати и преживљавати поједина сцена, како је писац замислио, да би публика имала верност отиска. Ако се преживљују тешки физички болови онда се морз у свести сгворити толико сличан осећај њима, да се глумац превија, као да ваиста подноси неподношљиве болове. Међутим, извесни писци и глумии сматрају да се глумац не сме да пове-

н»а са свим појединостима одређена слика се појављује у својој правој боји. Онда се ствара однос између личности глумца и улоге. Глумац све више понире у њу и узима њене спољне и унутрашње ознаке. По том мишљењу, кад је слика улоге јасно створена у свести глумца половина уметникове битке већ је добивена. Са редитељем се мора одмах реишти питање стила ксмада, да се не би на пробама стварао хаос, — остало је посао глумца. Глумац мора да замисли улогу, а редитељ треба да ту замисао спроведе преко рампе, како би о «а довела до целине утиска и претстава имала јединствен тон и као таква била примљена од публике. Неки уметниии нису чак свесни како спремају своје улсЈге, и сматрају да се то само од себе развија. Али се скоро сви глумци слажу у томе, да се емоција мора контролисати и стално

» ' 1- ' - 'Ч .- ■ Ш --' 00 * 1 ММмИн

де толико за овећањем да сасвим преживљује своју улогу, као што би то у ствари било. Они тврде да би таквг претставе мало личиле једна на другу. и да би сваки прекид, изазваи смехом, или којим другим изразом раТако једна позната страна глумипа мисли, да сваки креатор мора до неког степена осећати дубоко улогу, ма и у облику узбуђења сродног с оним, које на сцени остварује. Али све се то може да дешава са глумцем, док се не/појави пред гледаоце. Ту се глумач служи „спроводницима" ка свакој емоци.ји. Према овом последњем мишљењу улоГа редитеља своди се само на указивање на евентуалне погрешке учињене за време припрема. и на извесне исправке. Редитељ даје глумтту само кључ за правилно улажење у сложена осећања, даје упутства у погледу кретања и покрета, не улазећи у тумачење текста улоге и приказивање саме игре. Овде не треба изгубити из вида да има глумаца, који не могу да понове сцене које редитељ изведе, или да прочитаду на исти начин известан текст. Улога се чита пажљиво као и цело дело, а затим сама улога све пажљивије, сВе до самог извођења. Глумап у овом случају стално замишља своју улогу као неко страно лице, и тек после потпуног упознава-

над и,ом бдити. И то сваког тренутка. Глумац мора у сваком часу бити свестан шта чини. Чак и кад су живци јако напрегнути слух мора да припада дворани, да би се и на тај начин проверио утиСак глуме. Напоран рад који се очекује од глумца, како у погледу игре тела и гласа, а посебно у погледу вајања унутрашњег лика личности која треба дј буде приказана, износи сву тежину задатка глумчевог творачког рада и његове заслуге у успеху једног дела. У погледу осећања сва се мишљења слажу да ако глумац није кадар да осећа. он не може ни поред одличне технике да дирне и дубоко узбуди гледаоца. Из ових површних излагања истиче се јасно велики значај улоге глумца у успеху једног комада. Преживљавзње роле, значај емоције у игри глумца и важност редитеља, то су у главном питања која се постављају у стварању уметничког утиска. У сваком случају било да се редитељу да већи или мањи значај, важност глумца у обради уметничке целине истиче се изнад свега. Да је главни чинилац за успех једног дела сам глумац, у томе погледу су се најмање мишљења размимоилазила, и његов значај био је скоро увек правилно оцењен и награђен. Д-р В. Н. Димић

СТОГОДИШЊИЦА СРПСКОГ П030РИШТА У ПШЕВУ

Дунавско народно позориште приказу.је ових дана у Панчеву Два оца, веселу игру у једном чину, и Пијаницу. шаљиву игру у два чина. коде је „по немачком пречииио" Н(икола) С. Ђурковић. Том претставом Дунавско наоодно позориште поославља стогодишњицу првог извођења тих комада (4/17 јануаоа 1844), којим је отпочело свој оад „Панчевачко добротворно србсш дружство". прво позориште V Српству „које де било већ у свом почетку прописно организовано. пошто је имало своде директоре. благаднике. надзорнике и секретара-редитеља. , па статут и фонд." * Прии „позоришни пламен" подигао се, као што де познато, у карловачкод Латинскод школи, где су 1736 године ђаци приказали „Трагедиду о смоти цара Уроша Петог", дело свога насгавника Емануила Козачинског. Одатле је тад пламен, као олимпидска буктињаг преношен у Велики Беч керек. Темишвар. Вршац. Нови Сад, Пешту, Будим. Свету Андре 1у, Баду, Сегедин, Земун, Арад, Нови ЈЗечед. Белу Цркву — свуда где су Срби живели. Године 1773, 1787. 1789. 1793, 1802, 1811, 1813, 1823, 1825. 1830. 1835... означују датуме оснивања појединих дилетантских гоупа или стал них позоришта (као што де позориште Јоакима Ву.шћа у Крагудевцу, доцниди „књажевскосрбски театар"), на кодима је изгоађивана наша назионална сценска уметност. * Почеци позоришног живота у Панчеву везани су за име „оца српског позоришта.. Јоакима Вујића. Да би се одужио панчевачкол црквенод општини кода му_ је омогућила штампање Новјејшег Земљописанија Цјелаго свјвга. Вудић де крадем августа 1824 дошао у Панчево лађом трговца Јеврема Барића и ту приредио три позоришне претставе, у оквиоу и с свим потребним материдалом коди му је Барић о свом трошку набавио. 1833 године, Вудић де опет дзвао неке поетставе у Панчеву, о кодима нема одређенијих података. Тек V зиму 1838/39 стиже >• Панчево дедно иноверско позори. ште коде су посећивали и Срби. И тим поводом, опет се 1839 г. међу Панчевцима давља жеља о оснивању свога, српског позоришта. Ова жеља се испунила доста брзо. Септембра 1839 Дилетантско позоришно друштво оснива се у крилу Панчевачког црквеног друштва од његових чланова (хо ровођа де тада био Павле Радиводевић) приредило де дедну прет ставу на кодод су поиказани Аделаида, алписка паотирка. оомантична игра са певањем v тои раздела, и Владимир и Косара од Лазара Лазаревића. Сад опет у позоришном животу ГТанчеваца настаје трогодишња пауза. К?1Ш_је V тод већ културно изграђенод сопскод средини живео млади парох Васа Живковић (доцнији чувени прота Васа, аутор националних химни „Оро кликће са висине" и Радо иде Србин у воднике") и како се такође налазио и Никола С. Бурковић, коди де крајем августа 1842 године са свошм „новозаваденим хармоническим шенидем" одушевио целу панчевачку публику. ниде било тешко основатн „дедно художества љубеће добоо творно дружство" — како се назвало то прво српско позориште v Панчеву, чи!и јубилеј прослављамо — у толико пое што те куповином данашњег ..Тоубача" осигурана била и дворана. (Наставак. на 8-мој страни)