Српски народ

СРЛСКН ДОБРОВОЉАЦ

РАЗМИШЉАЊА ЗЕДНОГ КАПЛАРА

Једног жасног зимоког поподнева, док је снег вејао у крупним пахуљицама, а ветар злокобнр фијукао око крстача — на гробљу је"одјекнуо плотун... Притешњен к<јиопцима санду« је језиво шкрипнуо уз крик мајке. Укочена лица добровољаца под шлемовима одавала су последшу почаст палом другу. Једна мла.дост заувек је угашена... За ове две и по године исувише често присуствовао сам оваквим призорима. Гледао сам чак како моји другови одлазе на вечни починак у.ковчезима поређаним на камионима. Нисам их жалио, јер сам зиао да је живот палих продужен у душама оних који настављају њихово делој да су духом палих надахнуте груди оних који се још боре. У таквнм мислима враћао сам се и овог пута са гробља. Наједном, угледах нешто због чега се, ево, данас први пут са тога места бола и јаука враћам погнуте главе _и застрашен. Не ббог војничке судбиие мога друга, која ће сутра и мене задесити, већ ради судбине народа и • земље х>ве. Из пете шга шесте куће од ■ гробља хармоника је давала од себе звуке танго-а. Кроз танку завесу видех у раскошно намештеиој Џ осветљеној соби неколико парова који су се окретали на углачаном паркету. На столу се блистало кристално посуђе са хола.чима п И пићем. Младићи, патачки мондени, претстављали су веома успели фадсификат своје београдске сабраће. Широки крој рамена од капута и као о-, лук уске иогавице са песничком гривом... девојке... но, боље и да не говорим...' Погауо сам ее пред ужасом пзралеле, пред коју ме је избацио живот. На једној страни хладне „ходђвке нових снага", гробови мо- Ј јих другова, и ми живи ерпски добровољци. Оставили смо еве: топли до-м, родитеље, сестре, бра ћу, удобности свога огњишта... Отишли смо, не себе ради, већ Да бисмо онии генерацијама ерпског народа које још на евет нису дошле, омогућили бо.т>е услове живота од оних под којима ми живимо. У тој борби, у преданој служби своме иароду, »ш готово свакодневно полажемо по једног свог друга у свету српску земљу, испуњени вером умирућих чије еу очи у том часу еагледале блештави сјај елавних дана који наилазе. Ми смо свесни да се из крви наше рађа елободна Велика Србија, да настаје Ново доба, да је близу боља будућност. На другој страни етоји добар део наше омлђдине, мондеиске и дендијевсЈсе, која уз „аер-коњак" и звуке модернога џеза решава националне, социјалне и полнтичке проблеме. И док тако мушка — женска омладина, поред тога, претаоставља све могуће врсте забаве и разоноде*припреман>У будућим претешким задапима жене-ма!ке, иајодговорнијег фактора у породици, основној ћелији друштвено-државиог организма, фактора чије су функције узвишеније и племенитије, али и мучиије и одговорније од ®тих једног борца-јунака.

Добровољи* кзндидатург на смрт за бољу будућност народа и Отаџбине — даје право младоносним борцима да ее обрате својим вршњакињама, данашњој женској омладини, упућујући им неколико кислн: „Сестре Српгагње, српекж добровољци даиоиоћно гину- у служењу своме роду, прилажући иа олтар Отаџбине најбоље међу иајбољима, иајлепшу младоет нашу. Ми се жртвујемо, будуће мајке, за генерације које ви треба да родите и за децу ваше деце. Да ли ви интуитивно осећате визију коју посматра у последњем часу умирући добровољац на ограшју, визију величанствену н толико страшну, јер ее огледа у неизвесности будућих векова: легије дечака и девојчнца нових српеких покољења ступају на овај свет кроз кордон ловором овенчаних гробова јуа^ка. Зар не видите како ее несташио лепршају њихови чуперци плаве и црне косице? Зар не чујете ових, као и сваке друге генерације, први поклич: „Мама!" Овог пута он је вама, Српкињице, упуће«. Да жп знате своје дужности које еу екопчане еа толико патњи, жртви и самоодрицања? Сматрате ли да те генерације можете задојити духсм ев. Саве, мајке Јевросиме,. Марка т Милоша, Црног Ђорђа и Мркоњића, ако и еаме тим духом не дншете? Оставоте журеве и друге ироводе, јер томе данас и није време, већ ее вратите основама духа свог народа. Ви морате ностићи идеал жене-мајке, јер ће без н>ега в жртве нае, ерпеких добровољаца, бити узалудне. То вам је Српкињице, порука мртвих и •них који еу епремни да гииу." Драгиша Жнвковић-Данкчић каплар-добровољац II иука

Жи$&т

Ко пахуља свежва, Кристална ш нежна, Што са веба бела И врхова јела Падне, На врео длав, И нестане к'о саи, Тако ш живот наш, . Заблиста, м већ га вемаи Сава јанковић, к *плар-добровољац III вджа

Социологија -је

Ових даиа излази из штамне у издању књижарског предузећа ,Југоисток" обимно дело (око 400 страиа) инж. М. Васиљевића нбд наслово1Г*„Човек и заједница — Основи савремене социологије". Ово дело обухвата најпре арло жив и јасан приказ разних облика људског друштвеног живота, затим преображаје ових облика ш најзад идејне етрује и организацвде које на овај преображај утичу. Међу овим идејним чиниоцима подробно су приказзни: вера, демократија, комунизам ш еове националистичке доктрине, где је обухваћен и националсоцијализам. Међу организацијама које делују на преображај људског друштва налазимо: државу, политичке странке, јеврејство, елободно зидарство и Коминтерну. Књига је писава врло 'јасним ш аа евакога разумљивнм етилом, што ее види из еледећег примера, хоји смо узели из одељка о облицима људског друштва из чланка „Гомила и њене оеобине": „Поједииац у кшилн другојачије ее понаша него кад је сам. Као појединац, човек има осећан»е. одговорности и ово га кочи те не вредузима нзвесне радње. Ретко ће ее иаћи појединац који ће разбијати излоге на радњама илн линчовати чове«а на улици. Међутим у гомили човек то чш« лако н без великог размишљања. Појединац ее у гомили осећа утонљеним у број и евеетан је да ннје много вид^н. Зато он у гомили чини потфе које еам никад не би учинио. Осећање одговорноети појединаца у гомили еасвим ишчезава и чини гомилу потпуно елепом у овом Погледу. Отуда је осећање неодговорноети једно од основних карактеристика гомиле. „Друга оеновна карактериетика гомиле јеете осећање еолствене енаге које иде до осећања свемоћн. Број ћ једнодушност толикнх људи дају појединцима у гомили осећање да гомила може еве. Ношена овим осећањем гомила ше зна чесго иута за ирепреке: она насрће и онде где би и најелабнји разум већ еаветовао оирезност. „Оеећање колективне шаге код појединца није развијено до те мере да Ои може да разлнкује одноее између велнких енага. Поједннаи зна за евоју еопетвену енагу, и зна да Је енага двојице и хв тројице већа нето његова еама. Али, кад дође у ннтање

снага великог броја људи, ту ее већ осећање мере губи н кбд појединаца, који треба да у овоме покажу извеоно разумевање. Ово чини те појединац у једнодушности гомиле којој ирипада види снагу коју нико не може да савлада и којој ништа не може да се одупре. „Отуда трећа основна каракте-

Обмшзж т&тх броввл*«** ЦШт. Д. вш, &ДЈЦ»

НЗВОРН НАШЕГ УСПОКА (Насгаваж сз 5-ге страие) вот шегов и целог српског рода. Могло би се десити да се неко потсмехне овим речима сматрајући их за шарену, али неостварљиву илузију. Али за такве имам један неоспоран доказ да ово није илузија него стварност. Тај доказ зове се — српски добровољац. Разбудио нас је бблан крик искрвављене мајке наше. Гушило нас .је отровно испарење јеврејског ђубришта наваљаног на земљу нашу. Крварили смо по трњу и саплитали се о коров који се густо испреилео по земљи нашој. И у тој језиво.ј ноћи, у којо.ј' је з^аведени народ наш срљао у пропаст наносећи међусобно и сам себи најтеже ране, над нама је био вечни Бог, & у нама неисказана жеља 'да по цену најтежих жртава помогнемо народу свом да на светлост сунца дође, да очисти смрадне Ауги.јеве штале међународних отпадама и одбирака, да оплеви коров и почупа трње и да после заоре своју прву бразду на напуштеној земљи мајци. Лик српског добровољца —■ то је пут српске будућности. Не тврдимо да је то дефинитивна фотографија новог човека, јер је и сувише кратак временски период протекао да би сваки од нас био доиста у стању да очисти потпуно себе од свих заблуда и предрасуда, иако се ми трудимо да то учинимо што пре и што потпуније. Али је зато сигурно да ће нова покољења, која ће се на гробовима наших палих другова учити како се живи и умире за народ, бити и светлија и сунчанИја и ближа идеалу новог човека биће сигурно прави људи добре воље у аајузвишенијем смислу те речи. Јер ми смо орачи и се.јачи. Замахујемо красном и мотиком, плевимо коров и чистимо трње. А онда у широко заораној бразди сејемо здраво, једро семе: крв жртвену наших палих другова и сагорелу младост нашу, у огњеној борби за срећу народа истрошену. А сузе покајнице нашег народа који се освешћује деловаће благотворно као ђурђевска киша. И ееме ће уродити плодом. Стоструко и хиљадуструко. Јер га хране иеганаш извори успона нашег. . - Иш& 'Дртутшш 'Јшшшћ

ристика гомила, њена велика покретљивост и гбтовост да ■ у сваком тренутку ступи у акцију. Код гомиле незнатно незадовољетво претвара ее у огорчен про> тест и није ретко да човек ни крив ни дужан страда од гомиле само зато ш#о јој се учинио сумњив. Ова оеобина гомиле најбоље се запажа у рату, где је извесна ситница довољна да у гомилн створи уверење крупних нвдела као што је, на иример, издаја. У опседнутим градовима често пута упаљена евећа чија ее еветлоет види вроз прозор до» вољна је да створи у гомили уверење 6 давању еигнала иепријатељу, и ако елаба еветлоет два да је вндна до на неколик® стотина метара од извора. Ухва» ћот човек нод еумњом да |в шпијун непријатеља, у гомила за вр.еме рата, може. да буде стрељан ,еам» зато што је, ша пример, у евојој торби имао ка» кву географску карту чија је продаја била онште елободаа ш која нр еадржи ннкжве нодатк® који би непгго моглн да значе х мојничком погледу. „Пошто ннје у етању да ти дубоке мислн, гомнла можв да прими само веома упрошћен® идеје. Осећања, па бнла добра или рђава која иеповеда кл манифеетује гомила, морају да буду п-роста и енажна, Ако те нису, онда их гомнла не нрима, Због тога гомнла не зна за прелазе и финеее: за љу ноетоЈа само крајноети. Најмања изражена сумња претвара ее брзо у очигледност. Антипатнја поетајв мржња у највишем стеиену. За гомилу ие ноетоји можда, она зна еамо за нлн — нлн. Ово је у осталом одлика еваке површности. „Гомила ие уме да раздваја појмове и да у низу идеја извесие огласи за добре а друге за рђаве. То би било и сувише очекивати од гомиле. Она низ идеја прима или одбацује у целвни. И не само то. Ако ее у низу одбачених идеја налази н таква, коју би гомила иначе примила саму, под истим именом је гомила више не прихвата ни у новоме издању. Да би је гомила прихва« тила, важннје је донети је под новим именом, макар и онакву каква је одбачена, него поправљати је алн јој задржати етари назив. „И ако гомила миели еликама, ипак евака елика не скреће пажњу гомиле на еебе еа истом јачином. Гомила има евоју психологију н евој начин примања утисака. Да би једна слика деловала на гомилу, није потребно да буде страшна по последицама, већ да узбуђује пажњу проетога човека. Једна болест, која би у кратком времену, например, за мееец даиа, покоеила хиљаде жртава у Београду не би учинила утиеак етрашнога на гомнлу и на широке масе. Алн једанЈезовит пад еа екеле, или кзкво кр'волочно убнство које ""Ге до појединости претстави у штампи, увек ће да занеее машту широкнх маеа, жељних еензација. А болеет је била у еуштини далеко етрашнија по евојим последицама него ови нојединачнн случ»Јевн губљеља жнвота..." Књига ће ових джа бнта ијг * иетета џ нродаЈк, -— -