Српски народ

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

ИСТИМ ПУТЕМ, ИСТИМ ЗАНОСОМ

У ове дане кад се навршава трогодишњицв наше катастрофе, српски добровољци смеју да стану с»етла образа пред суд нсторије свога народа. Њихова борба отворвна је кн>ига. После (едног кобног рата, Еезумнички изазваног, српски род са нашао у лриликамв у каквим св никад ниједан народ у историји није нашао. То данае доказивати и објашњавати није, извесно, потребно ни слепом ни глувом. И ови су се у то ве^ могли да увере. Кад смо се, изгубивши држа■у и све што |е с тиме у вези, под јесен 1941 нашли у ситуацији кад смо врло лако и врло брзо могли изгубити и жив преостао народ, на позив великог родољуба генерала Недића сврстали смо се без предомишљања под његову српску заставу да му будемо верни и неуморни сарадници на спасавању Српства и његоиу оспособљавању за будукност. Мало нас је тада било, тек неколико чета. Пред нама је био страховит и језив противник, а около нас цео пролом неразумевања, несхватања, несвести, лаковерности, лакомислености, лудости и беспућа. Али Бог нам Је дао огромну, ничим поколебиву веру у души да идемо једино исправним путем, путем истине за коју се исплати и мрети, а у срцу нам је буктала безмерна љубав према родно] груди и мученичком народу српском, који је својом многовековном историјом доказао да је достојаи живота. Вера и љубав дала нам је орловски поглеД на сва збивања и код нас и около ивс н' ми смо још онда могли да видимо или да бар назремо и многе ствари којв је тада дубока тама прекривала. Шта су видели српски добровољцм одмах с почетка своје борбе кад је владало још скоро тотално слепило? Понови^емо овде неке ствари само у најкра^им потезима, само ^емо потсетити јавност на о«о што смо говорили, тврдили и проповедали у безброј речи, изговорених м написаних (оно што јв написано остаКе са» чувано и за позне историчаре). Видели смо, пре свега, да Ке овај рат дуго, дуго трајати. Кад смо то говорили и писали, огромна векина из нашег друштва, у првом реду они школовани и учени не само што су сасвим супротно тврдили, не само што су ев нама смејали и потсмехивали него су нас и ради тога често најпогрднијим именима називали. Какве нам све епитете не даваху! И цело јавно мишљење наше падало је под утицај оне супротне стране. Ми се, међутим, нисмо поколебали. Тврдили смо неуморно да се рат брзо свршити не^е него да 1не дуго трајати и на то смо стално народу скретали пажњу и преклињали га да о том, као врло важној чињеници његова спасавања, води најстрожег рачуна. Време је нама дало зв право. На оне што су супротно тврдили, у првом реду не оне учене и школоване, пада пуна одговорност пред историјом за све не~

прилике и губиткв које је, због овог питања, наш народ имао верујуки њима, њиховом гледању и предви|ању. Знали смо одмах и тврдили смо без преетанка Да Совјетија није словенска Русија него да је то бољшевичка сатрапија. И говорнли смо увек да српски народ отуд нема ништа д^бра да очеку!е веК само зло и чемер Велик део нашег друштва, нарочито они школовани и учени, па чак и твкви за ко|е се то никад није могло очекивати. говорили су и проповедали народу сасвим друго Говорили су народу да Совјетија није више оно што 1е некад била, ца |е »комунизам евопуирао«, да су тамо »потиснути јевреји«, итд., итд. Ло^а^аЈи су иама дали за право СвугЈе где !е српски народ на сопствено' кожи осетио не само вЛаст него задах партизана постао !е заклети душманин комунизма. плаЦ]и га се као к^гв и готов !е да с њим води бообу до истоаге па ма како се одсад држали »наповдни« школовани и учени и сви они што поиаље о* замаха црвене ажЛ1»>е политизипаЈу и неуморно удобно и сигуо«о живе. У коа'евима га« !е српски сељак имао више пвела е комунизмом и његовим бандама. у Ионо| Гоои,- у по<единим деЛовима Лчлмаци|в. Хвгацег Босне ни печ Р"си?а се више не сме помвнути без опаг-нотти а иа главу нв из>-убите од поавог поавиатог ппавогп»*ног Собчна ко!и !е некад у РусиЈи гл!»и»о исто, ако не и више. него у СрбиЈу. Због обмаиа и заблуда о комунизму и о Совјетији која је, као што тврде »напредни« и ди» скретно плакени, »много ааолуирала«, много је страдао српски народ, још увек мнОго страда и још ке страдати. Одговорнвст за то пада на све пре него на српске добровољце чије су суборцв и претставнике и прв овог рата и клеветом и метцима гађали црвени и њихови симпатизери, а који су, чим је у ерпском иароду црвена аждаја поквзвла чељуст, е њоме ступили у одлучну, мекомпромисну борбу и у тој борби дали толике жртвв у крви својих храбрих и светлих првобораца. Знали смо одмах и видели смо јасно да су све наде у неку енглеску помоЈк пуств жеље, шимере и дв од тог ништа бити неке исто као што ништа није било ни са оним »гарантијвмв« зв време свмог трајвња иашег несре^ног рата. То смо отворвно говорили и писали, то смо неуморно проповедали своме народу. Многи други, у првом реду они »напредни«, школовани и учени сасвим су супротно говорили, још више шапутали. Енглези, Енглези, Енглези, ето их, сад ке, долазе, Лондон јавио ово, Лондон јавио оно, Черчил каже једно, Идн каже друго, Харисон тре^е!... Нас оптуживаху пред народом зато што емо му говорили да ес узда еамо у св. да се не осарће на страну ии лево ни десно, и сипаху на нае на|срамније клевете. Нисмо ее ни тоенутка копебали. ни|в нам лако било н болело нас ]е, али та

бол мала је била премв оној што смо осе^вли гледвјуКи и преживљујуки како несре&ни српски на род још више и још црње страда ради енглеске болести и свих оних заблуда које су му англофили ■— англомани подржавали, потенцирали.. 1И овде је време нема двло за право. Енглези нису дошли. Ниједна њихова реч, ниједно њихово обе^ање није испуњено. Оставили су нас и треснули и гоое него на цедилу. Најзад су нас, прво преко спикера радио емиоија и малих агената па најзад преког самог Черчила, његове породицв и целе сил® своје изручили бандиту Титу, почели су да помажу партизанске банде свим срвдствима да докусуре преостале Србе и на крају, кад су отпор приметили, стали су да ломе, уцењуЈу, компромитују и наше националне светиње. Послв топиких горких искуставв, поелв то«иких жртава српски народ почео је д« гледа сопственом главом, али су тв искуства тешко плаћена, а тв нас је горка чаша могла мимоићи. За то српски добровољци нису криви, на еасвим еупротној страни почива тешка одгс(ворност пред историјом. Од почвтка наше бврбе видели смо јасно и о том смо неуморно говорили и проповедали: да српеки народ у данашње време има само један могућ, један сигуран националан пут који га може у саим тешкоКама и невољама да спаее и одржи у данашњици и свчува аа сутрашњицу. То је пут који |е траеирао генерал Недик и којим Су без резерве, без колебања, неустрашиво, не жалећи напоре, патње и жртве, пошли и којим до краја иду српски до-

бровољци. Све је друго, стално смо тврдили и писали, беспуће и странпутица. Други су другчије говорили, другчије проповедали. До чега су нас њихови путеви водили и у што нас и данас све не доводе, о том је сувишно сада говорити 1 . 1 И у овом случају нама је време дало за право и све што даље одмичемо све Кемо више права да добијемо. И за беспућа и странпутице ми не сносимо нити ћемо сносити одговорност пред историјом. Она је већ тешко обележила еасвим супротну страну... Наша борба после кобног рата за свој народ отворена је књига и ниједне странице и -ниједног ретка из Те књиге ми се не плашимо. Мирне душе примамо суд историје и ведра, уздигнута чела истим путем, истим заносом до пошљетка настављамо свету борбу за народ и отаџбину. с. д. к.

Мр>та& Сени генерала Милоша Масаловића На поносној горској криди Што облаке тучне пара, У слави се својој види Мртво тело орла царл.

Јарко сунце у свом сјају Зрацима му грли ране, А у мраку пир спремај/ Лешинчри, црне враче. Друзи, орли сузе роне. Орлића се чује цика, Ал' у груд'ма срца звоне Челик срца осветника. Филип Ј. ЂукановнЂ

»ТВРЂАВА« СТИХОВИ новог ПОКОЉЕЊА О БОРВИ СРПС1ВЛ У ДАНАШЊИЦИ И НОВОМ ДОБУ КОЈЕДОЛАЗИ Ових дана излази из шт.амп« велика збнрка добровољачких песама, под иаслбвом ТВРЂА« ВА. У ову збирку ушле су песме наших бораца, којн су у току досадашње борбе, сарађивали у „Нашо.ј борби", добровољачким страницама „Српског народа", као и најбоље песме иЗ наших „Зидних иовина". Ова збирка добровољачких пв сама доноси прилоге: Драгутина Атанацковића, В. Бебића, Живадина Богдановића, Мила Вујновића, Зорана Гордића, Боривоја Драгашевића, Филипа Ђукановића, Драгаиа Ђурића, Мирка Жиаановића, Живорада Илића, Јована Јованчевића, Србе Југовића, Вукадина Кецана, М. Косовца, М. Кулића, Ђ. Лазића, Александра Ловре, Љубо мира Марковића, М. Матејића, Митрофана Матића, И. Милачића, Предрага Миличевића, Ратка Обрадовића, Светомира Пауновића, Александра Пашића, Душана Пејчића, Владете Петковића, Љубише Ракића, М. Ратковића, И. Смиљанића, Расгка Ста нишића, Драгутина Стефановића, Т. Стефановића, Гојка Табаковића и Властимира Ћеловића. Препоручује се просветарима свих добровољачких јединица да у што скоријем времену обавесте Васпитни отсек при штабу СрпскОг добровољачког корпуса, о количини примерака које ће поручити за припаднике својих јединица.

СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ...

Одм&х негде после светског рата знао је да пласира своју политиканску умеш ност. Иако недоучен ђак матуру зрелости у достављачкој служби разноразних клика и политика он је положио још за време самог светског рата — у круговима неуких, површних и сасвим некултурних политичких ђилкоша и лидера са великим претензи јама могао је често да бриљира и да прави утисак „мудрог" и врло спретног саветодавца. Као такав мењао је господаре, режиме, погледе, пријатеље, све је мењао сем једнога: жеље да стално добро живи, да ништа не ради и да ни зашто не сноси одговорност. Сви га знају као лажца ш непоузданог, али ипак многи с њиме разговарају и с њиме се консултују. Суд историје последњих времена, ма колико он врдао и вешто пливао, неће га моћи да заобиђе. Биће постављсн

на право место и приказаћесеу пуно ј светлости његов више мрачни него тајанствени лик. * Рудолф Бићанић, јеврејин, привредни „струковњак" из режимске ере у очи наше пропасти, поново се јавља на сцени. Иступио је, као што је јавила штампа, са захтевом да се блокира новац „југословенске" Народне банке у иностранству за Тита и његове банде. Колико је била пискб пала наша предратна политика ништа друго не "реба знати него то каквом се типу и разбојнику могло поверавати да руководи најважнијим привредним установама у Београду и да буде главни по\средник између наше домаће и иностране привреде! ' * Она ј Харисон опет се јав ља преко лондонске радио емиси је и даје нам савете како да се држимо. Разуме

се, сад он препоручује Србима да се и они опредељују за Тита. Черчилова пропаганда за Србе много се офуцала, јер она у задње време не може, сем анонимних спикера који се по језику распознају да са српским духом и народом никакве везе немају, никог другог да постави пред лондонски микрофон сем овог одвратног, проказаног и од целог свеспог српског народа презреног типа...

Лик српског доброваљца (Фото: Арх. В. от. С.Д.К.)