Српски народ

40 ГОДИНА ОД ПОЈАВЕ „ПЕСАМА" МИЛАНА РАКИЋА

^ - неимар лирске зрелине

Године 1904 поЈавил е су се Песме Милана • Раки^а, а с њимд и ера названа »друга раван« српске лирике, раван на коју се успињу само песници бисерних стихова, као што су: »Шуме бокори цветног јоргавана И иоћ звездана трепери и жуди „ б УЈ»У љубав- свету Богом дана Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована." С" Милвном Раки^ем, повесници српског песништва придружено је не једно песничко дело, ве* цигло неколико песама пуне неимарске зрелине. * На страни ил у земљи, у приватном кабинету господина министра, у златним, У сребрним, у пурпурним преливима, блистају скупљени, од Индуса па до Иила, портрети, с+атуете, везови, свила, док подом сагови тешки, крет, реч сваку пију, брижљиво крију. Једино звуци Шопена. И то сатима. На страни ил у земљи, у приватном кабинету господина министра, сатима руке извитопрштене арију живота . аријом пијанистичком смењују, док у салону, иза зида, до веђа вас у фотељама, знанци и странци, сатима, кажу, замиру у таласима тим еолским: „Јер моја је душа силом дувна седа Што међ четир зида век проводц зао. Некорисна, суха, бесплодна, и бледа Нит је кога знала, нит њу когод знао." * И годинама по дану министар — музичар, и годинама по ноћи дипломат лиричар, годинама се то, по наслеђу, по роду, министарско и књижевничко дете урођавало и најзад рахат уродило у заиста господина министра, у заиста господи# а песника, да се о његовим љиљан-рукама умал колико и о његовим сонетима писало, говорчло — да је за ^иездесетак година свега педесетак песама написао, да се, такоре+ни с пратње, с гробљанског звоника, правце пожурило на откривање споменика — годинама је био и остао знеменит пример како се, далекв од ораница, далеко од радионица, сз раскошног, стил Луј XIV стола, дају узори, не варошког, ве^ великоварошког бола: „Пишем вам, Госпо, из малане избе У Министарству Иностраних Дела., Мислећ на љубав Пирама и Тизбе Леандра, Хере — што зна земља цела." * »Ја« за живота на стелен кумира, с тим мраморне песме у свештеном руву; открив серију песника —*• министара, с тим и визију често протоколарног кова; унев у поезију дотадашњих беску^ника, сиромашака, сто, стило, лифт, камин, фотељу, с тим и поезију у госпоствене, великоварошке слојеве, у лифт, у фотељу, у музички салон Милан Ракић, у свем и свачем обилан за живота, по смрти је оставио — александринац. Александринац, код других чвсто првсадан, хладан, лепо не као нагомо врело, песма не као' изворни крик дан, ве+» дуга и дуга школа, већ цео живот за цигло брушен стих, већ столе&е цело за потез један — код М. Ракића потез стихогеничан; александринац, код других често тефтеран, мермеран, међ четир зида свела вида, ил дуга са шаком упарађених пруга — код М. Ракика стамен за сам дах природе голем. Александринац, ил као Август оно што је, у пресадном бујном жару, Рим царски по угледу на Птоломејеву Александрију зидао, тако |е, кажу, по угледу на Верлена, на Свмена, на Придома, Ередију, и великоварошки школовани Ракик александринцем често чисто западњачки ридао: „Ти чиста душо, буди Геновева Над заспалим Паризом. која бди, покле под њеним благословом снева Љубавник чедан и злочинци сви." * Има једна прича у којој се квже дв човек у себи пре »бескрајно« носи, дл то прво има, да то прво туви, да се тиме мере и звезде и људи, јер како би знао и желео боље, јер како је свестан да савршен није, ако »крајно« живот сав у себи крије. То је стара прича о »умноме орцу«, то прастара борба твари и утвари, то

прастара распра среће и несре^е, стара повесница тђорца и твореног, те свак необдарен чулима ведрине као сумрак клон® по цвећу доктр.ине. - У освит ХЈМ 0ек$„ један човек пр рогђењу ф Србин, по убеђењу правослааац, У односима збивања и снивања увек се ведро сналазио, )ер односи ти били су — мистични; у освит XX века, један чо» век по рођењу Србин, по убеЈјењу Европејац, у односима збивања и снивања, тмурно се сналазио г јер односи ти постали су *— песимистични: „Саз ми се чини, да не жи&им више, У пусту таму да све дубље клизам, Неосе^но и стално.. Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам " *. Дучик и Ракић, ти великопоседници одвећ школована срца. песници су XIX века. Јер_ ако је, као што квжу, ^класични свет за идеал имао /звишеног човека, средњи век витеза-монаха, XVII век часна, XVIII филозофа, XIX век цењеног, XX век социалног човека — ДучиК и Ракић, били су претставници људи господе. цењени и као личности, цењени и као песници. Госпоство ЛЛилана Ракића као личности, васпитањем за сјајне позиве, за друштвену прелест, нагоном за отменост, углађеност, музичност — припада култури XIX века: госпоство Милана Раки^а као песника, самодовољством према себи, незадовољством према средини, старинском опсеном да |е песник усамљено, неразумљиво, па^еничко би^е, такорећи направа с потребом сталног самор.аздирења; самоубеђивања, тако+)в припада ХЈХ веку: „О каке сласти да се рида Безумно. силно! Да се грпа. И мученички живот. кида При сваком кучњу бедног сриа" . ... Није истина да код нас једино Милан Раки^ није прошао кроз школу Војиспава Или^а. Као бладе пести, ил као гране танане — поноситост духа, осуство свега душевно разбарушеног, па онда очигледни наставак кбсовских мотива, па оне речи истих мраморких склоности, па склоности снажне уушке меланхолије —г све то првоначално Војислављево, об.ухвата или се бар ниско њише и над песничким мождинама Милана Раки^а. С том разликом, што је, како се то старински каже, Војислав Или^ изумитељ, а Милан Ракик уразумитељ вишег лирског стила. Као бледе пести, ил као гране танане — великодостојност стиха, осуство свега лако преживљеног, па онда очигледни наставак драматског бојадисања природе, па јаснЈ све опажати, па јасно све изразити — све то г»рвоначално Војислављево, обухвата или се бар ниско њише и над творачким сплетовима Милана Раки^а. С том разликом, што су стихови ВоЈиспава Илића, како се то ста-рински капри јатељм пам&ења и од$заслизс м недораслих, док су стихови Милана Ракића лирске доктрине само одраслих: „Данас нама кажу. деци овог века. Да смо недостојни историје .наше, Да нас зацватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лагку!.-" ♦ Прави Милан Раки*, у цигло неколмко песама, после Војислава Или^а, други је витез Београђанин на силном, на каменораздорном цариградском друму. То није прича. То је ст^арност. Цариградски друм, са безбро) истина, са безброј заблуда — полутар челом Србијв; цариградски друм, са безброј страсти, са безброј власти, ко трака мравињака — срцем Србије: цариградски друм, са безброј доброта, са безброј грехота, сподоба вечите сеобе народа, јездио је и' још увек језди по среди нас, час мутан и смутан, час свем и свачем упутан и успутан, да су читави векови, читава царства, читаве имаштине, немаштине, таштине, градиле једно, а саградило десето — двоконтинентални коридор екавштина. Гранитан. Неумитан..

И ту је, ето, та виша, друга раван српске исконе лирике, с брисаним про-. стором ширине « дужине читади* покрајина. Ту се много стекло, много спекло. У та изукрштана знвња, незнања, предања, у те више него чулне радости и жалости, у те мутне таласе те више него међународне реке, те више него метежне повлаке Истока и Запада, с извором у Багдаду, с уш+»ем у Београду после Војислава Илића, као ретко ко Милан Ракић је унео јасност, свесност, прибраност српску, и мајсторски кованим стихом као ретко ко пббољшао песничке вештине долиноморавске Србије. Вучићпериши^ским замахом кротио је бујну источњачку личност, ко водне биљуре уморних пераја назрео је западњачку битност. Нове мисли, нова осеКања нови морал није дао, али Је госпоствено, с тако мало напора, тако снажних неколико песама саздао, да је још увек питање није ли боље имати искони инспираторски жар, или овако мајсторски варсификаторски дар: ,Шуме бокори цветног јоргована. И ноћ звездана трепери, и жуди За бујну љубав, свету Богом дана. Док месечина насмејана блуди. Шуме бокори оветног јоргована." Са Миланом Раки^ем снажно Је продубљена мајсторска веза између источњачке лирике — орнаментике и западњачке лирике — патетике. То није прича. То је стварност. Стварност као драга и мила опсена бар песничке слободе, у којој сушти живот баш ако цео и није дан, мушки је, српски опеван; „Сурово ће време наша дела стрти, Писало их перо. идг пушке и мачи. Лагано а стално. њ.их мрви и тлачи Страховити жрвањ неизбежне смртш" У освит XX века, једаи српски песник грозничаво је тражио културу, али је и култура, та искона пробирачица, нашла свог песника, те је са цигло неколико госпоствених песама Милана Раки^а, по други пут потврђено и госпоство екавске лирике — а с н>ом и сјај стихв »другв равнм«. , — 3.

м/