Српски народ

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

СА ЧЕТВРТОМ ПРОЛЕТЕРСКОМ БРИГАДОМ У СРБИЈИ ИНТЕРЕСАНТНА СВЕДОЧАНСТВА ПРЕБЕГЛИХ ПАРТИЗАНА

Борбе са комунистичким бандама обогатиле су в().јнички речник многим новим изразиаЈа. ЈеД »н од ших се често среће у извештајима а уништењу Титових група на Балкану. То је ознака за ноч појам заробљеника, одно.сно за оне ко.ји су добровољио пребегли и ко.ји по.тичу највећим бројем из редова присилно мобИлисаних сељака из крајева којима су пролазили бандитски терористи. Четворица таквих „пребеглииа",' по имену: Чедомир'Стојановић, Радосав Ба кић, Гавро Марјановић са још јелиим својим суседом из Среза андријевачког у Црној гори, до јуче борци и болничари „четврге црногорске пролетерске бригаде", одбегли су прошлог петка испред комуниста и пријавили се првој патроли националних четкмка. „Четврта црногорска пролетерска бригада", једна је од оних Титових бзнди које су пре нешто више од месец дана извршиле упад на територију данаш ње Србије. За нашу јавност је стога од несумњивог интереса како су четворица до .јучерашњих чланова „бригаде" доживели „излет у Србију", нарочито с обзиром на скупу цену, коју је платио бандитски покушај уношења клице на српску територију. — Како је баидитско воћство Два фронта (Наставак са 5-те стране 1 ) ни. Последња фаза одбране јесге рат. Овај фронт мора се, у овом судбинском простору, простору рата, нарочито одлучно и одушевљено борнти, јер је то борба за опстанак. Још је овај Фронт свестан, а из дана у дан, рекли бисмо из часа у час свеснији, да му је главни непријатељ јеврејство са својим политичким месијаннзмом и њсовим главним органима: комунизмом и масонским либерализмом. И овај фронт узима све више светске размере. Он хвата маха и у нацијама, које су засад још увек у уздама јеврејства: у Совјетско-ј Унији, у Енг.леској и Америци. У тУм земљама постоје снажни и све снажнији покрети антисемитски, управо антијеврејски са милионима својих чланова. аЗто, се поред ратног попришта, у оквирима побројаиих држава ствара ново поприште. Образују се два фронта: партизански, тј. јеврејски и национални. Врло је вероватно да ■ће по крајњи исход рата овај унутрашњи фронт бити од пресудног значаја. Наш народ и сам полако увиђа да су на његовом судбинском простору могућа само ова два фронта. Време ће учинити своје да наша земља изиђе из парадоксалне ситуације три фронта. Мудрост наших државника и политичара мора тај процес ства• рања два фронта да убрза. Час спасења нацији куцнуо ,/е онда потпуно, кад се све националне снаге нађу уједињене у нациоиалном фронту против партизанског фронта.. В. С.

објаснило својим потчињенима претстојећи упад на територију Србије? — упитали смо Станојевића. — Политички комесари, којих има у свакој бригади, батаљону, чети и воду, држали су неколико дана по напуштању Берана предавања о значају претстојеће акццје. Испред саме границе говорити су по дватри пута дневно. Причали су да идемо у Србију где нас народ једва чека. Расположење омладине у Србији, кажу, такво је, да ћемо за најкраће време створити колико год хоћеш батаљона. Што се тиче пута, казали су да преко Ибра идемо на неку слободну територију и да ћемо тамо ухватити везу са грчким и македонским партизанима, чији је врховни командант „друг Воковски", бивши генерал штабни мајор југословенске војске. Рачунали су да неће бити борби, него ће Недићевци и Бугари листом да се предају. Кад смо једном видели добровољачке колоне и упитали командирз чете каква је то војска, одговорио нам је: „Она се зове Недићева војска, али су то све наши батаљони. Чим се ми појавимо, они ће да се предаду, јер не знају зашто се боре". Још су причали да ће најдаље за месеи дана бити заузет Београд, па по сле само имамо да се саставимо са Црвеном армијом која се налази у Букурешту и на доњем Дунаву"... — Како је Титове банде примао народ у Србији? — Боље да не причам. Наиђемо на сељака и пит.амо: „Чија је пријатељу та кућа иза тебе?", он само одговара: „Не знам". Ми после питамо кога има у кући. где је војска и четници, куда је пут за друго село, увек исти одговор: „Не знам". Једном отишао са интендантом политички комесар нашег батаљона да реквир.ара намирнице у селу. Комесар на.јпре скупио сељаке, причао им о слободи и совјетском рају, па на крају окренуо да убе^ује како овдзимање намирница за комунисте није п.љачка, него уствари требају да буду ра досни што жртвују нешто за пролетерску борбу. Сељаци само ћуте и слушају. Онда наши отишли са једним да виде шта он има у кући. Наишли на жито па питају да узму. Сељак ћути, гле да преда се, па ће рећи: „Не могу да браним..." — Ја сам — упада у разговор други пребеглица — за време одмора отишао са једним пролетером (пошто ми мобилци не смемо сами да идемо у село), спустио се до куће једног сељака. Овај комуниста почео одмах да грди Недића, како је он издајник, те не знам ово, те оно. А онај сељак каже: „Ама знаш, дете, ја мислим да је он најзаслуж ни.ји Србин и да га ми после рата посветимо". Онај комуниста се наљути, нешто опсова сељаку и мене остави самог. Ја разговарам са њим, а он ми човек прИча како је Недић успео у Србији, иде воз, раде школе, надлештва, све редовно, а не као код наших кућа. — Како су текле борбе са срп-

ским оружаним снагзма према ва шој јединици? — Наша бригада је најгоре на страдала на Ушћу. Погинуло је скоро стотину, нарочито пред самим мостом. После су причали да су љотићевци најопаснији, да се тако боре Јер имаЈу идеју. Други пораз био је тежак код Гуче. Обадве дивизиЈе које су прешле у Србију изгубиле су које мртвих, које рањених, колико смо ми болничари дочули, најмање две и по хиљаде... Али од нас из „четврте црногорске', нико неће заборавити на Ушће док је жив. Кад се нађемо насамо, питамо један другог: „Уско на Ушће" — „Уско, боме". — Ко сачињава комунистичке банде, према пореклу и како се водила пропаганда међу вама? — Поред наше, биле су још једна српска и једна србијанска бригада. Оне се зову тако, ја ми слим да би други који чују за име веровади да су то заиста људи из СрЗије. Али ни у једној ни у другој нема више од 40—50 Срба. Остали су муслимани из Босне, далматинци, хрвати и други. Нама су у пропаганди говорили да је свршена ствар на Источном фронту, сжда да је Тито други Стаљин, командант свих партизана на Балкану и највећи војнички стратег свих времена... Ја, за Краља Петра су говорили да је главни организатор издаје, да Ј 'е издајник па ће зато да му се суди после рата. Али, одмах кад смо дошли у Србију, наредили су да се Краљ не напада, зато што сваки сељак у Србији има његову слику. То није помогло много. Ја сам баш видео неке пролегере који су пуцали у слику и грдили га на сва уста... Е, али што беше оно на Ушћу! Добровољци пред нама, онако у ноћи, чујемо како се развијају. Одједном неки глас подвикну: „Живео Краљ Петар Други!" Не потраја, чини ми се, секунд, а оно се заори као из сто хиљада грла: „Живео". Ја био баш пореД једног из Васојевића, па ћефимо... — Исхраиа? Како се лече рањеници? — Ми једемо само месо и тек понеки пут мало хлеба. Команданти и остали се увек одвоје Ми у болници знали смо да Ј 'еду кајмак, сир, млеко, пршуту и друге боље ствари. И нигде ни су оставили пчеле да не извуку мед. А са рањеницима смо ми радили и жене. Увијају их у пр љаве завоје, секу ране обичним ножем, људи се превијају и ур личу од бола. Многима се рана усмрди. Из Каоне су добровољ но са нама пошли лекар и његова жена. Мртви се сахрањују ноћу, по десет, двадесет у исту јаму. То се затрпа и покрије не ким коровом, да не остане никаквог трага. Чини мн се зато да не би падао морал код људ ства. А има и много тифуса. Нечистоћа, па се зараза шири._ — Е, све је, браћо тако, потврђује Гавро Марјановић. Сад хвала милостивом -Богу кад смо побегли. ДаЈ'те нам пушке, па да видиш кад још и ми потерамо Тдата!.« и_1 .а 1*ч}

Песма на ру Тресло се срце и небееа а фијук цепао радосно брујање васкрсних звона™ Раскомадана телеса загорчаше и онако горке часе многих милионв.

Фијуче потмула граната, смрт деци нашој сеје док мртва сестра грчем тражи затрпана братЛ А прашина ношена језивом песмом ветра над рушевинама веје, веје... ј Другови, срушиша зграду нашу али сбмо њене греде и цигЛа » и прашину посу мртвих другова наших плочу. Али у шркос тога нове се снаге дигл*; нема суза, ни трага плачу свакоме од нас повија игра ко љуту рису јер и ако срушише зграду нашу дух нам, другови, срушили нису.» На разлупаном зиду застава наша победно пара виоине » ношена ветром нова снаге м нове горчине. -V Мислили су да нам скрше снагу али ми Писмо руља... На рушевинама нашега дома из кога дим и пламен куља даћемо отсутну битку. Гинућемо на родном прагу под теретом бомби и рана. Јер ми нисмо банда и руља већ ратна легија народа свога ' једина његова снага ових крвавих дана. Ох, да сте данас овде Видели би осим смрти како та истина блиста обасјана сунцем што тако утешно сија«, Смрт језди више наших глава, под теретом порушеног града леш до леша, снага младаДругови у рову и по разним котама славв што гинући на последњедл бастиону мислите на судбину нашу стегнута срца, поносно дигните чела и раскрвављене главе: тврђава наша обвита у језу и мраку у болу грца али. застава наша, она |е цела ч дух нам још више јак. Другови у болу теШКОЈА на^осмо снаге врела. На згаришту у кршу и лому победну градимо барикаду док јата изгладнела над нама летв ' смејући се нашем Ј 'аду._ И шаљемо целом свету поруку нашу писану крвљу и сузом: народ наш иако христовски мучен испија крваву чашу али он није — тучен: /

ко гранит стоје његове «ета_<

V

И чека презрен и љут *\ да окруњен небом осветну битку душману дадна јер крваво згариште Краљевог града показа пут. Бубњи наши бубња. А ми на згаришту црпемо снагу за нова тутње«. Другови, одавде, из овога пакла где нас удес слама шаљемо поздрав и поклич верв: Храбро легијо, |ер ниси сама! Јуриш, другови1 Силно! Бог Је снама! ^

ђкадии Кецач