Српски народ

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

К У Д А !

Ово с&м питање себи поставио. Постављам га и те6 и: — Куда? Уствари. ово' је оцговор у обЈЈику питања на захтев Ен • глеза да се склањамо од „војних објеката" у Београду, да напустимо Берград, да бежимо. — Куда? — питам ја. А сигурно се питаш и ти. Ја сам се склонио, као и ти. на периферију Београда, далеко од ,,војних објеката". Само сам милошћу Бож јом, или. како се пословно каже. „пуким случајем" спасао главу. Као и ти. Терор је увек без душе и логике. Као свака наоружана и разбешњена мржња. Овде, на терорисаном тлу, нико и нигле ни /е сигуран. Лудило те рора свеједно је средиште или круг, центар или л периферија. Онда овде нико и нигде није сигуран? Тако је! ' Куда? Бежао сам раније у село. Као и ти. Али ,је тежак, горак тај живот. Запослен сам у граду, са злохудом платом. Као и ти. Мучно је и тешко пребијање тамо и ■амо. Да си шеталица на сату, а не живи човек, много је! Онда је и горак и скуп Хлеб у селској околини Београда, никакво склониште, никакво пребивалиште. Још Те очас шумски хајдуци, ако им нешто ветар само шубару накриви, могу прогласити за „петоколонаша". Док ти, например, докажеш сво'ју „националну исправност", оде глава. Због тога смо и прешли на периферију Београда. Куда? 'Да идемо негде у провинЦију ,У дубину гемље? То је мени тешко, немогуће. Како 'да напустим дужност, да изгубим службу? Таман сам вешто година спечалио. А, онда, нисам ни милионер, ни син милионарев. Одкуд ми толики новци за бадаваџијски живот у провинцији! Ро ђака, нажалост, немам, најмаље таквих да од њихове милости и доброте могу живети. Исти је, велим, случај с тобом. Зато питаш ти као и ја: — Куда? У шуму? То значи да се бОримо за Енглеску или бољ шевичку ствар? А ми то баш и нећемо/ Ни ти, ни ја! Некад се за њих борити било нам је некако ближе памети и срцу. Све нам се чинило да бисмо се за себе борили. Али данас су и послед ње илузи је и заблуде пале. Време лечи. Време нас је кзлечило. Отићи V шуму зна чи борити се за целате тво'је и моје, целе напије. Ни1мо више сентиментални. Ие верујемо више у бајке. Разлику јемо . лаж ол истине... Њихов „савезнтки ' цини-

зам, бестидност и бездушност, а наше страдање и крв ис-целили су нас. Не можемо бити најамници наших убица и кад би нас сувим златом платили. Одвратно нам је данас и помислити на сарадњу са сејачима смрти. Напротив, и теби и мени нагон самоодржања, национал ни понос и морал светог олтара и витешкога пркоса нешто дпуго зборе. ЗбОре: — Напусти овај скотски живот страховања и таворења, беде и ништавила V који су те, ава.ј, „савезници" вр'гл.џ! — Прогледа ј очима витештва, па ћеш видети ништавоет варки и тежак сплет замки, у који су те далеки и непознати политички заводници спутали! — Прени се из сна старога, јер се завршу.је смрћу и твојом и мојом, смрћу целе нације!

кара моје душе. Свест ми каже ко је мо ј прави непријатељ, а јунаштво шта ми ваља чинити. И ти сам, пробуђен и прогледао, питаш брзо и надежно: — ; Куда? Чуј, *ће изненади се мом одговору! Одлазим у добровољце. Саслушај, размисли, светуј се! То је прави, велики,.херо.јски пут. Тамо имам смерну кору хлеба. Заслужену на најсветијем послу: спасавању 0таџбине. Тамо имам скромну војничку униформу — ону праву, победну, неумрљану, ношену са чашћу и радошћу у данима старе лепоте и славе.' Тамо ме чека тироки простор Отаџбине: равни и кршеви, доле и брези, утрине и шуме! Божја ширина и красота предивне Српске

СРБИЈА МОРА ДА ЖИВИ - А ПЕРИША НЕ МОРА...

„Драга мама, Стигли смо срећно у Рашку; сутра излазимо на положај. Не брцни, с нама је Бог! Не можемо нас тројица седети код куће. Морамо и ми нешто учинити за Србију. Србија мора да живи! Живела Србија! Живео генерал Недић! Све вас поздравља и љуби ваш Периша..." То је садржина последње дописнице Перише Бошковића, свр шеног матуранта, добровољца, водника 2 чете II! пука, пуковског заставника. Дописница је стигла родитељима истог дана кад н вест: „Погинуо Периша". — Периша погинуо? Да, Периша је пагинуо, јер је био уверен да треба учицити своју дужност према Србији, јер „Србија мора да живи". Како је погинуо? У петак, уочи „Врбице", при(злижавали су се комунисти селу Вичи. Тамо је био један четнички батаљсн. Била је потребна по.моћ. Дру-

Добровољцч су се вратили,,. Бук ггм цзећа су нрјбољи знак радосги, са којим су и* дочекапе њихоее другарице... (Фо^о: Арх. В от. С .Д.К.)

— Напусти досадашњи пут. И ти и ја мислили смо да ,је то ШИРОК ПУТ, пут слободе, благовања и среће. Данас је мени, као и теби, јасно да је то пут ропства, страдања, смрти. Ето, посведочила се је сТара мудрост да /е сваки „широки пут" — пут без излаза. Ио одмах се питамо за.једно: Куда? Чуј, погледај ме право у зеницу срца, истину говорим Ја више НЕ МОГУ живети животом без живота, животом „фра јера" на белоМе хлебу енглеских уб ица Додијало ми је кукавичко таворење. Презрење и гнушање према бездушницима два су меха којим су ми распламтили стару свест и старо јунаштво. То су два ле~

зем.ље! Кад сам тамо, далеко сам од јазбина смрти, у које су наМ савезници престони град претворили. Кад сам тамо, нема осећања кукавичлука, безпомоћне зебње. Тамо нарастају свакоме два крила, ко ја и пузавце узносе у ведрине и висине: борбе и идеал. Идеал и борбе за оно што нам хоће затрти, зашто ваља једино жи вети и мрети! Куда? Одговор мо ј, друже и бра те, састрадалниче и сапатниче, прост је, јасан и одлучан: — У добровољце! Одлучио сам се ја. Одлучићегг1 се и ти. П. ЛОВАНОВИЋ, нови добровољац

г.а чета Ш пука добила .је з&повест да зг.узме положај код селз Виче. Прве чарке са партизанским претходницама ®к ),челе су у 13.30 чгсова. Одмах по долиру са добровољцима, партизани су се повукли до своје главнине на оближњем брду, заклањајући се за куће и стаје, које су им за то биле добродошле Добр'рв''\>. пи су за њима опрезно ијдступали. Чим су се претхолнние повукле, партизани су осули взтру •из својих положаја „Бацачи у дејство!" За час почињу да се пролзмају експлозије граната у линији партизанских положаја Чета добровољаца преузима иницијативу; врше покрете прилажења. „Лагано и опрезно". — чује се глас.командира.. „Корасти за-

клон! Не дижи се! Држи вез» десно и лево!" Али њима то изгледа споро, они би хтели да јуришају. „Та, ено отступају! Терајмо их!.." виче један „нови". Заиста, користећи веома пого«. дан терен, партизаии су устук« нули и повлачили се. Повукли су се неколико. километара. Паљба је постепено малаксала. Приближило се већ и вече. Водник Периша добио је задатак да са својим водом продужи још напред и да изврши извиђање терена исиред очишће ног простора. „Разумем!" одговорио је и о« тишао. Кроз четврт сата обилази га нз његовом истуреном положају командир. Задовољан тачним извршењем задатка — као на чаеу ратне обуке — командир га похваљује: — „Други вод, врло добро!" — „Стараћу се!" Командир оде. Свима војницима сија лиџе од ' задовољства, а нарочито је срећан Периша. Не анате ви тога командира. „Активац", ћутљив, строг, замера увек, не хвали никад. Кад ништа не проговори значи добро је. А реч „врло добро" нису чули ни стари, а ка» мо ли нови. А сад: „Други вод, врло лобро!" ГТа то је одликовање. Зато се Периши сијало лице. Дужност је извршена; сад мо. же да мисли и на себе. Гладан је. Затражио је да му најближи друг донесе из ранца хлеб. Подигао. се мало десном страном тела. У тај мах негде далеко цикнула је пушка. Периша се ухвати за груди. У који мах му друг пружи хлеб и саламу, он клону: „Другови, ја сам рањен"... То му беху последње речи. А"ли, авај. То је била смртоцосна рана. Одма-х је извештен командир. — Господине капетане, погину Периша. I < — Погину?... и реч му заста у грлу. Суза кану... погину Пернша. Периша Бошковић, свршени матурант, добровољац, водник и ззставник III пука... „Млало жито навијај класове, Пре времена дошла ти је жетва".., Јер: „Србија мора да живи", вели Периша. Кроз три дана у Шапцу над гробом његовим, друг његов Селаковић се с њиме опростио: .... А да није имао ко да се су» ппотстави Титовим хордама нз Кту Србије, за Ускрс би Тито бчо и у овом граду и не би пит: 1 о ролитеље да ли приетају или не, већ би одвео многе синове па чак и кћери. Мајке, ви што можете данас да загрлите своје сииове и кћери захвалите овим жртвама, нвшем милом Периши и осталима који животе дадоше да Србија живи, да ви живите и деца ваша. О, Периша, ала је скупа буду1» ност Србије!... Р. О, М.