Српски народ

СТАВ И ПУТ СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

Кад би се трајни успеси и на(предак у животу народз састојали из преимукства, које се у једноме тренутку може да има *цд другима и извлачење свих тренутних користи из тога преимућства, онда 6и и српски добровољци другојачије поступали м другојачије своје људе васпитавали, него што данас чине. И они би се прсили ћред сваким и претилк свакоме ономе ко се тренутно или трајно са њима не слаже или изгледа да се не слаже .И они би у евојим редовима, уместо безграничне љубави према своме народу коју данас негују, ширили мржњу и жеђ за осветом према онима за које тренутно мисле дч им на путу стоје. Кад би, најзад, српски народ био сам део некрга другог вели|<ог народа, и српски добровољци би проповедали код нашега света само веру и мадан>е у тај други народ и исТрајање у очекивању благодети које тај други народ тобож треба да нам донесе. Али српски добровољци знају да је Бог ерпски народ створцо као засебан иарод, да му је према томе доделио и засебну мисију, одвојеиу од других народа и ако у са1?ласности са мисијама других, па зато н ие проповедају очекивам>е спаса од других већ се за е»вв|ј спас жртвују сами. Пут, ко}км српски добровољци иду саСВИМ јв Други, дадуше т§жи и Јрновитији, од пута којим иду ганм, који мисле да све зависи од трвнутног преимућства и тремутнв користн. Српскм добровољци знаЈу да |в сивки човвк као и сваки народ ипа* у највећој мери сам ■овач своје судбмне. Нел*в темко^е из које се памећу и дисЦмшиновамом вољом не може мзв1ћи као што се и мале и проЛазнв невоље ааблудом м рас»к»јасанош+*у могу да претворе у праве катастрофе. Умети саглеДвти истину и то благовремено да би се имало времена да се свв за свој спас предузме, ос1«вии је услов правога сналажењв свакога народа у историји. Ко]м народ то није кадар себи Дв обезбеди, мора да пропадне. А исгорија јв забележила пропастм народа, који нису мораЛи Да пропадну. Да би пак једдн човек па и Марод могао да сагледа истину, он пре свега мора да буде чист од мржње, јер мржња не допушта људима слободно гледање м сагледање свега око нас. Мржња заслепљује људе до те мере, да људи одбијају да сазнаду м ствари које су од првокласна важности за њихов сопствени спас. Човек, који мрзи непријатеља, обично не може ни да га упозна јер му мржња не допушта да о чинима непријатеља објективно суди, а међутим први услов успешне борбе против непријатеља јесте његово познаван»е. Српски добровољци се боре одлучно и пожртвовано против комунизма у нашем народу, али *е заслепљују своје људе неком слепом мржљом, која би их спречила да непријатеља упознају, ве+1 напротив они непрестано упознавају свога неприја-

теља и не шире о њему међу сврјим члановима никакве заблуде. Они се боре против комунизма јер знају колико је то зло за народе и за човечанство, јер му знају не само суштину, него и извор и порекло. Отуда им је и борба ефикасна и, Богу хвапа, успешна. Има код нас још на жалост мзвесних кругова, — премда их |е из дана у дан све мање, »соји шире о српским добровољцима најогавније заблуде. Најневероватније измишљотине бацане су у српски народ против оних који су одлучили да своје животе жртвују за спас тога ист ог народа, па чак и тих који онаке заблуде шире. Ни њих српски добровољци не мрзе. Не мрзе их и не могу да их мрзе јер је љубав српских добровољаца према српскоме народу толика да за мржњу нема места. Али је баш због тога све више оних који почињу да увиђају исправност гтута којим српски добровољци иду.

Пролазећи друмом од Сјенице до Пријепоља, кроз један врло дел криј, сауштајућџ.со цџ дицској долини, путник се нагло и са чуђењем окреће на дес.но ка једном гигантском кршу који се пење у небо, а на којем леже рушевине неког старог града. До њега се диже танко минаре једНе беле и уљудне џамије. Лепо место. Величанствен поглед! Тек што се око мало занело тим призором, а путнику се ,намеће други још величанственији. У најживописнијој долини, испод једне врлтне стене, бели се, као лабуд, у једном свестраном зелвнилу, манастир Милешево, Милешево! Сва наша историја, све вековне патње, све жртве и свз херојства, дуж дугих вре)лена, буде се у памети! Милешево Светог Саве! Како сам весело изашла из аута, код моста на речици Милешевској, одакле један пут иде ка Пријепољу, а други за Милешево. Хтела сам што пре доћн да се поклоним славном гробу великог творца н оснивача српске цркве. Са узбуђењем ушла сам у опустелУ порту, где ме калуђер љубазно дочекује и даје нека објашњења. Он прича, а ја се губим далеко у времена Св. Саве, у оно славно доба када је у овом делу наше земље, у Старом Расу и лимској долини, цветала култура и био напредан и јак државни живот. Сведок је овај лепи манастир, на јединствено дивном месту, на самом ушћу речица Милешевске и Косатичке. Са југа и севера налазе се омалени брежуљџи, обрасли храстовом шумом. Иа истоку, дижу се к небу рушевине града и џамија које сам видела мало пре. То ]е Хисарџик, муслимапско село, чији становници, по причању иештана, одувек су били прииернп људа и % коме се

Дешавало се већ неколико пута, дв малоумни насилник, прикупи групу људи и физички нападне на добровољце у жељи да их пред народом омаловажи и ослаби. Добровољци су се увек најодлучније одбранили али без икакве даљв освете. Алк кад је тај исти малоумник често пута само неколико дана доцније дош&о у опасност од заједничког нам непријатеља, од крволока партизанских, исти ти )уче нападнути добровољци одлазили су у борбу и спасавали исте оне који су их Јуче нападали. Како су могли добровољци тако што да чине? . Само зато јер нису имали мржњу у срцу свома, чак ни према ономе који им је о животу радио, јер су знали да тај тако ради само из заблуде у коју је опет својом кривицом упао. Српски добровољац себе чува од заблуда и зато у такве погрешке и не упада. Српски добровољци јесу легија оних који сматрају да је Бог створио српски народ не да бу-

налази најлепше и најразчоврсније воће. Испод саме развалине тече лековита ^вода, звана „САВИИ ИЗВОР". Североисточ• но од манастира, стрчи висока стена, на врх,у које се види неко мало утврђење. То је Титеровац, поврх којег пролећу огромни орлови. Позади њега пружа се тамни Златар, планина пуна мистерија и тужних успомена. Пролазећи Златар, идући за Србију, нестао је 1942 године бивши народни посланик, Милутин Јелић, директор подгоричке гимназије, а један од најбољих и најенергичнијих наицоналних бораца и првака из Васојевића. У подножју те тамне планине, чији врхови, покривени борјем, чувају многу тајну, погинуо је такође од бандитске и комунистичке руке игу• ман овог светог манастира, Не• стор Тркуља, чији гроб се налази са десне стране цркве... Западно, све долнном Мнлешевске реке, на 7—8 км пружа се Пријепоље и валовити Лим. Са највећим пијатетоЏ улазим у ову чувену богомољу. Клањам се понизно гробу оног који остави царску порфиру па обуче скромну ризу! Леп пример самопрегора и побожности, овај пример нашег великог Господара и Светитеља! Гробница, то јест место где је она била, налази се у десном краку крста, јер је црква, романског стила, у виду крста. Првобитно, она је била врло мала, и изтледа подигнута нарочито да се ту пренесу мошти Св. Саве из Трнова. Чудна ]е и мучна историја овог светог манастира. После славног и цветајућег д оба зз време Немањића, чнји Је центар државе био баш овде, у овом лепом Старом Расу, долази пропаст после Косова и ве• ковно, роиство. Под Отоманском

де осветник и смрт зч друге, него да им буде чак и пример човекољубља и истине. То су људи, који знају да ни човек ни народи не живе сами и издвојени од остале стварности божје у васиони већ да сви м >1 постоЈимо и деламо само као чиниоци једне више правде, божје правде у овоме свету. Отуда добровољац не држи пушку ради освете, већ ради одбрвме свога народа од зла. У вечној борби између добра и зла у васиони, српски добровољци одлучно стају на стрвну добра, а противу зла. А да би себе зо ову борбу и оспособили они најпре изгоне зло из своЈе душе, зло у облику мржње и освете, —- па тек онда тамане зло код других. Ако би само уништавали зло код других, а не би почели са борбом против зла код себе еамих, били би неспособни и за борбу против зла код других. Због тога људи од љубави и истине налазе у српским добро-

царевином гину све народне рукатворсаине и умотворине. Сагоревају књиге, руше се школе и манастирн, уништавају се уметничка дела, спаљују се чак и српски светитељи, као што ]е случај са Св. Савом! И Милешево, остало пусто више од стоседамдесет година, доживело је унакажавање и уништење његових уметничких дела. То се види по свему: гробници нема трага, до само један мали део при земљи (калуђери су је заменили са дрвеном); јединствене фреске, чији остаци се још виде по зидовнма и сводовима, избодене, измрцварене готово свака. Чим се уђе у, цркву, на мала северна врата, одмах с леве стра не, фреска претставља оригинал• ну слнку Св. Саве у белој одежди, украшеној крстнћцма. Он има тонсуру на глави, као што то носе католички свештеници, знак да је тада, док није било поделе цркве, и наше свештеиство, при рукоположењу, добивало тосуру. Ту су око њега славни Немањићи: пред њим, стари Св. Симеон, а позади Стеван Првовенчани са Радославом и Владисла• вом. Овај последњи носи у десној руци слику своје задужбине. Нема Св. Анастасије!... Да ли није то она, у оној изванредно лепој фресци нзнад гробнице, за коју се мисли да је Св. Богородица која води краља Владислава са својом задужбином ка Христу-Цару? Ја сам уверена да је то мајка Св. Саве, која бди над сенима свога великог и Славног Сина. Јер не верујем да би њу, ту нашу прву светитељку, умет• ник заборавио баш у манастиру где ће до краја света почивати наш први и сјајни Учитељ, Св. Сава... Била то Св. Богородица или Св. Анастасија, фреска ]е одлична, доста добро очувана, складних боја и са јединственом композијом. Изнад ње друга светла слика: „АНЋЕО ЈАВЉА ДА ЈЕ ХРИСТОС ВАСКРЕСАО". Ове фреске занста откривају великог уметника који их Је изра-

вољцима бра1чу и заштитнике, а људи од мржње и лажи најљућа непријатеље. Али за то српски добровол »цм ниеу криви нити се кривим осећају. Српоки добровољци верују у, победу добра над злим и због тога ведро гледају Н у будућност. Сваки пут кад ?рпски н^род учини нештр што је Господу по вољи, а забрину се опат зд будућност нашег народа сваки пут кад се У нашем народу учини нешто што не може да буде у вољи Господу. Неће измрцварено Српство спасти мржња, освета и истребљењ® веК љубав и истина. Због тога орпски добровољци и иду путем љубави и истине чувајући се бодро да са тога пуга ни за длаку не склизну ни као заједница ни као појединци. Снага у служби истина и правде, ето то је пут српских добровољацд. Вас. От,

ђивао. Не мању вредност има и слика изнад десне певннце: „ТАЈНА ВЕЧЕРА". Све ове фреске, а има их Још доста, јер испуњавају зидове и сводове, зачуђено гледају ретке посетиоце. Нису ови стари Све• тн Оци, Св. Енуфрије, Св. Макарије и други, чиЈе ,браде иду до испод појаса, навикнути на ову самоћу. Видели су они овде, кроз векове, масе побожног света, нарочито онда када је ту становало внше од четири стотине калуђера и када се млеко са Златара преливало чунком са врх Титеровца до манастира! Навикли су ови свеци такође да виде цео српски народ од Бијелог Поља, Пљсваља, Сјенице и ПрибоЈа да се прикупи на д ан манастирске заветиње, Св. Јована. Тада је бивао велики сабор и цео дан се играло и певало... Ове године био је тужан тај дан! Можда десет до дваДесет оеоба ишло. је за лити]ама! Беда! Рагт/ Невоља!... Калуђер прича, Да понекад, на служби Божјој, он сам и служи и даје одговоре- Да ли се човек налази негде тамо у афричком Хогару, међу незнн' бошцима? Изузев ове живопнсе, манастир Је пуст. Чираци су бедни. Коло или венац за свеће, што висн у средини, пред великим дверима, мало, сиромашно. Кандила проста. Иконостас садржи обич• не иконе, без икаквог укуса и ни мало вредности. Жалосно? Жалосно? Бар ове ствари нису пљачкаши однели! Двадесет и више година било је богатство и раскош у Југославнји. Женска удружења поседовала су милиоНе. Зар се не нађе нн Једно од њих да посветн овом најсветијем нашем месту мало пажње? Па, ззто нас Бог н заборавља! Зато и долази ова казна на наш народ, ово братоубиство, ово зло са сваке стране! Похулили смо на Бога! Пренебрегли смо нашег, Врховног УЈсдинитеља и презре* ли Његов Гроб! Срампо!.(Иаставак на 6-ој странв1

ШЛЕШЂО ИВАЊ-ДДН 1944 ГОДИНЕ