Српски сион

Б р. 2.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 27.

огрешио би се о задату реч и заклетву. коју је друштву задао. И послакх ус-ккму [оамнл к г а т(л \миц+,, — Јовапа, пред ким ћуташе зверовн у пустињи, дрхгаше ла вовп, страпшше се змпје, ког по светости жнвота његова, хранише дивље пчеле. Ја држнм, да снекулатор, ког је Ирод послао, ннјан беше п, имајућп мач у рукама, не имађаше очнју. На тај начпн бепЈе глава Јованова одсечена п на тањир метпута; па н у то доба проговараше: I« достоиту. тн илгћти ЖЕМК1 сратл тко(ги>. Тако је нраведник жпвео н по смртн, п но усечењу главе његове глас му нпје умукао. 0, безбожни Ироде! Не беше ли то зар доста, што тн је претходник твој поубијао ону силну

деду у Витлејему, те ранио н озледио силна срца очева п матсра ! КлАТКК! рлдн НЕ кос\"от '1; ОТрЕЦЈИСА. Ове речи дају иовода рећи исшто о заклетви, коју многп ни нодашто не држе н не штују! Не тако не мислите да је наклетва сама по себи дело маловажно; лажиа је заклетва врло великн грех; за то, да бп је избегли, Гоенод учи не клдтнсд ксд ко (Мат 5, 33—37). Тешко се опроститн укорењепог обичаја ако је неко у њему обпкао, али страх Госнодњи, нека ностави тврду ограду устима п срцу нашем да никад не нарушимо истину, не оптеретимо савест и пе огрешимо се о најсветију вол.у Божију.

рл ^кноУћтенше нђкоторђшхт. ућотћ кт . слоикнкскиих!. кклпгелннхг *) I

"ЈХешд 001, ул^1 У црквенословенском јеваиђелију од год. 1755. нреведено је то место овако : И поел\к его Штрх. нлчлтх прер-ћцлтн ел\?5 гллголд : Л\ЛрД'А т к1 ГОСИОДН, не ил\лгк БК1ТН т(сћ ск. Тако је исто наштамиано и у црк. слов. јеванђелију од год. 1864 и од год. 1875. На тако ће бити п у свима издањима црквенословенским У сгаром словенском сноменпку Еуап^еПит 5. Ма11ћае1 ра1аеоз1оуеп1се е сосПс1ђиз есПсћс Рг. М1к1оз1сћ стојп: ii понмт. н Петрч. илудтт. прт.(1Г.КЛТН н.моу гллголш: мнлосрт.дт. тп, господн: пе нмлт|. тсг.к ктјтн се. Овај је стари словенски превод коректнији од црквенословенскога кад се испореди са матицом. "Иешд оо1, у.1 Ј !)1е одговара превод старп словеискп мнлос(»т.дђ тн, господн. Ово тн јесте датив, као што је н у грчком оа, а у црквепо словенском стоји номинатив т к», и кад би се држали црквенословенскога нревода, онда не можемо добпти онога смнсла, који Еарловци.

. Мат. XVI. 22. је у матици. ' Јкешд 001, у.гом а старо словенско мнлос|>т.дт. тн, госнодн значп „милосрдан буди себи" т. ј милостив буди спрам себе илн пријатељ буди себи господе, то иеће битп од тебе. То бн се могло издаље казати „не слути, то не ће бити од тебе" или као што је Вук нревео: Боже сачувај !, а Лутер : Негг, зсћопе с!етег, или у руском преводу: Сохранп Богт>, зтого не будетЂ с г в Тобого. А црквенословенски превод: лмсрдх тк1 господн могао бн навестн на погрешно разумевање тога израза. И заиста црквенословенскп: л»лсрд% @ гк1 господи, не ил\лтк вмгн тег.ћ сје превео бн човек овако: милосрдан ти си, мплост в ти сп, мријатељ ти си, то не ће бити од тебе. А '/).ешд 001, не зпачп то, него оно што смо мало час казалп. Ваља дакле у црк. слов. тексту да стојн ти место т К1, па би онда пзраз сноменутп иотпуно одговарао матицп. Јован }Нивановик.

*) Оваких чланака изишло је више у пређашњим годинама у „ Гласу Исшпне ", а из иера поштованога г. нисца. Веома смо захвални г. Ј 0 вану Живанов: Ј^у, што је и у овоме листу иродужио тај рад, који ће бпти од велике користи по нашу црквену књижевноет. Уредн.