Српски сион

С тр. 20.

бр. 2.

гледу у несравњпвој мерн развијеннје п напредннје. Но норед свега тога, некп и неки знаци показују, да је данашње стање наше у многоме налик на оно, кад је Спа ситељ на земљу сишао, и свету веру своју основао и утврдио. Нарочито видимо, да је побожно чувство у велпкој мери ослабило, и да је у истој мери и морал се поколебао; а по следице тога исте су код нас, које су и у римском царству биле: растројство, оп шта узрујаност, ошнте незадовољство и општа беда. Силно је римско царство на томе пропало и пропасти морало; чувајмо и пазимо за времена свн, да и пас подобна судба не постпгне! Ми сви знамо и признајемо, да је код нас вера и народност једно и псто, као што то свн и знамо п прнзнајемо, да нас је света вера наша православна у многим тешким, судбоносним приликама од највеће невоље, од саме иропасти сачувала, па ипак впдпмо, да су многи и многн на жалост баш изображенији, према тој вери својој равнодушнп постали, те их ретко и у цркви а скоро никада при светој транези не видпмо, и штојејоштжа лосније, неки међу њима јавно омаловажавају веру, цркву, њене установе и служитеље, иа се тиме јогат и поносе ! Главни узрок томе као да је оно у туђинском свету поникло криво мпшљење, да вера може бити сметња науци и зпању, дакле и култури и цивиднзацији, те већина оних, којп хоће да важепредсветом за изображене, чисто се стиде, да покажу да имају вере и побожног чувства. Таквих има на жалост данас много у нас, а од њих се опет трују нижи слојеви, и зато на њих пада пајвећп део одговорностп, што морал, који је на вери

основан, све то више опада и губи се, а цео народ све то више пати и страда. Чудна је то по.јава, да се код нас од толико већ годпна у свима лнстовима, у свима и јавним и приватннм круговпма, непрестано претреса нптање о уређењу наших црквених одношаја, и то с таком жестином и ватром да туђгшац помпслити мора, да нема на свету народа, који се за своју цркву тако жнво заузима п брпие као ми; а овамо су баш наше цркве најпразније, и баш у нас даје се најмање прпметити јавно пзраженог побожног чувства и црквене свести! На коме је крпвица ? Прнзнати морамо, да смо сви листом — мање впше крнви, алп најкрпвљи је баш пзображеннјн део народа. Маса народа, ако је игда схватила замашај и последице велпких онштих пптања, схватила их је само иистпнктивно, ио неком природном осећању, а обично њу воде и нредводе поједини или неколицниа, која нма за то нужног знања, искуства и друге сиреме, дакле оно, што ми интелигенцнјом зовемо. Она је прнродпи вођ народа, и акоје она права, истинита интелпгенција, којој опште добро на срцу лежи а при том поред добре спреме има довољно одважности и самопрегоревања да за оншту ствар своје време, своје знање и своју снагу жр твује, онда је она срећа и благослов за тај народ; а ако је она само надри-интелнгенцпја, која се без сваке спреме и иозива, народу за вођа намеће, а при том само својој сујети или другом ма каквом личном пнтересу служн, онда је она каламитет, несрећа за тај народ. У нас као да је на жалост последња прву далеко надмашпла, и то је нашенајвеће зло. Крајње је време, да права наша ннте лигенција мушкн на попрпште изађе, н