Српски сион

Стр. 22.

„СРПСКИ СИОН."

Бр 2.

ТастоЈаљем

ПРБО ПАСШСКО ПИСШО ПРЕОСВЕШОГ ЕОИСКОМ ДШАТИНСМСТРИЈСКОГ НИКОДИМА МИЛ4ША Пречасноме клиру и свему иравославножу народу ешсрхије своје. н и к о д и м, по болсјој милости православни еиископ далматинско-истријски, пречасноме клиру и свему православном народу епархије своје, мир и благослов од свемогућега I и благога Бога. МС нијетн терет, што ми ее налаже, и покорно замолих великодушну номоћ преоевештепога збора. Ово нсто исповнједам сада пред вама љубазнн клире ове епархије, драга моја у Христу браћо п иомоћнпци моји по служби; псповпједам ово и нред вама, Богом дарована мн мила паство моја днчни нравославпп српски народе горњег Приморја. Исповпједам своју слабост, псповпједам своју немоћ. Много се од мене данас тражи: тражп се, да будем врховнп учитељ вјере п морала у повјереној мн епархпјп; да будем првосвештеник, те да ја и све подручно ми свештенство достојпу жртву Богу припосимо за спасеље свију; да будем архнпастнр, којн има да мудро води клир и паству, п да у свему право управља; тражи се од мене, да будем свјетлост свима, да будем свима огледало свију хришћанскпх врлина Стреним и сада, кад је благодат Духа светога иа мене сишла, ирп мислп о страишпм и велпким дужностпма, које сам, као епискои, на себе прпмпо. Али тјеши ме вјера у божји нромпсао, који, изабравпш мепе слаба и немоћна за оруђе своје, упоравпће стопемоје по премудрости својој и ојачаће малу снагу моју на славу цркве свете. Тјеши ме даље то, што ми високопреосвештени архијереји наше митроиолије, моја старија у Христу браћа, обећаше велпкодушно своју помоћ у свему, што се тпче добре управе п духовнога на претка ове епархије. Тјеши ме за тијем поуздање, што га пмам у свијест иречаснога клира ове епархпје, ко.јн нронпкпут узвишеношћу своје службе и потребом, да се својеки п озбиљно ради на њпви Госиодњој, како бп она најбогатији илод доннјела, зпаће п хтјеће доћн ми на сусрет и усрдно

позваннх чнн-.еннка, доброта и милост Његовог Беличанства нашег вптешког Госиодара, Цара п Краља, поставила ме за ноглавпцу С православне далматинско-истријске епархије, а светп сннод буковрнско-далматпнске мптрополије саопћпо ми је благодат архнјерејства п тпјем ми повјерпо врховну духовпу уираву овом енархнјом, да нречасни клир руководим у вршењу свеште ничке његове службе и да вјерни народ управљам на пут спасења и да га учпм свему, што је добро н ноштено. Велпка је п тешка архнјерејска служба; велпка је и страшна одговорност са њом скопчапа. Као многогодшпњц учитељ у задарској богословији, ја сам имао прилике, да дубоко и свестрано проучим ту службу, да схватим узвишеност и тежину њезпну, а уједно и одговорност, која лежи пред Богом н пред људнма на опоме, који прима на себе ту службу. Кад се почело говоритп о могућностп, да се мени новј р ри та служба у овој епархији, ја сам стреппо размишљајући, да ли би ја кадар био достојно засјестп на архпјерејскп прпјесто, да ли има у менп довољно спаге, да бпх могао савјесно одговорити свима дужно стпма, што су са том службом скопчане, да ли пмам ја толико знања п вјештине, колпко треба, да. сепотпуно постигие епископски позпв. Боља Царева, надахнута божјим промислом, ријепш моју судбу; п ја, покоравајући се тој вољп, казах иред олтарем Бога жнвога, а иред светим архи јерејским збором, који је нрнзвао иа мене небеску благодат, да се прпмам службе, која мн се повјерава. Казах да је се прнмам, алп одмах јавно исповједих своју слабост н зебњу, да ћу кадар бити под