Српски сион

Стр 76.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 5.

каквим би „али" ту помоћи могао, као што је код будимске епархије учинио са „редукцијом" ј парохија. „Општине иснод 1000 душа, ако желе засебног пароха имати, морале би из своје соп ствености терет уплате парохијала до оОО Фор. на себе узети, иначе имале би се другој најближој општини прикључити, које ни најмање не би православљу шкодило. Кад може у Босуту и Рачи у Срему поред две цркве један парох бити и у Грабовци и Витојевци, што се не би Бајгаа и Риђица у Бачкој, Ђир, Товладија, Теш, Мали Гај, Шурјан и т. д. у Темишварској дијецези другој парохији придружиии ? Не унапређује православље многобројно свепггенство, које се са оскудицом и невољом бори, но угледно и ваљано свештенство; а мање онштине боље ће и ^хађати цркву кад им пожелани свештеник дође, .јер се не моли Богу звонима и паљењем свећа, а празном без народа цр ;вом." Елем и опет „редукција" и то не само у будимској, него и по свима епархијама. „Кад може у Босуту и Рачи поред две цркве један парох бити . . . што се не би Бајша и Риђица . . . другој парохији придружилп ?" Рекао бих, да то „може" долази од „мора". После „мора" узастопце долази „може". А на послетку кад се нешто „мора", ту се онда и не нита „може" ли се. Али да би ваљало свим силама настојати, да се „може" поткрепи и ојача, како не би кобноме „мора" подлегло, о томе — држим — није нужно трошити речл. „Не унапређу.је православље многобројно свешенство, које се са окудицом и невољом бори, но угледно и ваљано свештенство." Дакле еамо малобројно свештенство може и мора бити „угледно и ваљано": образовано и морално, а. многобројно не. Та, искуство учи, да и јединац може бити неваљао, а читав чопор деце не мора бити рђав. То зависи само од — оца. И зар се не би дало удесити да и многобројно свештенство буде награђено, ако не сјајно, а оно бар толико, да се „са оскудицом и невољум борити" не мора ? А кад би нам нешго баш и многобројно свештенство било „угледно и ваљано — образовано и морално, да ли не би тада то боље и већма унаиређивало православље ? „А мање општине боље ће иохађати цркву, кад им пожелани свештеник дође, јер се

не моли Богу звонима и паљењем свећа, а празном без народа црквом." Истину рећи: кад би хтели редуцирати парохије из разлога тога, што су нам „цркве празне", тад би — на жалост — морали парохије не редуцирати, него просто — уништити! Јер где је та општина, у којој је црква пуна? Који је тај срећни српски свештеник, који се похвалити може, да му парохијани добро цркву походе ? За доказ моје тврдње навешћу речи једног признатог и уваженог српског свештеника: „Подигосмо дивне цркве, обасуемо их сребром и жеженим златом, обукосмо слуге олтара божијег у свилу и кадиФу, понамештасмо ето и столове, да нам за часак предрже грешно тело наше — па и опет зато ето наше цркве пусте, ни воље ни времена, нит' срца нит' душе да посветимо Богу." („Глас Истине" 1886. стр. 22.) А да ову доиста жалосну сведоџбу преч. г. Лука Поповић, одлични парох ианчевачки, ие издаје само другим маленим општинама, него баш и самој угледној опш гини панчевачкој, тој српској Шаарти, која нам се у многом чем за углед представља — сведоче даље речи : „Тако се то ради скоро свуд па на жалост и код нас." Нико, па ни брат Поповић неће хтети ни помислити, да би ваљало извести редукцију у такој једној општини, као што је ГТанчево ; а ето би је извести морали, или бар могли на основу разлога брата Поновића. Даље. Свака мања оптнтина имада би се прикључити каквој иовећој онштини, ма та не била већа, него што су општине метуте у IV. класу Поповићева распореда; јер ретко су где малене две општине једна до друге тако, да се њих две спојити могу. Како је и у повећим општинама само један парох — баш и по предлогу Поповићевом — то би а®илирањем мање општине већој патиле обадве ; јер ако би се хтела служба божија држати на изменце, онда би већој општини, односно нарохиЈанима њеним одузета била могућност, да крај своје најбоље воље прву заповед црквену : „Молити се Богу и слушати службу божију сваке недеље и празника" — тачно извршују. Остави ли се пак да парохијани малене општине једва дочекају, да им „пожелани свештеник дође" — онда ће се у њиховој црквн служба божија одслужити свега 10—20 пута у години, па и то неће бити о већим иразницима, ношто не би било ни леио