Српски сион

Вр. 5.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 77.

ни право, да се бага о великим иразницима у већим општинама служба не служи. А шта ће радити парохијани у оне недељне и иразничне дане, када се у њиховој цркви служба не служи? У цркву ићи не могу ; јер код нас је „триста — без попа ништа" : код нас није могуће, да се верни и сами без свештеника у цркву иск/пе, и да им онде учитељи и певци цркв песме поју, као гато је то код других вероисповеди. Ићи на службу боЖИ ЈУ У ДРУ Г У опгатину — то неће. Дакле гата ће друго чинити, него оно, гато чинити неби смели и требали, и од чега би их одвраћати ваљало ! Ми се ето тужимо, да су нам цркве и крај пароха у месту — празне; нагае се свегатенство јада да ми Срби немамо „ни воље ни времена. нит' срца нит' дупте, да посветимо Богу." Па кад је нагаа српска воља толико ослабила и клонула, наше српско срце толико отврдло и окорело, нагаа срнска дугаа у равнодуганости, нехату и немару према цркви и немару према цркви и служби божијој толико огрезла и утонула, да ми поред цркве, а за време службе божије крај јасног звука звона са куле црквене — са свим мирно и безбрижно на рад, на „ соиФ.ту , нечктикмух » на с-ћдлли ■ |]Е г^вит(Л{|1" -(Длазимо : да гата ће бити од нас тек онда, кад и „звона умукну," кад нас ни јасни звук звона из нехата и немара, из равнодуганости и мргвила будио и трзао не буде ?! Јога негато. „Ми хоћемо, да у свегагенику имамо и душепопечитеља и политичара и економа и лекара, једном речи: све," — вели Ј. Даниловац. А брат Поповић каже, да је свегатеник „светило, молитвеник и учигељ народни." Ваистину погоди и један и други. Е па кад је свегатеник тај и го, онда питам: гата је боље по народ и православље, да ли вигае или мање „дугаепопечитеља и лекара,' вигае или мање „еветила, молитвеника и учитеља народних"? Но свегатеник је јога и: .,Вонн7;Хрнстовг", чувар вере и будилац свести црквене и народне. И онда опет питам: када ће дело Господње боље нанредовати, ако је вигае или мање „воина" ? Када ће вера боље очувана бити, да ли не, ако имамо више чувара њених и ако

смо свуда и на сваком месту иоставили „мртву стражу" ? Када ће свест црквена и народна бити живља и свежија, ако не онда, када узимамо вигае оних, који ће је увек својски и марљиво оживљавати, свежити и будити ? Ова видљива црква Христова на земљи назива се „црквом војујућом," где је сваки верни војин и где су светптеници у војсцп часници; према томе: када је вигае осигурана победа војсци Христовој, да ли крај мањег или већег броја часника? Изгледа, као да сам ја против решкриптуал ног начина свегатеничког наилаћивања, па не само то, него као да ја тврдим, да би стари начин свештеничке дотације био и по свештенство бољи и повољнији. Не! И сам сам за то, да се свештенство наплаћује у готовом новцу; али ми намера бегае, да покажем п докажем, да се „решкриптуална свештеничка дотација без тешкоћа не вргаи," и да свештенство до своје нанлате лако не долази нити је тачно прима, него да би требало ићи за тим, да се „вртпење" колико је више могуће олакгаа и да се „тешкоће" отклоне, те ће онда и свешгенство до своје наилате лактие и нре доћи. Надал,е сам хтео да укажем на штетне последице даљег извађања редукције парохија. По мњењу оотписанога речи Ариста Спаситетва: ,~Кл!одите, да че прсзрите единаго Ф л\лли^а снлх", са свим се могу односити и на малене општине : Гледајте, пазите. да не занемарите и заиустите Једну од ових малих; јер је маленим онгптинама свештеник потребниЈи и нужнији, него великим, пошт > је у маленим онштинама свештеник — тако рећи — једина интелигенција, једини чувар и „учитељ народни." Рекох, гата и како мислим о „мислима" брата Поповића и наведох. игго навести имадох и за нужно сматрах; стоје ли нак моји наводи или не — о томе нска суде погатовани читаоци „Српског Сиона." Слободан ћу бити и даљи ток г мисли" брата Поновића пратити и ако бих гато приметити имао, слободан ћу бити своје нримедбе и опет пред погатоване читаоце изнеги — ако ми само славно уредништво „Срнског Сиона" то дозволило буде. У Банату 18 / 30 I. 1891. Јустин.