Српски сион

Стр. 94.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 6.

потписали протест против Рајачића, те га још истог вечера куриром послали у Беч, а истом прилпком је администратор митрополије владика Георгије Хранислав „ сам за себе устројивши прошеније, да би он као најзаслужнијн височајше за дјејствителног архиепископа и митрополита наименован био, к његовом ц. кр. величанству отправио." (Види: Достопамјатност у јерархији карловачкој. Народни сабор 1842. год. у Новом Саду 1845. стр. 69.) Цар је за тим потврдио кандидата већине ЈосиФа Рајачића за митрополита. У сноменутој књижици осуђују се још неки поступци владике Хранислава. Онога данз, кад је стигла иотврда Рајачића (која се назива „деноминацијом", наименовањем), држао је Хранислав неправилну седиицу копзисторије, на којој је било само три члана ; два монашког реда и прота митровачки Ивановић (писац „Новог Плутарха"), те је ту три преступа учинио: иопунио је путем симоније протопопство карловачко и игуманство јазачко особама, које су му се ирспоручиле митом, и осим тога одузео је парохију једноме иосланику свештенику, што овај није гласао нри избору за њега, или за онога, за кога му је он саветовао. — Сада приликом смрти владике Василијана морала се гробница владике Хранислава тражити, јер нема ни на једноме гробу назначено, где је гро', и чији је. И за Гедеонов зна се само по иричању врло старих људи. С тога би требало, да се на мраморној плочици назначи сад и на Хранисдављеву и Василнјанову гробу ко ту ночива, а ваљало би и Гедеонов гроб забележити. Уједно ћемо приметити, да држимо да је погрешка била сада отварати костурницу Хранислављеву, отварати сандук му и дирати мошти му, одело и оправу, јер се тнме пореметило и помицало тело његово и срушило, што је још било у целини, јер је гробница врло малена, грађена је за једнога самртника, те да би и пок. Василијан се сместити могао, морало се све помаћи и претиснути. Кад нема велике костурнице за наше црквене поглавице, онда би ваљало за свакога нову градити, а не туђу кварити и кости дробити. — За влидику Хранислава зна се, да се нешто и књижевношћу бавио. На књижевности је радио још пре него што се закалуђерио. Писао се најпре Гаврило ХрачисављевиИ, а после краће Гаврило Хранислав. У калуђерству је добио име Георгије. Први су му стихови изишли још 1798. године

у нохвалу Стевану Авакумовићу, кадјепримио „жезл архиј ерејски". То је иисао као јуриста у Пешти Други му је рад изишао године 1802 а то беше: „Цвјет на гроб Јоана Раича ковиљскаго архим. дне 11. дек. 1801. усопшаго." ШаФарик напомиње, да је ово писано хексаметрима и пентраметрима на слик, а у строфу идепо пет стихова. Првихексаметар није у сликовању, 2. и 5. стих пентаметар су и сликују се. Године 1804. (ШаФарик држи да ова година није поуздана) издао је Хранислав кувара, ито га је превео с немачког под натписом : „Поварнаја књига, по немецкому кохбух, первим опитом — — с њемецкаго на славено-сербскк во Вијење преведена, ижд. Дамјана Каулицији". (Овде се иотнисао „Хранислав", а дотле је било „Хранисављевић") У години 1808. изишле су од њега „Рјечи надробнија" Ша®арик 468). Године 1815. изишле су две радњице његове: „Па смерт високоблагор. госпожн Јосифи Стратимировић от Кулпин, рожденија Текели" и „Преосв. г. Стсф . от Авакумовић Еп. Карлшт." Умрво је на скоро иосле сабора од 1842. године, који је завршен месеца октобра, а за администратора намештен му је био данашњи епископ будимски, старина наша Арееније Стојковић. Др. И. 0. (Српека правоелавна црквена општина у Бечу) имала је 21. јануара своју редовну годишњу скуигитину. Председник Ђорђе ОстојиИ јавио је у свом извештају, да је довршена зграда српске оиштинске куће, у којој ће бити црква и школа смешгена. Тај сраски општински дом подигнут је у Бечу на лепом месту у предграђу БапЉћ-аззе, у Видовој улици, Уекћдаззе, 3. Унутарњи украс биће по свој прилици до јесени готов — Благајник ошптински Стова известио је, да у благајни општинској има још 9.000 ф., и изрекао је наду, да ће се та свота умножити прилозима тако, да ће се црква моћи достојно украснти. — Скуиштина је још решила, да се распигае стечај за место иароха^ који мора бити калуђер или обудовљен евештеник, а мора знати добро немачки језик. Годишња плата парохова бкће 1500 Фор. и бесплатан стан. Пароху ће, осим свога свештеничког рада, спадати јога у дужност, да у школи нредаје деци веронауку и српски језик.