Српски сион

Стр. 84.

„СРПОКИ СИОН."

Б р. 6.

штво, да њим шири узвпшену и неисцрпиву науку Хрнстову, сликарство, да у човјеку буди помен на догађаје евапђеоске и укус за лијепим, — није она превидела ни музичке вјештине, пего знајући моћ исте, на прво мјесто поставпла је пјесму п мелодију, да њом угоди човјечјој души, јер се она њом највшие кријепи, подмлађује и оплемењава. „Музика п појезија" — вели проФ. Светомир Николајевић — „у служби црквеној биле су по каитто снажне да одрже сплу вјере и онда, када су за њу бпле највеће опасности. Исторпк Раике бележи као један од важних узрока, из којих се носле схпзме протестантске у XVI. веку западнн народи повратнли својој старој црква, реФорму музике у римској црквн, По љеговом мишљењу служба божија компонована од Палестрине 1567. г. била је силно срество рнмске цркве, да опет рашири своју власт. На глас узвишене арије „Помнлуј нас" надао је одиадник у нокајању пред олтарем цркве, које се одрекао." И код нас могосмо осјетитп моћ музпке црквене, када нас ппходи чувенп пјсвач Славјански. Ко је био среће те чуо црквене пјесме, што пх извађа славјансков пјевачки збор, тај је у час, када их је слушао, престао бптн човјеком, који чепа по грјешној земљи, јер у тај час струјила је кроз и најтање жилнце његова тпјела нека неонисна величанствена потајна етруја и он се осјећао блажеинм кано да лебдп на анђелскнм крилима између неба н зсмл.е у идеалу свакога хришћаипна — у самом рају. „Молитва онако ијевена", — као што рече један римокатолик — „п у иародном језику, треба да дође до божијег прнјестола. Уз онакову молитву човјекмора да вјерује и да постане бољпм." А наша православаа црква, која на једно богослужење, ни један обред не свр-

шава без вокалпе музнке т. ј без појања, нарочито захтијева његовање исте. Па да ли мп његујемо црквено појање, колико би требало ? Изузимајући неколнко натпих већих мјеста не негујемо нрквене ијесме ии тамо, гдје би најпрпје морали, а то је на извору псте. Наша богословија у Карловцима, препараидије у Загребу и Карловцу а и у Сомбору заостале су у том погледу далеко. Стари, и као што добро вели Даниловац : препотопски начин учења нојања тамо се одржава, а њим се пјесма пе његује, већ омаловажава. А како ли је по селима? Па у крајевнма, гдје и нема школа? Не ћемо рећн, боље да ћутимо, и да покрнјемо своју голотпњу и срамоту. Алн нешто не ћемо оћутати. Ми треба да почнемо радитн на том да се и у нас црквена пјесма узвпси на оно мјесто, које јој је црква одредила, када ју је узела у евоју службу. Мн морамо настојатп, да оборнмо соло-појање и заведемо у црквп скупно појање, а које је и нрописаио у иашој цркви т. ј. да сав народ у црквп свештенику одговара и поје. Овако како је данас, није добро. Горе је но што је било у старије вријеме. Почети се мора па извору појања н то у богословији н препарандијама. Стари начпн учења појања мора се докинути. Нитп је згодан за школу нити је нанредан, а пигге маого скупоцјенога времена н трула По том начпну учења користе се само они, који имају музичкога дара а остали слабо, а што је најжалосније, којп тако уче, нпјесу у сгању бптн расаднпцн црквеног појања у народу. Ми морамо прихвашиши ноталнв знакове и у учењу црквеног иојања , п онда ћемо тек постићн цпјел, којој треба да тежпмо. Када буде учитељство и свештен