Српски сион

Стр. 86.

„СРПСКИ СИОН."

на је пменица, која нма облик једннне а значи множину. те зато може атрибут да се слаже с њеним обликом: дро^тљи. илп. или може да се слаже с њешш значењем: др!Зг'1А п/А т к, ГЈ дта значи много, зато д р в г Г л стоји у акузативу множине сла жући се са значењем збирпе имениде патк. Атрибут се дакле слаже с бројном пме ницом или по облику илп но значењу, У црквенословенскпм јеванђелијима гледи атрибут на значење збирне именице, а у Карловци.

старом словенскпм на облик Нестално је дакле иравило за слагање атрпбута с бројнпм збирним пменицама у словенском језнку. С овим се може испоредити у сри ском језику кад су бројеви субјекти, онда нредикат долазп у једннну, а може доћи и у множину. У првом случају преднкат се слаже са облнком субјекта, а у другом са значењем субјекта н. н. Седам наша удари на кнеза. У тај час долетаи девеш златних пауница, оса.ч иадну на јабуку. Јован ЖзваЕови!..

ЋШ X Р А Ш С 0 ^ИЖавршује се нрви четрдесетдневии пернод земиоx , жнвота Богомладенца Исуса Хрнста. Ми смо близу тога дана, у који црква спомиње прво по јављење свету Спаситеља његова. Онај који вечно пребива у крилу Очевом- (Јован 1, 18.) Један са Отцем, да пспуни старозаветнн закон, као човек приноси се у храм и иосвећује се као првенац на службу Богу, будућч Сам Богом. Па овде се тај невидљиви Становник храма, кога нису довољна небеса да сместе, срета као човек, те га као слабога младенца нрима на руке светп Богопрпмац. Стапујући у храму, који није рука створпла, Госиодар васелене вндљиво иохађа дом. Његовом Имену рукама саздани. Хришћанска црква установивши нразновање Сретенија Господња, даје впсоко значење п смасао том догађају земнога жпвота свога Основатеља, примером носвећења Богу безгрешнога Богочовека, сномињући својпм чедима о високпм обвезама, сједињеиима с њнховим уцрковљењем. Но какве се велике и ванредне носете а уједно и милости удостојава Јерусалимски храм, јенини у то време на целом свету храм, који је носвећен правом и истинитом Богу! У свештеном надахнућу, гледајући славу тога храма још у то време, кад се он обнављао т. ј. скоро за 500 година до Рођеља Христова, иророк Агеј предвидио је већ ту велику посету храма

: о ш о н о в. Јерусалимскога, те је он њим утешавао парод израиљски, који је ]адиковао због разорења првог велељепног храма, говорећн:„Слава тога иоследњег храма биће већа од прве. 1 ' (Агеј 2, 10.) Жалосна а уједно и велика судбина постигла је ту иајглавнију јудејску светињу. Народ јеврејски чврсто бетне привезан своме храму, тежио је к њему свим својим чуствнма и помислима. Па то беше са свим ириродно. Отуда, из храма, потекло је цело устројство живота јеврејскога народа Могуће је шта вигае рећп, да се из одиошаја јевреја према своме храму у пме истинптога Бога опреде љавала једнако, како срећа и напредак, тако и несрећа у свнма епохама његова живота. Овде је Јевреј приносио своје жртве п молптве Богу, одавде су псходпле зановести Госнодње; овде су се усредсређавала сва очекивања и наде Израиљеве. Није онда чудо, игго је Јевреј сједињавао судбу своју са судбом храма свога, што је сматрао храм свој Јехови видл.ивим залогОм Божјег благоволења према народу. И ми знамо, да та непоколебива вера у покровитељско значење урама, у вечно трајање његово, неће о ставити Јудејаца у сампм крптичким моментима њпховог полптнчког живота. Последњи бранптељп Јерусалима, кога су Римл.ани у год 70. по р, Хр, опседали, на концу погибли срегали су једиако с