Српски сион

Б р . 12.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 185.

Кад се је митрополит Иларнон јаче болесним осјетио, отишао је у мјесто свог рођења, ради промјене зрака, па се је у другој половини децембра 1881. год. повратио и смјестио на Ријеку, ђе је клпмат, с неосјетном разликом, благ као у приморју, Ту се је већ увјерио, да му никакав љекар осим Онога од безграничне моћи помоћи не може. На Ријеци. првога јануара 1882. годпне, у по ноћи, удари га капља, постаде нијем и сакат у десној руци и нози. Ова је појава изазвала опће сажаљење и изван опсега његове јурисдикције. Свештенство митрополијско отишло је на Рп]еку и болесног свог владику у кочијама нренијело у резпденцију. Ту су гасасрдачпимсажаљењем посјећивали: Његово Височанство Кнез-Господар Никола I., Његова Свјетлост Киез насљедник Данило, министри и остали великодостојници. Његово Височапство пружало му је све могуће понуде и помоћи, не би ли га од смрти отело, а он је Њему, и осталпјема, указивао знаке своје велике благодарностп У таквој муци, оставнв благослов Госнодару, Његовоме Дому и Народу, замијени овај свијет бољијем 15. јануара год. 1882-е. Та позва га к себи свесвјетски неумитни Судија, да му нреда рачуне о своме раду у Његовој њпви, у којој је он доста марљиво радио и доста обрадио, и ако је за собом оставио за обрађење широко поље: вриједноме своме намјеснику митронолиту Висариону ЈБубиши, а овај оиет свом младом митрополиту вриједном и трудољубивом књижевнику г. МитроФану Бану. Умрво је без опоруке, али је он није имао о шта правитп, јер је све за жпвота раздијелио „ништу и убогу и само су се но смрти код њега нашла три и по наиолеона; а да је мало више живио. и с њпма би му ваљда љевица, мјеште болесне деснице, кога год утјешпла. Смрт његову објавило је велнко манастирско звоно, и његов одјек свак је разумпо. На глас о рвеговој смрти, скупило се на Цетиње много народа да дадне „последњеје цјелованпје умершему." Два дана је у ковчегу под балдахином

био пзложен у манастирској цркви, а трећег је т. ј. у неђељу 17. јануара, опојан у манастирској цркви од пок. Висариона ЈБубишс, који тада бјеше Захумско Расијски владика,*) од митрополијског и другог из јепархије свештенства. На онијелу изговорио му је бесједу владпка Висарион, који је њом у кратким цр тама приказао његов живот и рад. Пошто ће бесједа Висаронова поткријепити многе моје наводе, приопћујем је поштованим читаоцима. Оиа гласи: „С е нчавсл вђ мал-1 исполни л$та долга, угодна бо С4 Господеви душа его." ПремудР "сти Соломона, глава 4. ст. 13—14. „Живот је чрвјечији на овоме свијету скоичан са непрестаном борбом и неирекидном тежњом за свјетске ствари, тако да многи нри овој борби и тежњи заборављају строгу судбу своју, која их са једним махом ужасне косе своје нанрасно покоси и неприправне у вјечност ношаље. А други нак при својој овој борби и тежњи свјетској имају свагда пред очима вјечност, за коју их је судба опредјелила, пак се неуморно старају, да са врлинача својима покој себи у вјечности прибаве, а за гробом својиму потомству лијепу усномену себи оставе. Овијема пошљеднијема припадао је и овдје пред нама лежећи мој у Христу брат и саслужитељ високопреосвештени митрополит црногорски Иларион, који је са врлинама својима, побожношћу, искреношћу и простодушношћу, а особито са податљивом и милостивом својом руком нрема сиротињи и убозима довољно себе за вјечност припремио тако, да се праведно за њега казати може са премудрим Соломоном: „Скончавсја в маље исполни љета долга, угодна бо бјеГосподеви душа јего." То јест: мало је живи% али доста је добра учинио, те је овим Богу угоцио. „Високопреосвештени мнтрополит Иларион, коме пређе монаштва бијаше име Илија, родио се у Подгорици около године 1828. од сиромашних црногорских родитеља, иза којих је у повоју остао, те га је старија сесгра његова прихватила и кроз десет година н.чдржавала, а послије га она предаде једном његовом рођаку у Спуж, а овај даде га за ђака једном добром старцу калуђеру Исајији, настојатељу манастира Ждребаоника, који ово сироче усвоји за духовног свог сина, поучи га црквеној књизи и у своје вријеме посгриже га у чин монашки и даде му име Иларион. Године 1847. буде Иларион рукоиоложен за свештеника од блажене усномене

*) Види књигу: „Митрополит црногорски Влсарион Љубигаа. Написао Дионисије Миковић, управитељ манастира Баље. У Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића. 1886."