Српски сион

С тр. 136.

„СРПСКИ СИОН."

Бр 12.

високопреосвештеног митрополита дрногорског покојног Петра II. Јеромонах Иларион пребивао је кроз више година код доброг свог старца Исајије у манастиру Ждребаонику, гдје је побожно живио 11 љубавно се понашао са оним народол, од кога је у опгате љубљен био због благе нарави његове Када пак његово височанство славне успомене покојни књаз Данило, види јоромонаха Илариона, свошм проникљивим оком позна бистроту ума његова и помисли, да би калуђер овај с временом могао од потребе бити цркви и држави прногорској; те за то пажњу своју на њега обрати; но видећи да јеромонах нема још довољно знања, заповиједи, да јеромон. х Иларион уђе у школу цетињску како би могао ноцрпсти вјерозаконског знања. Тек што је свршио редовно ову школу,јеромонах Иларион буде нослан за настојатеља у манастир Отрог, гдје се на кратко вријеме задржао; јер се случи да митронолија црногорска остаде упразњена, па Његово Височанство милостиви наш господар књаз Никола I. иозва настојатеља Илари* на на управу митрополије црногорске, коју је кроз двије године администрирао. Послије Његово Внсочансгво благоизволи наименовати га енископом и пошље г .ч у Русију радп рукоположења архијерејског Вративши се као архијереј пз Русије у своју домови ну почео је уводити ред у цркви својој и упу ћивати свештенпке у тачном вршењу свепггеног рада њиховог; грудио се ижелиоје ово постићи, а шт1! није уснио са свијем, томе су узрок за-

старјели обичаји и неке предрасуде, које су у народу биле. Но ири свем том високопреосвештени митрополит Иларион при пошљедњем његовом чЕсу могао је са аностолом Павлом рећи: „Подвигом добрим нодвизахсја, теченије соверших, ВЈеру собљудох." (Тим. II. гл. 4 ст. 7.) Он је као прави архипастир љубио своју наству и од ове је у опште љубљен био, и углед свог јераршког достојанства сачувао је и у опште са својим понашањем лијепу је усномену за собом оставио, које може на утјеху бити његовим сродницима и пријатељима. За то дужан је сваки од ових покојнику казати, да га Господ Бог у вјечности својој упокоји. А ја па.с, љубазни у Христу брате и саслужитељу мој, као добротвору и добром пријатељу моме приносим теби данас ово неколико ријечи мојих нехудожних али искрених. Похвала твојих знам да је пространо поље, с којима би се изображени занимао доста, али кад тако жребије ти не допаде, а ти прими уздахе ове иоштоватеља твога правог, коме твој и теби равних смртних пад на срцу тешко лежи. Знам да слабо ово моје словце ни у чем не може умножити хвалу ти имена, да си довољан ти сам себи — сам себи да си неномичан сгуп ти, но ја дирнут срца мога бар мало случај грозни твог у вјечност одласка данас и навјеки, као киприса гранчицу жалосну на гроб ти приносим, и посљедњег дуга мог ријеч ти одавам : Лака ти земљица! Вјечна памет! Амин." (Свршиће се.)

ЈОШ НЕКОЈЕ ПРИМЈЕДБЕ НА ЧЛШК „У ОЧИ РАСПРАВНОГ ЦРКВЕНОГ НАРОДНОГ САБОРА, (Мисли о уређењу свешт. дотације)"

У 1. БРОЈУ „СРПСКОГ СИОНА "

5 броју овога цијењеног листа изнио •ЈИж 1 ■ јс мој ноштовани имењак г. Јустин из Ваната своје „неке примједбе" на горе именовани чланак с којима се и ја иотиуно слажем. Но пошто је он њешто или иревидјео, или може бити држећи за мање важно изоставио, то ћу бити слободан, кад већ славно уреднигатво даје мјеста у овом цијењеном листу овакијем примједбама и ја изнијети њешто, што сам опазио, не бих ли тим може бити коју мрвицу доприњео разјашњењу овог иреважног пи тања о свештеничкој дотацији. Г. „УзУ^ић" још у уводу свога чланка вели, како „ири разрезу аарохијала шреба иретходно у вндц имати пачин набавке уживљења и стање народа у иојединцм еаархијама, јер друк-

чије је у равним, а друкчије у иланинским иределима Допста г. „ 1 /. 2 У2 и ћ и има потпуно право; овако би требало радити. Алч баш је он сам обишао мисао, коју је у горњим ријечима истакао. Он сам не ради оно, што вели да би требало радити, јер пе осврћући се на „начин набавке уживљења и на стање народа у појединим епархијама," без обзира на „равне" и „планинске пределе," чини једнак разрез за све дијецезе; додуше на три начина, па који ко воли. Г. „У 2 1 / 2 ић, и по мом мишљењу, није ио горњој претпоставци радио с тога, што то баш није лак посао, што ту треба више времена и више студије, него за један овакав чланак и што то не може бити посао једног човјека. И-