Српски сион

С ТР . 202.

„СРПСКИ СИОН."

ственпх назора н мнслн међу хршпћинима, у опће много узвишенија и благороднија, него она међу нехришћанским народима. Могу нам најиосле пребацити, као што доиста кад н кад чнне, да такав високи ноложај правственост у главном има да захвали високом образовању и наиретку културе, а не хришћанској религији. Али на то пм можемо пре свега одговорнтп, да и међу незнабошцима беху иа и сада има впсоко образованпх и културних народа, па ипак нпкада не д^стигоше, нити достпжу висипу хришћанеке нравствености,

п што с друге страпе и међу хришћанима има случајева таког образовања и културе, што вигне помажу тежњама јавног неморала, него усавршавању нравствености. Да величипа нравствене моћи у хришћанских народа зависи од хрншћанске религи^е, доказује нам с друге стране н та прилика, што и сама хришћ. култура и образовање не одговара образовању и културн незнабожачкој, већ је са свпм друкчија; дакле п на ту човечију страну утиче само ре лигија спасоносно и освећујући. (Наетавиће се.)

НЛЛРИОН РОГАНОВИЋ, Црногороко-брдски шитрополит. Написао : Дш нвсије Миковић, управнтељ манастира „Бање."

јј?. о оииЈелу иренесено је мртво тијело Иларноново кроз варош у тако ^ј&звану Влашку цркву. У њој му је из■Ј% гово х по бесједу г. Мишрофан Бан, садоњу митрсиолиш, који тада бјеше митрополијскн архимандрит. Ову лијеиу бесједу овдје доносим својим поштованим читаоцима из једне свеске „Хршићанског Веснпка" 1882. год. Опа гласи : „Свја сујета человјеческаЈа, јелика неиребивајут по смрти, непребивајет богатсгво, снишедшествујет слава : пришедшеј бо смрти сија свја потр 'бишасја". (Црквена пјесма на опијелу ) „Сва блага, сва богатства, слава и сјајност овога свијста, кратковремона су, за то црквени пјесник св. Јован Дамаскин, сравњујући та са онима неисказанима благама славе, богатства и радости, која праведнике у божанственом и превјечном царству очекују, назива сујетом и обмапом јср са тјелесном смрћу, сва слава, све бог..тство земно ишчезава. Смрт којој је по божи јему опредјељењу подложен бсз разлике сваки рођени човјек на овоме свијету, ништа друго није ве1> крај и коначни свршетак људеким сујетама и обманама на овоме свијету; ништа друго није него једна величанствена Богом установл,ена врата, кроз која човјечија душа, као бесмртна искра божанства из варљивога овога земнога живота прелази у вјечито царство небеске славе; смрт је круна и неувели вијенац, који човјечију душу вјенчава са царством божијим и чини учесником оне славе и радости, коју у томе царетву уживају светиБожји анђе-

(Свршетак.) лк и светитељи. Тамо вјенци, тамо слава, куда сад полази наш свети Владмка. „Високонреосвештена главо, мили наш Владико! Ти си већ сасвим готов к твоме далекоме путовању а између нас, твојијех служитеља нечујесе обична поздрава и опроштаја као са својом поглавицом, као дичном старјешином наше свете цркве. „0, преосвештени Владико ! Молим ти се понизно, не помисли да смо ми умукли равнодушношћу према твоме далекоме путовању и на вјеки твоме од нас разлучењу. — Ах! није то, ми смо умукли за то, што нас је поразила твоја смрт, и што је дубока туга и жалост смрзнула и онијемила наш говор. „Носадкадје већ наступио тренутак вјеч вом твоме с нама разлучењу, у највећој смиреносги молимо ти се, прими од нас, твоје драге пастве, највећу и неограничену синовљу благодарност, за сва твоја добра, која си цркви н стаду своме учинио. „Високоиреосвештена главо, мили Владико! Црква наша, којом си као митрополит 19 година управљао, губи у теби поглавицу своју; ожалошћено свенг'енство твоје губи у теби старјешину свога; губи по духу оца свога јер си га свагда очински љубио; народ црног)рски губи у теби духовнога пастира свога, паетира који свагда готов бјеше и душу своју иоложити за њега; сиротиња губи у теби податљиву руку, која Је непрестано у духу јеванђелске науке невољницима очинску помоћ најмилостивије пружала; најпосље православље губи у теби врлога поборника и примјернога ревнитеља свога. Но високопреосвештена главо, мили наш Владико. и ако се данас с тобом на вјеки раз-