Српски сион

Б р . 13.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 201.

и остварен једино надприроднгш откривењем божијим у хришћанству, то је по томе и хрпшћанска савест у опће много чистија и светлија од савести незнабошке у толико више, што нам је уједно са природним открпвењем божијим у хришћанству дат и највиши нравствени закон и ноказан виши нравствени идеал. Ако је даље, као што искуство сведочи, и међу самим хрншћа нпма савест нпак разноврсна у различитих особа и у разно доба, по ступњу своје енергије, по строгости и јасноћи свога гласа, то онда саобразно са степеном у ком се опћи с Богом, остварив се у хришћанству за све људе у опће, постала је савест већ личннм достојанством сваког човека, у колико ју је т. ј. усвојио и остварпо у свом животу сваки хришћанин. Савест је у сваког човека у толико израз и нрава моћ безусловно обвезног закона нравствености, у колико се свакп удостојп опћпти с Богом т. ј. у колико је он заиста религиозан. Но ако је тако, онда је јасно, да нравственост свој виши идеал и првобптни почетак, као и моћ ради свога остварења налази и добија од религпје, дакле са свим од ње зависи. Ако је иак могуће не саглашавати се са таким појмом савести, ппак се не може побити већ наведени Факт, да је савест у разних људи у разна времена више или мање пријемчива или тупа, илп мање јасна или тавна, више или мање будна или успавана; за тај се Факт увек може узети као непобитнп доказ, да морал основан на самом себи, пати од својих врло знатних недостатака и врло је ограничен. дакле нотребује вишу надприродну потпору и номоћ ради своје допуне. А да се така номоћ може наћи само у религији, то признаје и сам Бакон Веруламскп, пначе врло позитиван и консеквентан мислилац, који вели „да вишп нравствени свршетак човечпје природе никада не постиже онај, који нема у себи религиозног потстрекача." Познати немачки нисац Хајне рекао је на једном месту „да морал ништа друго није, до лп религија, која је нрешла у карактер човека," тако, да је анализа религије у псторији обпчпо поквареност морала за собом повлачила. И тако ненристрасно и

непредубеђено судећи о нашем предмету, видимо, да се мора нризнати, да морал без религије, остављен самом себи, ма са ког га становшнта посматрали, увек тражи неке потпоре са стране с тога, шго је у противном случају морал са свим непотпун и без наде. Најпосле ћемо доказати, да је морал увек ради своје допуне и савршенства зависио и зависи од религије. Морал завпси од религије с тога, што једино религија у свом надприродном откривењу преставља правилно учење о оном, што је занста нравствено; зависи с тога, што једино религија својпм авторитетом божанствене воље може створити за нравствене захтеве неопходну моћну обвезну силу. и најпосле зависи с тога, што само религија има довољно моћи, да се нравилном вршењу нравствених обвеза даде надлежна важност, озбиљност као и пријатиост. Као што смо видели, лришћапска религија дала је човечанству нравп, чисти и савршени идеал нравствене делатностп у свима областима живота државног, друштвено грађанског, приватног и домаћег идеал владања према ближњем, као п према службеном иозиву — а при том идеал не просто само за спољну делатност, већ впше за унутарње владање. расположење и у опће (идеал) за све светско посматрање. — Но зпачај њезин за нрав^твеност не огранпчава се тиме, што нам даје поменути идеал, већ се много даље и дубље простире: она — и једипо само она може дати човеку моћи и улити му ону готовост, којом ће доиста испунити нравствени идеал. На име у томе се види њезино божанствено норекло, што је одликује од свију осталих религија природног порекла. 0 тој способности религије непобитно нам сведочи историја и искуство живота. Заиста, ма како да су многобројпе и силне појаве ненравствености, греха п незнабоштва међу народима и појединим људима, који исиоведају хрпшћанску релнгуЈ.у— ппак нико не може порпцатп Фги*^ да је нравственост, у колико се ш4а о,чр^. тује у делатности, као и цео облшс нра&^§