Српски сион

Б р. 18.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 283.

делегација сриска моношторску општину рекламовати." Међу тим да је мешовита општина моношторска, око 600 српских становника, ипак романској јерархији год 1878. већ уступљена бити морала, судим по томе: што је из „Шематизма" загод. 1878. општина моношторска са свим исиуштена. 0 моношторској општини, до близу 600 сриских православних становника, више дакле ни рачуна не водимо, али горње и дољне лужичке лутер. и р. кат ве-

ре Србе не заборављамо ! Они нам зар ближе стоје к срцу, него ли наша једноверна рођена браћа моношторски Срби! ? Лужичке Србе вазда у број других Срба стављамо, па чак разбирамо и бригу водимо и о неким српског порекла Талијанцима — јамачно данас р. кат. вјере! само правим рођеннм православннм Србима у Моноштору довикујемо : с богом Срби, с богом браћо тужна! У Сриском Ковину 20. марта 1891. Максам Лудаји^.

»р СЕТИДО СЕ И ШС оШ? последље време, када се мало живље у ^?<^уфјавности покренуло питање о свештени"^чкој дотадији и њезином уређењу, имали смо прилике чути разна мишљења о преустројству исте. Но чини ми се као да је у тим разним назорима и мишљењима нехотице ненхто из вида испуштено — бар се о томе слабо говорило — о чему би приликом расправљања питања о уређењу свештеничке дотације такођер требало рачуна водити. То је иак питање о иа-рохијским домовима. — Да исти такође сачињавају један део свештеничке дотације, држим, да није нужно доказивати. . Пошто је дакле под именом свештеничке дотације, највише говорено о плати и сесијама; — парохијални пак домови — који су такође један и то важан саставни део евештеничке дотације — врло су мало или скоро ни мало у обзир узети ; с тога држим, да би већ време било и нитање о парохијалним домовима покренути и у виду га имати. Свакоме је познато, да прев. рескрипт иод I. §. 18. налаже, да се најдаље за 3 године имају саградити парохијски домови. Међу тим шта видимо! Видимо да је од онда прошло не 3, већ 23 године, а са парохијским домовима стојимо мало боље него пре рескрипта. — Где се је нашло (по бившој Граници) тако званих царских кућа, и које како. Где пак тога није, општине су скрпиле ма какву чатрљу и назвали је парохијским домом; или су куповале ма какве најпримитивније сељачке куће, еамо тек нек се каже, да општина има парохијски дом. Колико те куће одговарају рескриптуалним прописима, слабо су црквене оппггине разбирале.

ШАЛНИХ ДОМОВА. Њима је било главно, да дођу јефшино до парохијског дома а за друго их се није тицало. На прсте се пак могу избројити у целој Архидијецези сви парохијски домови, који пропису рескрипта одговарају. Можда ће ко год држати ово за претеривање Ко не верује, нека прође но Срему, а нарочито по бившем провинцијалу, па ће се одмах уверити. Не знам како јеу Г. Карловачкој и Будимској дијецези са парохијским домовима, али у осталима сам уверен, да ни близу није, као што би желити било. Шта значи имати неудесан и рђав стан, зна сваки онај, који се са том невољом борити мора. А како такав стан — са којим се данас ни бољи сељанин задовољио не би — одговара ноложају свештеника, остављам читаоцима да расуде. Али не. То није могуће свакоме, а нарочито варошанину, који није имао прилике који од такових јадних парохијских домова видети. С тога ћу покушати неке од њих илустровати. Замислите себи најпростију сељачку кућу са једном или две ниске и влажне собице, са кухињом у средини, тако да сваки гост, парохијанин или ко му драго кроз њу пролазити мора. На још да су и собе за обитавање удобне! Али и то није. Једна влажна, друга мрачна, неке равне а неке и ниже од површине земље. Ето вам од прилике тек бледе слике једног парохијског дома, какових можете данас још после 23 годишњег века рескриптовог наћи. А када бих вам хтео спољашњи јадан изглед такових парохијских домова иредставити, морао бих неколицину на-