Српски сион

С ТР. 360.

СРПСКИ СИОН."

Бр 23.

и у употребп јела, ие одвикнув се још од буквалног разумевања и испуњавања законих установа (види: Римљ. 14 гл.) о истим предметима. Обраћени пак незнабошци тако су се исто оскврнили и са вест окаљали у саобраћају са незнабош цима, или видећи друге хришћане. који једогае при трпези незнабожачкој. (Види : I. Кор. 8 гл.) Брак са невернпма, судови V неверних унесени пороци неверних у цркву, узајамни додир и неспоразум.Ђења међу свима вернима. — све је то требало нарочитих установа опомена и наговарања. Осим тога су се догађала неспо разумљења пли извртања самих истина вере. Ооткорнлда злдд, дл прТид ^тх сллгал, говорише злопамерни изопачитељи учења о слави божјој, која се јављала кроз саму лаж и грешност човекову. (Римљ. 3,8) Једни су мислили, да је већ ту дан доласка Христовог (II. посл. Сол), други су тврдили да васкрсења мртвих неће ни бити илп да је у Христу бнло (I. Кор. 15, 12 и даље; II. Тим. 2, 18) и т. д. Сам чин нове цркве, која се свуда почела ширити, нужно је било уетројити II из основа и духа истине Хрпстове образовати; дакле: како и где да се скуп љају на богослужење? како ће се молити и понашати у цркви мушки и женски? какве су обвезе и права јерархије? Све је то било животно питање онога доба, које је словом божјим ваљало разрешити. Истина у таквом стању ново-образоване цркве беше необично обилнпх и разноврсних дарова духа светога; па ппак беше тешкоћа и нереда: нпсу се увек користили тим даровима на свеопште сазидање и строгу побожност. Хришћани су јаку усрдност показивали, да послуже благовестију или непосредно учествујући или помоћу оних, који се тиме занимаше. Но и тиме је с друге стране дата нрили ка лажним учитељима на уснех (II. Кор. 11, 20) и осим тога негда су се за учи-

теље узимали такви људи, који су стра шћу занети. као н. нр. што беху пропо К 'ћдЛМ1ф !Н ХрНСТЛ IIЕ С% ЧИСТОК5 СОК-ћсТ1К>, о којима Апостол сномиње у посланици Филибљанима (1, 16). Све је то ваљало проникнути Христовом истпном и довести у известан ред. У оиште да кажемо : околности су цркве биле, ио устројењу самог промисла, такве. да је нужно било: откриће тајне призвања незпабожаца потпуно излагнње учења о оправдању вером а не делима закона, тако ис/го укпнуће старозаветних установа са тумачењем уз то духа њи хова и унутарњег значења, п на послетку разрешење свпју разноврснпх теш коћа и питања, која се дотипаху и спољашњег одношаја цркве и унутарњег њеног чина и разних делимичних истина вере и појава хрпшћанског жпвота. Све је то нужно бнло открити онако, како би истина Христова лакше појмљива била за Јелине и застидела њихову сујетну мудрост впделом иремудростп божје која све обима, шта више осн^вањем самог земаљ ског доброг поретка људи — и како би истина Христова за Јудеје служила поуком да је она моћ или духовна битност васколиког старог завета. Гамо Христову уму, Христову срцу Христовој свемоћној благодати својствено је и могуће било удовољитн овако великпм потребама цркве Хрнстове. За сасуд Христова ума, срца и моћи ради удовлетворења ноказаних потреба свете цркве п би изабран од Господа и св. духом сокершенх св аиостол Навао. Л1кј 1/ДГА ХрИСТОКУ. 1ШЛЛШ ГОВОрИ 011. (I. Кор. 2. 16.) „Сведок ми је Бог. да све вас подједнако љубим срцем Исуса Христа (Фил. 1 Н) него се и потрудих више од свпју њих (т. ј. других аиостола), али не ја, него благодат божија која је са мном." Мнлутин Думи~ћ, испитани проФесор богословије и парох меленачки.