Српски сион

Б р . 24.

„СРПСКИ СИОН."

ње оишшег јерархијског фонда за свегишеничке удовице и сирочад а . од пароха мошорпнског, г. Василпја Поповпћа. Ту се некако одмах у почетку вели: „ Јест заиста, писати само: ово треба и оно треба за мене известп и остварати па на другог апеловатп. а не казати и пе нзнетп средства, са којнгиа се може то за мене нужно остварати — по моме појму морам признати, да је таково иисаље скоро оног истог значаја, што га народна изрека исказује: „„лепо пише, красно пише, алн празно пише."" Ми на Косановићевом „вапају" не опазисмо то „празно писање", јер друкче схватисмо цел> и намеру г. протонресви тера плашчанског; шта внше впдесмо у „Одјеку" г. пароха мошоринског, да баш он: лено нише, красно нише, алп — не нразно, него — крње и непотпуно нпше! Г. Н. Косановпћ — по нашем разумеваљу — хтео је јавпо и у име све штенства — бар из његова округа умолитн Његову Светост, госнодина натријарха сриског Ђорђа Бранковпћа, да „удовички фонд " сабору „као наЈпрешнији предмет на раснраву п узакоњење предложи", те га иотсећа на његово „умно чедо" и молн га, да као „родитељ" не допусги да се његово „умно чедо у прашинн канцеларијској гуши", него нека га-животом задахне; нека дакле свој „нацрт штатута за пензиони фонд " — оиако у целини и како је на свештеничкој скупштини попуњен, измењен и усвојен — „сабору на расправу и узакоњење" поднесе н предложи. Према томе нисац „ванаја" нпје ни хтео ни могао писати у појединостима и говоритн о средствпма, јер јер се у том ногледу слаже са наређењима и одредбама „нацрта штатута за пензнони фонд". Са свим је нешто друго, ако се г. 15. Поповић са наређењима и одредбама „нацрта штатута" не слаже, те хоће да нзнесе и нокаже, како се „удовички фонд" и на други, бољи и зар лакши начин остварити може. Само у овом случају није могао ни смео навести само средства — па ту стагп, пего је требао —- ако не више што — а оно бар расмотрити и

разабрати. јесу лн та н така средствадовољна за ностнжење иетакнуте цељи ; с тога и рекосмо, до му је „нпсање крње и непотпуно." Па расмотримо мало та „средства" за остварење удовичког Фонда, која нам г. парох В. Поповпћ предлаже, односно која „средства" исти господин ирпхваћа и препоручује а која нам је још ире некакових 30 и впше година пеки „В. свепггенпк нз Бачке" нредлагао и то у листу „Световнду", који је у Бечу излазио. „Сваки свештеник — односно парох — имао он жену и децу, или не имао нп жепе нн деце, да је обвезан сваке годпне у тај удовичкн фонд улагати онолико крајцара колико у својој парохији душа има". Лепа и примамљива сграна евог нредлога јесте — мала годншња унлата. Јер док би — „но нацрту штатута за пензиони фонд " — свештеник најмање класе у удовнчкп фонд имао унлаћивати годишње до неких 20 Фор., а за време прве четпр годпне, док траје уплата „основног улога" п до неких скоро 70 Фор., дотле би по реченом иредлогу — такав свештепик уилаћпвао годишп.е, и то увек некнх 7 — 8 Фор Да је пак мања годишња унлата нарочито за првих година — добра п по свештенство пробитачна — држимо, да није тешко доказатн. „Ум за морем, смрт за вратом" вели пословнца. Пмајући на уму истину те иословице свако свештено лпце имало би одмах по руконоложењу уплаћивати у удовпчки фонд п на тај начнн своју суиругу, на зар и дете или децу — за несрећни случај —- обезбедити и материјално колнко толико осигурати. Ако би неко свештено лнце, из узрока, што му материјално стање није баш најновољније, хтело мало нричекати „до бољих времена", док му се стање понрави: таковом лицу — имајући у виду засведочену истину: „не зна се шта носн дан, шта ли ноћ" — то дозволити не би требало. Јер да псто лице — пре поправљеног стања — У м ре п за собом остави јадну удовпцу са ма и једннм спрочетом, која — не будућп пикако збрипута те не имајући што јој је за живот нужно —