Српски сион

Б Р . 27.

,СРПСКИ СИОН."

С тр . 421.

прпјатељ наћи и мене у редовима најра- к-ћколиЈвче Гоеподи, не униши у гријех недикалнијим, који од свег срца желе ради- достојном своме слузи, ако је слабо или калан преокрет у нашем домаћем цркве- непотпуно заступао мисао Твоје дркве, са ном сликарству. којом она излази да ое поклони икони А, Тм длашк> рава р !зкополагаЕлшД чело крштења Твојега. У Задру на дан св. великомученика сри. кнеза Лазара 1891.

„СЛЛВЕНО-СЕРБСКЕ" НЛКЛЗЕ (На част Његовој Светости (Нас 6. Неки наши књижевници а на нме духовници, још и данас говоре и пишу: зачало, кн.аз (кш/гиња, к«ажевић, кн,ажевина, кмажевски и т. д.), начало, началнпк, началство, преосв/ашченство, св/атост, чадо, част и частица (у смислу део и делиЛ), причаеник, учасннк, участвовати, прит јажање и прит/ажатељ, и т. д. Но да видимо, је ли то исправно? Носноме гласу д (ен), у староме словен ском ]езику, одговара у нас свагда е. на пр. КНТАЗћ, ЗДУЛЛО, II 1.1Д, КДДТВД, К7.11Д31. II КЋНЛГ1., МДСО. НДУ .АДО, П.ДТТ.КЋ, ПОУДТН, СЕДТОСТћ, срмнтд, УДДО. удстк И Т. д., у србуљама: внтезк. здуе,\о ; нме. клсткд. кнезк или ккнсзк (и кнегк-), месо, ндуедо, пегккк, поустн , скетостк, срештд, уедо, уестк и т. д. Како су све напред побројене речи позајмљене из садашњег црквеног словенског језика, или боље рећи из „славеносербскога" који је пређе владао, и како су оне све до једне нротивне организму иашега језика, те као таке не могу бити примљене међу наше све дотле, док се не подвргну законима у језику српском, или другим речима, док се не обуку у српско одело или рухо, — последак је тога, да их, према старом и српском словенском језику, као и према српском народном говору, (који би иначе сам био довољан јер је иротив њих), у српском књижевном језику ваља овако писатп: зачело, кнез (кнегиња, кнежевиЛ, кнежевина, кнежевски и т. д.), начело, начелник (градски, срески, окружни),

г СРПСКОМ ГОВОРУ Н ПИСМУ. патријарху српском "Ђорђу.) авак.) пачелство,иреосвеЛенство (-ешшен- ), светост, чедо чест (део) а честица (делић), иричеснак, учеснчк, учествовати, учегиЖе, — као и: вптез, пме, клетва, (кад на придев клетвен додамо наставак ик, добивамо клетвеник — вазал , а не ваља „клетавник", као што не ваља ни „жртавник", ни „молитавник", ни „елужабник". него треба жртвеник, молитвеник, службеник), месо, петак, почети, срећа (прпдев је среКан, среКни и сретњи. као куЛни и кутњи, а „сретан" и „сретни" не ваља,јер нпје органски), и т. д. Наиомена. К речи „књаз" ваља напоменути, да и сам корен те речи сведочи, да је треба и говорити и писати кнез, јер кт.ндгк и кт.ндзк, као и још неколике речи на дзк, јесу, као што данас слокенисте јединодушно кажу, порекла германског: сћнптд, од којега је и данашње немачко котд, краљ. — К речи „частица" ваља напоменути, да свештеници по Бачкој, а може бити и још гдегод, по крај свега словенисања, мали део просФоре зову: честица. — К речима „нритјажање" и „притјажатељ" ваља наноменути, да оне у српском духу ваља да гласе нритежаше и притежатељ ; но како то нису срнске речи него руске, треба место притежање и говорити и писати државина а место притежатељ ваља држалац, држишељ, држац (који има вољу и да задржи ствар као своју), па тако треба то и у грађанском закону називати. Што онет неки, место државина и држалац, предлажу „посед" и „поседник", то је према латинскоме роззезвго и роззеззог ; а аосесши значи у нас узјахаши коња, аосед значи походу (село, посело, полажење), иоседник значи аолазника, иоседоваши значи иохо-