Српски сион

С тр . 422.

„СРПСКИ сион. „

Б р . 7.

дити иолазити. Кад „поеедник" не ваља у смислу Аег ђевНгег, него треба држпшц и т. д., онда не ваља ни „велики поседник" у смислу дгоз&е8Игег, а још је горе „велепоседник", („велепо сед"), јер је то тако исто сложена реч противу својства српскога језика, а по немачком језику, као што су и ове: „велеиздаја" (ћосћуеггаШ), „велекрст" (^гоззкгеиг), „велесила" и ,.велевласт" (§гоз8тасМ), „велетржац" (^гоззћапсИег), „велеум" (§го88§еЈз1) Да су ове сложене речи праве наказе, увериће се свак, кад покуша рећи : Велебританија, велеград, велекнез, велеотац, велесело и т д. По југо-западним кријевима место велики, говори се и вељи, а, е, а место велико има тамо стзјаће веле, на пр. веле добро моје, и од тога „веле" сковане су поменуте наказне сложенице. А као што се говори и пише : Велика Бришанија. велики град, велики кнез, велики ошац велико село, исто тако ваља говорити и писати и: велика издаја, велики крсш, велика власт, велика сила или вел. држава, велики игрговац, велики ум, па и велики држалац (а ни по шго „велики поседник", још мање „велепоседник") Осим веле — велико, значи веле и много , на пр. веле једе = много једе. 7. Исто тако пигпу и говоре неки још данас (са л а не љ) : доказа шелсшво. надлежа шелсшво, опстоја шелсшво, нопечишелсшво , правиговлсигво и пра .вашелсшвени, итд. Место доказаигелставо каже се доказ, сведоџба, исказ сведока — геи^епаиз.ча^е (а

сведочансшво — геиопих). — У староме словенском има нддт.деждтн = гтшгпеге , т. ј. лежаши над, биши над, а то је власш (рећогАе, ат1, ^егпМ) ; у Руса нема речи „надлежатељство", него имају само надлежатв и надлежагач1Н, а власт и службу зову: началвство, законнан властБ; должностб , званГе. Српски се место „надлежатаелставо" и „надлештово" каже власш, м. „надлежност" власноЛа, м. „надлежан" власшан ; м. „звамге" и „зван>е" каже се дужносш иосао, служба (служба ни је дружба 1 , службовање, аословаме ; м. „званичник" службеник, иослдвач, иосленик, чиновник ; м. „званично" службено ; место „канцеларија" аисарница ; м. „варошка" кућа градска куЛа илн оишшииски дом, судница. — Место „опстоја шељсшво и каже се ирилиха, оно шшо (не треба нам ни „околност" = с1ег итх1апс{). — М „попечитељ" кажемо данас минисшар {тгпгх1ег), а ја бих казао доглавник , м. „нопечигоелсшво и доглавнишшво (а да запустимо реч министарство). — М. „ правише.гставо" влада, државна или земаљска уирава , а м. „правитељствени ' државни, владин, државне уираве.

(Наставиће се.)

I*-

0 СТАР03ЛВЕТН0Ј ПЛСЦИ. (По св. писму и тумачењина односних места.) Наиисао Д. Рути^, богослов.

озпато ]е, да носле пада првог чове ка Бог није хтео са свим одбацити од себе налог човека, већје у лицуАврама и семена његова изабрао себи народ, који ће бити носилац имена његовог, кога ће он чувати и преко својих пророка и посчаника опомињати, да неби пао у крајње неваљалство, како би доцније досто јан био. да се у њему нојави сам Бог у телу човечјем, као избавитељ и искупитељ света који ће оиет васпоставити грешника и учинити га светим и непороч ним. Изабрао је Аврама и семе његово,

да ходе путем његовим, и да творе оно што је право нред Господем, и да славе име Господа, и, као награду за сва ова дела, обећао им је, да ће их увести у земљу илодну, где тече мед и млеко, да ће бити цареви народа и т. д.; видљиви знак печат овог обећања јесте обрезање. Ово обећаље испунио је Господ кад је извео Израиља из Мисира и за спомен овога изласка одредио је празник, пасху. Установљењем пасхе тек посвећује се дакле народ јеврејскп као прави избраник Госиода и долази у земљу обећану. У