Српски сион

С тр. 570.

„СРПСКИ СИОН."

1>р. 35.

ђеног и распаљеног чувства, која сачи њава красоту хришћанства. Са погледом, уирављеннм на небо, он нружа руке за иомоћ у свакој тузн; он хоће исто толико да тјеши, колико да ноучава, да обраћа својом проповиједи. По његовим бесједама можемо ми схватнти, колико је имао власт над умом народним. Премда тјелесно слаб, изнурен болешћу и строгим подвпжништвом, налазио је он снаге у својој ревности, да увијек и свуда врши пастирски преглед и путовање. Кад се пресгавио, дошла је цијела његова област на иогреб. Незнабошци и Јудеји пролијеваху исто тако сузе, као и хришћани с тога, што је он свима без разлике добро чинио. Неколико је људи и умрло у стисци, која је била при његову погребу. н сви су их сматрали блаженима, јер умријеше на тај дан; било је и Фанатика, који су у својој још полунезнабошкој ревностп назнвали их >'Огреб ним жртавама. Још и сад, послије иетнаест вијекова, кад су нам врло чудновати ти обичаји и то друштво, гдје је народно уображење било уздрмано и мноштвом, и еванђеоском науком, и басном, и философијом, и при мјерима мученичких нодвига, — ако и сад ушчнтамо пажљиво лјела кесаријскога нроповједника колико ћемо се надивити величини његове душе, њсгова генија ! Говорништво св. Василија исто је тако важно, као и говорништво најчувенијих говорника ; нромјена спољашности мало врнједи кад је реч о унутрашњости човечијој — о његовим сумњама, нади, страдању, његовој тежњи и бесмртности. Све те идеје но природи су нам урођене. али лако се отпсну од наше иажње, ако их

уображење не зансчатн у нама силом нро повиједи. Моралиста мора, више него други, бити говорник да присили слушаоце да га слушају ; а то баш и сачињава саагу кесаријског нроповпједника; све нам изгледа као слика у његовој јасној ријечи; упоређења су тако очевидна, као да се његове мисли могу оннпати „Слично ономе," вели он, на пр., „кад тко сједне у чамац, те скупа с њпм јурп луци, и. сам непрпмјећујући, ириближује се кра)у свог иута, — тако се и ми непримјетно заноснмо обичиим током нашег живота и брзо јуримо нашем последњем крају. Ти спаваш, а вријеме лети; ти си будан и размишљаш, а вријеме, бјежи од тебе. Морамо као у натјецању, пријећи све наше понриште; све, с чнм се год среташ на путу, мораш брзо оставити за собом; ти си посматрао путем дрвећа, шуме, воде и све. што је год угодно за око; ти си се за час занео, — али си отишао даље. Но ево, ти се спотичеш о камен уд&раш о пећину, падаш у бездан, страдаш од грабљиве звјеради. од отровних амФнбија и другог зла. Нанатнвши се доста од њих, ти и њих остављаш за со бом. Такав је живот; пи задовољства ни горчине нијсу у њему вјечне." Св. Васнлије имао је брата, исто тако знаменита, као што је и он сам, у црквеним љетописима но кога не можемо уиоредити с њим што се тиче говорништва. Може се примјетити, да је, у то вријеме, духовни позив овладао цијелим породицама Тако су ње-да у кољену Ливијину, синови замјењивали оца у свештенству, и њеколико браће одаваху се у исто доба свештеној служби. (Наставиће се.)

ЈОБАН КРСТИТЕЉ И ПРОРОК БОЖЈИ ИЛИЈА. С ру <'ког од ђорђа Боте, свештеника

^иђео Госнодњи благовестив свештенику ""Захарији о рођењу Јована, ирорекао је, Јј ј " ј & да ће Јован бити велики пред Богом, да јГ ће многе синове Израиљеве обратити ка Госиоду Богу њиховоме. и он ће нанред доћи пред Њим у духу и сили Илијиној. (Лука 1. 15 — 17.) Када се пак јавио Јован, спремајући

народ, да достојно дочека Месију, многи из народа — надајући се блиском и скором доласку Месије — по спољашности и ио сили његове проповеди, г /гови беху иосумњати, да је ои Илија, кога је Јехова обећао, послати пре доласка Месије. (Мал. 4.5—6) Јудејски синедрион заинтересован необичном делатношћу нроно-