Српски сион

В р . 35.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 569.

пут, иокренут молитвом, ониј хришћаискн састанак, гдје се гласови људи, жена и дјеце сливају и чују. као шум таласа, који ударају у брегове, н узносе се у пјесмо ноју до самог пријестола божјег ?" Схватајући важиост говорништва и нојезије древног света, желио је св. Ва силије то исто улити хришћанској младежи грчкога свијета у Европи Афрпци и Азији, ноказујући им узорне производе те врсте. За њих је написао расправу о корнсти, коју треба да црпимо из читања светскмх писаца, или о томе, како се у њиховпм дјелима морају тражити сјемена свјетских истина и почетци врлиие. Очевидно је. да је тај посао сјећање н посљедица борбе против Јулијана. Што је више успјела злобна несношљивост пмператорова да одузме хришћанима књижевно образовање, — њихов штит и украс, тим су више атински другови његоми трудили се. да обезбиједе својој вјери драгу им обрапу против непријатеља. Св. Василије био је од природе склон више стварима важним, али је ипак, као и друг му. цијенио љепоту стила. Ум његов бијаше строг, а уображење изванредно; важна строгост православља није се могла противити угодности његовог говорнпштва. Из своје кападокијске обла^ти шиљао је он многе ученике незна бошком говорн !ку Ливанпју молећи га. да их научи љеноти језика, будући иотнуно увјерен, да им је он сам као архипастир, довољно улио необоривих доказа. Нема сумње, он је знао, да тврда вјера н право чувство не тражи кићених ријечи. Властита дјела св Василија одликују се већим дијелом обичном једноставношћу. Познат, као свештеник, са тајнпм страстима и душев нпм гријесима, у којима је Аристотел тражио почетак говорништва он је у по знавању тих гријеха и страсти прибавио себп вјештину да просуђује п убјеђује људе, — вјештину коју не достигоше ни они говорннцн, које је он волио. Многе његове бесједе — нису друго што, већ морално ноучне расправе против шкртости, зависти, злоупотребп с богатством; али морамо ири том примјетити, да еванђелско помазање даје тпм бесједама особити, новп карактер. Св. Насилије приповиједао је

I најчешће о милосгињп; ои је схватно велико својство хришћанске религије. које се састоји у гом, да се усностави опћа једнакост. номоћу хришћанског братољубља. Сва напрезања његова ишла су за тпм, да дирну човјечнје срце и расноложе за помоћ ближњему; несретни положај ондашњег друштва захтјевао је то; св Василпје износи не као ораторскп нредлог већ као Факт, очајање оца. којп је при нуђен радн корпце хлеба да прода једио своје дијете. Крајња сиротиња. посљедипа иеограннченог деспотпзма, учестала је слпчне нримјере, а закони нх допуштаху. И тако, нмје ли била ствар божјег промисла, да је глас великог проповједника грмпо ради унпштења таквог варварског обичаја. ради утјехе вјерних и ради га нућа богатих па милосрђе? Говорник у заносу свог говорништва, запоси се каткад дотле, да упоређује богаташа са огимачем и сматра грабежом оно, што богаташ ускраћује биједпому. Но такво говорништво бпло је онда: сплно, страсно, поражљиво, уирав такво, какво је требало, да се покрену срца, огрезла у разњежености и да се постави равнотежа пороцима тадагањег друштва, отврдлог и поквареног; оно је замијенило слободу, нравосуђе и човјекољубље, чега није било; оно је обећало небо за врло малу количину добрих дјела на земљи Св. Василију нрипада днвна замисао, коју су често развијали каснији ироповједници, — зами сао о томе, да богати мора бити дјелитељем на земљи дарова Провиђења п. гако рећи, економом имања, које иринада не њему, већ биједнима. Исто тако изображава он врло дпвно орзи шок живота, ништ итло земаљских блага и варљивост најчистијих радосши. При томе, његово говорннштво превазилази све. што могоше рећп древнп фпло софп на обнчну тему о људским биједама. Извором његова говорннштва служи Библија, и( које је узимао слнке и боје, | живље и отворенмје. него ма који Грк. Он удешава своју лиру нрема тону јеврејског псалтира, али додаје томе вмше њежније звуке љубави према цијелом човјештву, ону лакоћу у самом току узбу-