Српски сион

Б р . 38.

„СРПСЈКИ СИОН."

С тр . 613.

дишта гледа он на јереси источне цркве и види у њима усиљавање да побије учење о стварности (реалности) ваплоћења Бога на земљи, а најнослије —- усиљавање, да одбаци продужавање Божјег ваплоћења. у особи римскога Епископа. 5 ) Јереси, вели он, које се удостојише покровитељства византијских императора, у самој ствари бијаху „ устајањг прошив иравославног иаисшва и — против катедре апостола Петра као објективног и реалног средишта видљиве цркве. 6 ) А с тог гледишта посматра он немилостиво васионске саборе и аскетизам источног монаштва. 7 ) Главна цијељ грчке .јерархије у нериоду васионских сабора, вели он, састојала се у том, да поруши хармонију између државе и паиства, да привуче цареве иравослављу (знај тобожњему), да их отргне од римског католшн гва 8 ) Тако, оце II. вас. сабора окривл ,ује тим, као да су они сами својевољно замијенили Никејски символ — тај знак васионскога православља — новом Форму лом чисто-нсточног норијекла, 9 ) а особпто тим, што су даровали цариградскому Епископу достојанство нрвог патријарха источне цркве на штету оеталих источних патријараха. 10 ) Оци IV. вас. сабора, свечано тобож исповиједивши божанственонадахнуто главенство св. Лава. осрамотише се 28 мим правилом (о преимућству цариградске катедре. 11 ) Оци VI. вас. сабора *као да су из освеше према Риму измислили јерес папе Хонорија и подметнули гу басну добродушним римским легатима, — незадовољни с тим сабраше се по ново нослије неколико година у Цариграду (у Трулу) и нокушаше иомоћу гадних(?!) измишљо тина да даду то.ј скупштини васионски авторитет, представпвши ју нродужењем шестога сабора (такова. примјећује г. Соловјев, дволична лаж!ј или екуцавши из њега наслов V. и VI. сабора под дивлшм именом иетошесши. п ) Послије носледње 5 ) 11)1(1. р. XXVI — ххх. 6 ) 1ђ. р. XXX. 7 ) 1ћ. ХПУП. 8 ) р. 34. ») р. 37. 10 ) 1п4г. XXXVII. ") р. 38—39. 12 ) р. ХИП.

јереси, која се свршава са прекпдом одношаја с Рпмом, почиње нова Фаза протухришћанскога духа, развиће „православнога византије/гва." 13 ) Обје силе — црква и држава — разумјеше се и нружише једна другој руку; оне се спојише једном заједничком идејом — порпцањем хришћанства као социјалне моћи, као покретнога начела са историјским прогресом, Императори усвојише једном за свагда нравославље као апстрактни догмаг, а православни јерарси благословише т заеси1а 5аеси1огит (ко к*вки к"ћки>ва) незнабоштво друштвеног живота. 14 ) То тако звано визаншијско иравославље бијаше уједно у самој ствари иовратна, јерес , Г ћегез^е геп1гее. С почетка смијешаше божаиствено и човјечије, власт духовну и свјетску, — и тим створпше цезаро-иаиизам, — а то је политичко аријанство . 15 ) Раставивши друштво религиозно од друштва свјетскога и затворивши прво у манастире, а оставивши другому јогит- с његовим незнабошким законима и страстима, — поставише за темељ византијског живота несшоријански дуализам, осуђен у богословљу; ограничивши религиозни идеал само наочигледношћу, признаше јавно монофиситство т. ј. да је човјечији дух прогутан божанством. Одузевши од нравственог живота његову дјелујућу моћ и опредијеливши јој вишим идеалом слијепу покорност, пасивну послушност, квијетизам, — одбацили су у човјеку вољу и радиност, а баш то и јест мпношелишска јерес. Најпослије, својим прекомјерним аскетнзмом покушаше одстранити тјелесну нрироду, уништити живи образ божјег ваилоћења, а то и јест несвјестни, но логички прилог јереси иконобо рачкој. С тогаје, додајеавтор било сасвим праведно, што је Византија нала од ислама, оног досљедног и искреног византијства, којн нема у себи никаквог протусловља. 16 ) Прелазећи автор на руску цркву да ју опише, он криви равноапостолног кнеза Владимира у том, што је примио јеванђеоски бисер из Цариграда, који је сав по13 ) р. XX X. ") р. Х1ЛГС. 15 ) II). Х1/УТ.—VII. 16 ) р. XI,VII.—VIII.