Српски сион

Стр. 614.

кривен прашином, :7 ) кривн руеку цркву због потчињености свјетској власти, 18 ) због губитка црквене слободе 19 ) у цезаро-папизму, 20 ) због млитавости п мртвила, 21 ) црквену просвјету назива јадним насљедставом Фотијеваца и Керуларијеваца, лажним ир шослављем, које нема ничега заједничкога са вјером васионске цркве и побожношћу народа, да се то лажно православље састоји тобож' у једном само одбацивању латинских догмата: РШо^ие, непорочнога зачећа и главенства паппна с његовом непогрјешивости. 22 ) Сликајући даље садање стање руске цркве, хвата се за ријечи познатог нашег публицисте Ив. С. Аксакова, те из њих саставља мозаичку карту ропства и мртвила црквеног. 23 ) У дјелима Аксаковљевим, његовн оштри изрази проти иравославној црквн ублажују се његовом ревношћу према православљу с једне стране, и нотнуним одрицањем лажи иапизма с друге, — а у дјелима Соловјева сви ти изрази добијају друго значење и чине на читаоца непријатан утисак. Но ипак, без обзира на тако одлучно исиовиједање папизмаи осуђнвање источнокатоличке цркве, автор се и сад назива сином православне цркве и не води нас управ у Рим на поклоњење, него нам преноручује њеку не сасвим .јасну унију с Римом. „Велика дјела — иише он на крају увода, — не могу се свршити с малим средствима. Ствар се тиче не признања комопромиса између двеју јерархија и не дипломатског договора између двеју влада: прпје свега треба установити моралну и душевну свезу између религиозности у Русији и праве васионске цркве." А да би могли нашим умом схватити истину принципа, чија нам је исторпчка појава страна и шта више непријатељска, неопходно је нужно сазнати нрви почетак те истине у основној идеји хришћанства, 24 ) а то нам баш автор и пружа у свом дјелу. На завршетку објављује автор слије ") р. 17. 18 ; р. 24—27. 19 ) Сћ. IV. Ј0 ) Сћ. IX. 21 ) Сћ. IV. 31—32. п ) Сћ III. 18—20. 23 ) 1лћ. 1. Сћ. VII. 21 ) 1п4г. р. 1,Х.

СИОН." Б Р . 38.

дећу своју исповијед: „Као члан праве и пошгене православне нсточне цркве, која говори не устима антиканоничког синода, не кроз чиновнике свјетске власти, већ гласом својих великих отаца и учитеља, ја иризнајем за врховнога судију у дјелу реригије онога, кога као такова признаде свети.Иринеј, свети Дионнсије веинки, свети Атанасије велики, свети Јоваи Злагоусти, свети Кирил, свети Флавијан, блаженп Теодорит, свети Максим исновједник, свети Теодор Студнт, свети Игњатпје и т. д. (?), а особито признајем као такова апостола Петра, који живи код својих прејемника и који није узалуд чуо ријечи Господље: Тм еси Петру,, и нл сел\ж калхши сознждЗ церкокк л\01о" (Мат. 16. 18). ,,0^-ткерди кр<Јт'но ТК010. Пдси ОКЦК1 Л10А, ПЛСК ЛГНЦК1 л\ол" (Јов. 21. 15—17). За тим се он обраћа аностолу Петру иговори: „Бесмртии душе блаженога апостола, невидљиво оруђе Господње у његовој управи видљивом црквом. ти знаш да јој је ради њеног појављења нужно земаљско тијело. Два нута си јој већ давао социјално тијело: с почетка у свијету грчко-римском, а касније у свијету романо-германском, ти си јој покорио империју Константина и империју Карла великог. Послије ових двају предходних ваплоћења (?) она очекује треће и последње ваплоћење. Цио свијет, пун духа и тежње, али без јаене свијести о свом опредјељењу, покуцаће на врата свјетске* историје. Који је ваш завјет, народе слова? Вагаа маса јога га не зна, али су га јавили снажни гласови. који се подпгоше из вагае средине. То је хрватски свештеник КрижаниЛ и велики Шшросмајер. На оно, што они рекоше, потребно је од стране источних Словена рећи само ,,ал\инк." 'Го „амин " ја изговарам у име сготине милијона руских христијана, с тврдом и потпуном надом, да се они не ће мене одрећи. Твој завјет, о народе слова, — то је слободна и народна (?) теократија, право јединство свију народа и сваког стања то је хришћанство, уведено у опћп живот, политика, нроникнута хришћанством. То је слобода свима угњетеним, обрана свима слабима; то је еоцијална нравда и добри хригаћански свнјет. А отвори им, кључару