Српски сион

Б р . 38.

С тр . 615.

Христов, иа да буду та историчка врата за њих и за дио свијет вратима царства божјег" ! 25 ) Није лако иојмити: како се он иослије тако одлучие осуде, изречене ироти иравославиој цркви може сматрати сииом њеним? По његову суду и мриговору, иема хиљаду година тој цркви, — њено православље је само иовратна, јерес, — па како је можно припадати њој ? Какво свештенство и какве тајне уводе га у заједницу с њом ? Автор са изјавама ове врсте спада у ред расколника и јеретика, који у историји црквеној бирају самовољно тачку, до које признају цркву као нравославну, а од које тачке опет норичу јој православље и своју заједиицу с њом. Г. Соловјев при знаје православност источној цркви до Фотија и ирема том исповиједа своју заједницу с њом до тог времеиа, — а од Фотија, но његовим ријечима, православне је цркве 25 ) 1пи-. р 1 ј ХУ 1—VII.

нестало, јер је она одбацила хришћанство као соцмјалну силу, а византијско иравославље постало је тврашном јереси , па с тога не може он ни припадати тој цркви. Англикани епископалне цркве признају неповријеђену псточну цркву до 1У-тог васионског сабора укључиво, а послије тог сабора одрнчу јој каснију исторпју, те с тога, изјавнвши се за сједнњење с нама (Бонској конФеренцији), стављају за услов, да се нризна учење нераздијељене цркве до IV. вас. сабора. Протестанти, са свима својим огранцима, иду још даље : бришући историју цркве у усходећем иравцу, они се признају. да су синовн само аностолске цркве. Данас се појавио одлучнијп и смјелији лажни учитељ, који пориче и апостолску цркву, осуђује и саме апостоле, и признаје једино сама себе као усноставитеља чистога Јеванђеља, кога је тобож' црква наказила, — а тај је лажни учитељ горе споменути гроФ Л. Толстој. (Наставиће ее.)

ШТА СШЕ — ШТА НЕ СШЕ БИТИ ? Пише Марковић-Ердељан, евештенички кандидат. 5 а балканском нолуострву у потоњој половинп овога века било је више случајева, да се римски свештеник одрекао римске цркве и признао православну веру као такову. која једино снасава, — а то највише нз узрока, што је код њих тајна свештенства не само после при мања — као и код нас — него и нре иримања потпуна сметња (ЈтресИтета аБ5о1иса) браку. Па кад је код нас по нримању тајне свештенства једном за свагда забрањен брак, — онда се само намеће питање : Сме ли бити, и да ли нравославно учење, — које нризнаје да је римска црква сачувала сушност тајне свештенства, . . даље да су њени ђакони, нресвитери, епископи законито нроизведени — може дозволити. да један члан јерархије стуии у тајну брака ? На основу православног црквеног права хиротонија саставља безусловну брачну

сметњу, и но томе, чим је неко рукоположен био за ђакона, тај не може више ступати у брак, ако је безбрачан добио ђаконско рукоположење . . . А сад да видимо колпко ће овим речима ићи у прилог сами канони. Правило прво неокесаријског сабора налаже, да се сваки пресвитер, који се ожени, има свргнути са чина и т. д., а шесто нравило трулског сабора забрањује шта више и ииођакону после свога рукоположења ступати у брачну свезу, и дозвољава му само нре него нгго ће постати ииођаконом. Из овога се јасно види, да римски свеш теник који нређе у православље, не може ступити у брачну свезу из узрока, што признајемо њихово рукоположење као ваљано и као аностолски обред, који сам по себи саоићује божанску благодат и свештенички чин. А наше православно црквено ираво строго налаже, да се сви они подвргну